Жан Кокто — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 20: Ред 20:
| потпис = Jean Cocteau signature.svg
| потпис = Jean Cocteau signature.svg
}}
}}
'''Жан Кокто''' ({{јез-фр|Jean Cocteau}}; [[5. јул]] [[1889]] — [[11. октобар]] [[1963]]<ref>{{cite web |title=Jean Cocteau |url=https://www.britannica.com/biography/Jean-Cocteau |website=britannica.com |accessdate=29. 1. 2019}}</ref>) је био [[Француска|француски]] [[песник]], [[романописац]], [[драматичар]], [[сликар]], [[дизајнер]], [[редитељ|режисер]] и [[бокс]]ерски тренер. Као експериментатор прошао је кроз све фазе модерне уметности - [[кубизам]], [[дадаизам]], [[надреализам]], а по разноликости опуса сматра се корифејем француског духа ("Орфеј“, „Страшна деца“, „Петао и Арлекин“). Члан [[Француска академија|Француске академије]] постао је [[1955]], на позицији бр. 31. у периоду 1955-1963.
'''Жан Кокто''' ({{јез-фр|Jean Cocteau}}; [[5. јул]] [[1889]] — [[11. октобар]] [[1963]]<ref>{{cite web|title=Jean Cocteau |url=https://www.britannica.com/biography/Jean-Cocteau |website=britannica.com |accessdate=29. 1. 2019}}</ref>) је био [[Француска|француски]] [[песник]], [[романописац]], [[драматичар]], [[сликар]], [[дизајнер]], [[редитељ|режисер]] и [[бокс]]ерски тренер. Као експериментатор прошао је кроз све фазе модерне уметности - [[кубизам]], [[дадаизам]], [[надреализам]], а по разноликости опуса сматра се корифејем француског духа ("Орфеј“, „Страшна деца“, „Петао и Арлекин“). Члан [[Француска академија|Француске академије]] постао је [[1955]], на позицији бр. 31. у периоду 1955-1963.


== Биографија ==
== Биографија ==

Верзија на датум 10. март 2019. у 20:28

Жан Кокто
Жан Кокто, 1923.
Лични подаци
Пуно имеЖан Кокто
Датум рођења(1889-07-05)5. јул 1889.
Место рођењаМезон Лафит, Француска
Датум смрти11. октобар 1963.(1963-10-11) (74 год.)
Место смртиМи ла Форе, Француска
ОбразовањеLycée Condorcet
Књижевни рад
Најважнија делаLes enfantes terribles
La Machine infernale
Потпис

Жан Кокто (франц. Jean Cocteau; 5. јул 1889 — 11. октобар 1963[1]) је био француски песник, романописац, драматичар, сликар, дизајнер, режисер и боксерски тренер. Као експериментатор прошао је кроз све фазе модерне уметности - кубизам, дадаизам, надреализам, а по разноликости опуса сматра се корифејем француског духа ("Орфеј“, „Страшна деца“, „Петао и Арлекин“). Члан Француске академије постао је 1955, на позицији бр. 31. у периоду 1955-1963.

Биографија

Родио се у месту Мезон Лафит, малом градићу близу Париза, од оца Жоржа и мајке Ежени. Његова породица била је угледна у паришким круговима. Отац му је био адвокат и аматерски сликар који је починио самоубиство кад је Жан имао само 9 година. Упркос својим достигнућима на готово свим књижевним и уметничким пољима, Кокто је увек истицао да је првенствено песник те да је његов опус поезија. О њему је похвално говорила и америчка списатељица Едит Вартон. Са 19 година, Жан је објавио прву збирку песама насловљену "Аладинова светиљка".

Кућа Жана Коктоа, данас претворена у музеј

Био је цењен члан заједнице авангардних уметника на Монпарнасу, посебно јер је водио боемски живот. У својим раним двадесетим годинама, био је јако продуктиван. Руски импресарио Сергеј Дјагиљев изазвао га је да напише нешто за позориште. Изјавом "Изненади ме!" бацио је рукавицу Жану. Он је изазов прихватио, а резултат је био балет "Парада": Дјагиљев је био продуцент, костиме и сценографију урадио је Пабло Пикасо, а музику је компоновао Ерик Сати. Дело није било добро прихваћено, а у самој радњи осећао се надреализам. Име правца надреализам сковао је писац Гијом Аполинер.

