Фрања Асишки — разлика између измена
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
|||
| Ред 38: | Ред 38: | ||
== Фрањо Асишки и Дубровчани == |
== Фрањо Асишки и Дубровчани == |
||
Фрањо Асишки је на пропутовању за Сирију [[1212]]. године посетио [[Дубровник]]. [[Православље]], у коме се препознавала озбиљна опасност, је у |
Фрањо Асишки је на пропутовању за Сирију [[1212]]. године посетио [[Дубровник]]. [[Православље]], у коме се препознавала озбиљна опасност, је у Дубровнику било сузбијано па чак и прогоњено. Верује се да је тај страх, који се преносио с генерације на генерацију властеле, у Дубровчане усадио Фрањо Асишки, који је [[1220]], ако је предање тачно, изјавио да ће Дубровник пропасти кад у њега продре православље. Руски цар [[Александар I Павлович|Александар I]] је [[1803]]. године именовао господина Карла Фонтона (Француз) својим генералним конзулом за Далмацију, који је имао столовати у Дуборвнику. Са собом је повео два православна свештеника, да му врше службу Божју у његовој конзулској капели. Дубровачки Сенат је наредио прогон та два православна свештеника из Дубровника уз образложење да је Св. Фрањо Асишки прорекао године 1220. да ће Дуборвник ''само дотле сачувати своју независност и свиој цвет, док буде затварао врата грчко-источњацима.'' <ref>{{Cite book|last=Тоља |first=Никола |authorlink= |coauthors= |title=Дубровачки Срби католици, истине и заблуде, стр. 215., 216., 218. |year=2011.|url= |publisher=|location=Дубровник|id=}}</ref> |
||
== Референце == |
== Референце == |
||
Верзија на датум 7. октобар 2018. у 09:46
| Франческо Асишки | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 26. септембар 1181. или 1182. |
| Место рођења | Асизи, Италија |
| Датум смрти | 3. октобар 1226. (45 год.) |
| Место смрти | Порћункула, Италија |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | Римокатоличкој цркви |
| Главно светилиште | Црква светог Фрање Асишког |
| Празник | 4. октобар |
Франческо Асишки[1] (итал. Francesco d'Assisi, 1182 — 3. октобар 1226) је оснивач Фрањевачког реда. Рођен је као Ђовани Франческо Бернардоне. Отац му је био трговац из Асизија а мајка Францускиња (одатле наводно име Франческо, тј. Француз). У младости је водио весео, бонвивански живот. За време рата с Перуђом пада у заробљеништво, да би након ослобођења из заробљеништва тешко оболео. У заробљеништву и за време болести доживљавао је дубоке псхилошке промене које налазе свој израз у његовој новој концепцији религиозности.
Након оздрављења и проживљених психолошких промена напушта имућну родитељску кућу и одевен у врећу послужује губавце и поправља рушевине цркве. Суграђани су га испочетка сматрали чудаком, па и лудаком али његово проповедање о апсолутном еванђеоском сиромаштву у доба оштро наглашених класно-економских разлика у феудалном друштву, налази присталице међу народом и сиромашним слојевима грађанства. Број Франческове покорничке браће с временом је све више растао те се покрет светог сиромаштва шири великом брзином и постаје претња за привилеговани положај клера. Како би сузбио ту опасност папа Иноћентије III позива Франческа к'себи и након што добија гаранције да ће покрет поштовати сва световна права Цркве и беспризивно се подлагати папином ауторитету одобрава на његово деловање, односно потврђује 1209. оснивање новог - Франческовског реда (познат још и као мала или сива браћа), чији службени назив гласи Ордо фратрум минорум. Године 1212. Франческо Асишки и Клара Скифи оснивају и женску грану реда — кларисе.
