Трнава (Словачка) — разлика између измена

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
м
Разне исправке
м (Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ))
м (Разне исправке)
| округ = [[Округ Трнава|Трнава]]
| регион = [[Доње Поважје]]
| површина = 71, 537<ref name="statistics">{{cite web | title = Municipal Statistics | publisher = Statistical Office of the Slovak republic | date = | url = http://www.statistics.sk/mosmis/eng/run.html | accessdate =21. 2008-01-21. 2008 |archiveurl = https://web.archive.org/web/20080111223415/http://www.statistics.sk/mosmis/eng/run.html <!-- Bot retrieved archive --> |archivedate archive-date=11. 2008-01-11. 2008.}}</ref>
| становништво = 68466
| година_становништво = 31.12.2006
Велики развој је заживео град у време између два рата када је нарастао број становника од 15 хиљада у [[1910]]. години на 26. хиљада у [[1940]]. години. Трнава је била тада трећи по реду град у Словачкој.
 
Дана [[25. август]]а [[1996]]. године године Трнава је постала обласни град.
 
== Срби у Трнави ==
У парохији Трнави помиње се 1826. године поп Стефан Станковић као капелан.<ref>"Сербске летописи", Будим 1826. године</ref>
 
Као купац српске педагошке књиге јавља се 1834. године у Трнави, тамошњи купец Павел Игњатовић.<ref>Мојсеј Игњатовић: "Библиотека образовања дечјег у приповедкама, баснама...", Будим 1834. године</ref> Претплатник часописа "Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", био је 1838. године трговац Јоаким Поповић. Био је 1856. године претплатник једне стране књиге о праву, преведене на српски језик, један становник тог места у "Горњој Мађарској" - трговац трнавски [[Василије Пластић]] (12. јануара 1811.-10. децембра 1861.)<ref>Вацлав Мацејовски: "Историја словенски права", Будим 1856. године</ref> Васа је рођен у Сентандреји од оца Петра (варошког кравара) и мајке Варваре. Отац је рано умро, а њега је мајка упутила да учи за трговца.<ref name="automatski generisano1">"Школски лист", Сомбор 1884. године</ref> Сентандрејац млади Пластић је међутим по завршетку два нижа школска разреда у Сентандреји отишао у Трнаву, где је након трговачког образовања засновао трговину и обогатио се. Његов се капитал након његове смрти процењивао на 160.000 ф. вредности. Иако није био много образован ценио је школу и помагао за живота а и после, талентовану и вредну сиромашну децу. Пластић је био последњи представник групе српских трговаца у Трнави; имали су они своје колегијалне огранке по другим градовима Угарске: Острогону, Коморану, Вацу, Ђуру, Столном Београду, Јегри, Будиму и Пешти. Били су Срби ту некад "главни трговци", а тада су већ замрли.<ref>"Застава", Нови Сад 1878. године</ref> Кућа Пластићева је о празницима била отворена сваком, а он их је славио по српски. Носио је висок фес са кићанком на глави, а сви су га знали као "грка" или "староверца" (православца).<ref>"Застава", Пешта 1875. године</ref> Био је ожењен Маријом удовицом мештанком лутеранске вере, али то се није одразило на његово поштовање српских народних обичаја. Обоје су се показали хуманим, током живота свако на свој начин; Васа је слао о Божићу по 200 ф. сентандрејској сиротињи, а Марија је помагала сироте девојчице у тамошњем женском манастиру. Имали су њих двоје у браку сина Стевана јединца, који је прерано умро. Његова смрт је дотукла и оца Васу. Када је Пластић умро крајем 1861. године српске новине су писале о њему. Био је он Сентандрејац који се населио у Трнави, где је умро у самоћи, иако је стекао прилично имање. Живео је далеко од Срба, у страном окружењу, али их није заборављао и само је мислио како да им помогне. Својим тестаментом међутим даровао је српске школске установе да би помогао школовање деце. Тако је 5000 ф. оставио Карловачкој гимназији да се при њој оснује Фонд из кога ће сиромашни ђаци имати "благодјејаније" (интернат). А Сентандрејској српској школи завештао је 2000 ф. са истим циљем.<ref>"Даница", Нови Сад 1862. године</ref> Доделио је и свакој сентандрејској цркви (шест) по 500 ф., колико и новосадској Матици српској. Варошкој сентандрејској болници је оставио 4000 ф. капитала. Од 1878. године по осам ученика Карловачке гимназије је годишње уживало Пластићеву стипендију. Предност су имали млади Сентандрејци коју су учили школу у Карловцима, а износ стипендије кретао се од 50 до 10 ф. О Св. Сави је у гимназија у говорима изражавана захвалност и пијетет према племенитом дародавцу. Године 1899. школа је штампала "Програм" у којем је објављен животопис Пластићев.<ref>"Српски сион", Карловци 1899. године</ref> Од датих 2000 ф. за Сентандрејску школу добијала су опскрбу сиромашни ученици у месту, и то је пред Ускрс од камате од 6% или 120 ф. се одвајало за шесторо њих. Тај завештани фонд је почео да остварује циљ од 1875. године, а број сиромашне обухваћене деце се повећавао.
 
Пожунски ђаци Срби нису имали никакву православну цркву у близини, да би посећивали литургију. Једном годишње би заједно ишли у удаљену Трнаву, где је био православни храм. Била је то у ствари капела, у којој је увек служио један свештеник. Капелу су подигла два последња трнавска трговца Србина, поменути Васа Пластић и његов компањон Јоаким Поповић. У тој капели на православном гробљу ови и почивају.<ref name="automatski generisano1" /> Жалио се 1841. године један млади Србин студент у Пожуну, да тада (1841!) више нема православног свештеника у Трнави. Тражио је у своје име али и у име спорадично раштканих Срба (по околним местима) да се нађе бар један калуђер, који ће ту службовати као "душепопечитељ". Срби немају где да чују проповед, слушају литургију, крсте се, венчавају и сахрањују. Приморани су да иду у стране цркве.<ref>"Сербске народне новине", Пешта 1841. године</ref> Али половином 19. века и те српске општине скоро је нестало, јер је број становника Срба био драстично смањен.<ref>Константин Пејчић: "Житије Теодора Павловића новинара и списатеља српског", Нови Сад 1857. године</ref> И један српски лист констатује 1842. године да су Срби (али и други православци) готово ишчезли из Пожуна, Трнаве, Јегре, Ђура, Коморана, Ујхеља, Унгвара...Један од разлога, поред неминовног одрођавања, био је то што су се многи иселили и отишли јужније, где има више Срба.<ref>"Сербске Народне новине", Пешта 1842. године</ref>
 
Удовица Јоакима Поповића трговца - Сара рођена Лолић из Сентандреје, остала је последња Српкиња у Трнави. Имала је једну од најлепших кућа у Трнави, обезбеђена са имањем. Она је годинама помагала по једну будућу учитељицу током школовања у Сомборској препарандији. Имала је Поповићка и план који би се реализовао после њене смрти: по 12 слушалаца Сомборске препарандије би било обезбеђено са годишњом стипендијом од 120 ф.<ref>"Српски сион", Карловци 1884. године</ref> По попису из 1867. године у Трнави, месту у Сентандрејском срезу није било пописаних Срба? У Сентандреји је било бирачко место тог дела Будимске дијецезе.<ref>"Гласник друштва србске словесности", Београд 1872. године</ref>
 
== Партнерски градови ==
* Ново Место, Казале Монферато, Вараждин, Брецлав, Зангерхаузен, Балаково, Харков, Забже
* {{#Property:P190}}
 
== Галерија ==
1.572.075

измена

Мени за навигацију