Касније је Кокто писао:

Да се није појавио Аполинер, са својом обријаном лобањом, ожиљком на слепоочници и завојем око главе, даме би нам биле ископале очи укосницама.

Портрет Жана Коктоа, шпанског сликара Федерика де Мадраса и Очое из периода између 1910. и 1912. године

Снимио је 6 надреалистичких филмова: „Крв песника“, „Орфеј“, „Орфејев тестамент“, „Лепотица и звер“, и други. Репутација филмског ствараоца донела му је касније и пријатељство са глумцем под именом Жан Маре. Ти филмови касније су утицали на филмски жанр познат као Француски нови талас. Писао је дела и за Едит Пјаф, с којом је био и велики пријатељ.

Упознао је младог писца именом Ремон Радиге, којег је ослободио војне службе, и помогао му издати прва дела. Често су се дружили, ишли на путовања и одморе. Данас се сумња да је између њих двоје постојала некаква хомосексуална веза, иако за те тврдње нема доказа. Ремонова изненадна смрт 1923. године, схрвала га је па се одао опијуму.

Његова најпознатија књига, „Les enfantes terribles“, написана је у једној недељи.

Био је бисексуалац. Имао је неколико пролазних веза са женама. Деце није имао, иако је касније једног дечака усвојио. Наводно је, од 1918. до своје смрти 1963., био Велики мајстор Сионског приората.

У збирци мемоара „The White Book“, за коју је написао предговор и урадио илустрације, песник опширно приповеда своју сексуалну аутобиографију призивајући слику која му се урезала у сећање још док је био дете: три тамна младежа на поцрнелом, смеђем, нагом телу Циганчића који седи у крошњи дрвета. Ова слика мушког анђела дивљих очију који лебди над земљом, стално га је пратила и од самог почетка конституисала његову жељу. Он описује сусрете са морнарима; ти инциденти датирају из тајанственог периода у коме је, тада још увек малолетни Кокто, заплашен својим лако стеченим раним успесима, побегао у Вију Порт, сиротињску четврт на доковима Марсеља, и живео тамо неко време као пропалица лаког морала.

Био је члан Француске академије од 1955. до смрти, а током живота је добио још низ признања. Умро је у свом дворцу од срчаног удара 11. октобра 1963. године, припремајући радио-емисију у знак сећања на Едит Пјаф. Када је чуо да је она тога дана издахнула, ускликнуо је: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Пјаф је мртва, ја могу да умрем!”). Сахрањен је у свом врту.

Дела

Поезија

  • 1909 : La Lampe d'Aladin
  • 1910 : Le Prince frivole
  • 1912 : La Danse de Sophocle
  • 1919 : Ode à Picasso - Le Cap de Bonne-Espérance
  • 1920 : Escale - Poésies (1917—1920)
  • 1922 : Vocabulaire
  • 1923 : La Rose de François - Plain-Chant
  • 1925 : Cri écrit
  • 1926 : L'Ange Heurtebise
  • 1927 : Opéra
  • 1934 : Mythologie (објављено са десет литографија Ђорђоа де Кирикоа)
  • 1939 : Énigmes
  • 1941 : Allégories
  • 1945 : Léone
  • 1946 : La Crucifixion
  • 1948 : Poèmes
  • 1952 : Le Chiffre sept - La Nappe du Catalan (у сарадњи са Жоржом Уњеом)
  • 1953 : Dentelles d'éternité - Appoggiatures
  • 1954 : Clair-obscur
  • 1958 : Paraprosodies
  • 1961 : Cérémonial espagnol du Phénix - La Partie d'échecs
  • 1962 : Le Requiem
  • 1968 : Faire-Part (постхумно)

Романи и приче

  • 1919 : Le Potomak (коначно издање 1924.)
  • 1923 : Le Grand Écart - Thomas l'imposteur (роман)
  • 1928 : Бела књига
  • 1929 : Дерлад
  • 1940 : La Fin du Potomak
  • 2012 : La Croisière aux émeraudes (постхумно)

Позориште, музика и балет

Плакат за балет Парада

Референце

  1. ^ „Jean Cocteau”. britannica.com. Приступљено 29. 1. 2019. 

Спољашње везе

Жан Кокто на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан_Кокто&oldid=21723119”