Живот Франческа Асишког и његове прве редовничке браће окитила је легенда (Bonaventurina Legenda major i Legenda minor, Fioretti, Dicta Egidii итд.) многим фантастичним детаљима (проповед птицама, добијање светих рана на брду Алверни, путовање на Исток међу сараценске невернике). Од незнатне дружине мале браће, која је живела без одређених правила, поводећи се углавном само за личним Франческовим примером развио се још за Франческовог живота јак ред који делује по читавој Европи. Међутим, удаљавање од првобитних идеала доскора доводи у Франческовачком реду до несугласица и Франческо који нема способности вође и организатора препушта управу реда другоме 1220. године. Но, ред се ипак с временом расколио на конвентуалце (који су били за ублажавање правила о сиромаштву) и опсерванте (који су задржали захтев за сиромаштвом). У 19. веку од опсерваната су се одвојили капуцини (због још строжег захтева за непосједовањем материјалних добара). Поред њих настали су и терцијари (трећереци) тј. ред чији чланови могу бити и жене и мушкарци, могу поседовати имовину, ступати у брак и уопште живети световним животом.
Повукавши се у интимни круг браће у дому крај прастаре црквице Порцијунке (у којој је и започео свој животни пут) он запада све чешће у заносно-мистична расположења па се тако нпр. весели сестрици смрти. Необична Франческова личност и његова ведра, оптимистичка појава у суморном мраку средњовековне религиозности била је тумачена на најразличитије начине, а његова ситна аскетска фигура постаје мотив многих сликарских и кипарских радова. Можда и зато што је цео његов живот обележен је необичним доживљајима. Тако је, између осталог, натерао свог пријатеља, брата Руфина (Леон, Руфин и Анђео били су његови најприснији пријатељи), да го прође улицама Асиза само с конопцем око врата, а у Болоњи се попео на потпуно нови кров и почео да баца црепове на земљу.
Песник у стилу провансалских трубадура, аутор песме Песма брату Сунцу (Cantico del Fratre Sole) Франческо се обраћа народним језиком и у својој свеобухватној пантеистичкој љубави према читавој природи припрема пут ослобођењу уметности од укочености средњовековних форми. Франческо као путујући мисионар-сиромах (poverello) и лирик-визионар хришћанску мистику обогаћује новим мотивима (стигматизација, еванђеоска вера, божићне јаслице итд.). Он је уједно и настављач „херетичких“ учења Албигенза и Валденза о апсолутном сиромаштву, противник науке, учености и самостанских зидина, а ипак ироничним обратом повијесне судбине оснивач реда који је касније вековима био чврст ослонац инквизиције. Само две године (1228) након своје смрти Франческо Асишки проглашен је свецем. Због заљубљености у природу еколози су га изабрали за свог заштитника, а у свету се препознаје као светац мира.
Занимљиве приче о животу Франческа Асишког могу се пронаћи у књизи Џона Мурмана „Нови цвјетићи светога Франческа“ (Теовизија, Загреб, 1995.). Иначе, настарији документ о Франческу Асишком је алегоријска прича Свети разговор блаженога Франческа с Госпођом Сиромаштином. У тој се причи казује како је Франческо трагао за сиромашном, презреном и невољеном Госпођом Сиромаштином и како ју је учинио својом невестом.
Фрањо Асишки и Дубровчани
Фрањо Асишки је на пропутовању за Сирију 1212. године посетио Дубровник. Православље, у коме се препознавала озбиљна опасност, је у Дубровнику било сузбијано па чак и прогоњено. Верује се да је тај страх, који се преносио с генерације на генерацију властеле, у Дубровчане усадио Фрањо Асишки, који је 1220, ако је предање тачно, изјавио да ће Дубровник пропасти кад у њега продре православље. Руски цар Александар I је 1803. године именовао господина Карла Фонтона (Француз) својим генералним конзулом за Далмацију, који је имао столовати у Дуборвнику. Са собом је повео два православна свештеника, да му врше службу Божју у његовој конзулској капели. Дубровачки Сенат је наредио прогон та два православна свештеника из Дубровника уз образложење да је Св. Фрањо Асишки прорекао године 1220. да ће Дуборвник само дотле сачувати своју независност и свиој цвет, док буде затварао врата грчко-источњацима. [2]
Референце
- ^ Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010), „Речник”, Правопис српскога језика, Нови Сад: Матица српска, стр. 485—, ISBN 978-86-7946-079-0
- ^ Тоља, Никола (2011). Дубровачки Срби католици, истине и заблуде, стр. 215., 216., 218. Дубровник.
