Бело море — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 1: Ред 1:
{{друга употреба|Егејско море}}
{{друга употреба|Егејско море}}
{{Инфокутија Море
{{Инфокутија Море
| име = Бело море
| име = Бело море
| слика = Мапа Белог мора.png
| слика = Мапа Белог мора.png
| опис_слике = Мапа Белог мора
| опис_слике = Мапа Белог мора
| локација = [[Северни ледени океан]], [[Северна Европа]]
| локација = [[Северни ледени океан]], [[Северна Европа]]
| површина = 90.800
| површина = 90.800
| запремина = 4.400
| запремина = 4.400
| дубина = 343
| дубина = 343
| просечна_дубина = 67
| просечна_дубина = 67
| настанак =
| настанак =
| ширина =
⚫
| дужина =
| ширина =
⚫
| салинитет = 26−31
⚫
| дужина =
⚫
| максималне_температуре =
⚫
| салинитет = 26−31
⚫
| минималне_температуре =
⚫
| максималне_температуре =
⚫
| минималне_температуре =
| земље = {{застава|Русија}}
| земље = {{застава|Русија}}
}}
}}
Ред 26: Ред 26:
== Физичко-географске карактеристике ==
== Физичко-географске карактеристике ==
[[Датотека:modis white sea.jpg|мини|250п|лево|Два сателитска снимка Белог мора]]
[[Датотека:modis white sea.jpg|мини|250п|лево|Два сателитска снимка Белог мора]]
Бело море се налази на [[северна Европа|северу Европе]] и припада акваторији [[Северни ледени океан|Северног леденог океана]], а многи океанографи га сматрају једним од залива [[баренцово море|Баренцовог мора]]. Северна граница мора према Баренцовом мору иде до линије која повезује рт [[Свјатој Нос]] на [[кољско полуострво|Кољском полуострву]] са ртом [[Кањин Нос]] на [[кањинско полуострво|Кањинском полуострву]].<ref>{{cite web|url=http://www.iho.int/iho_pubs/standard/S-23/S-23_Ed3_1953_EN.pdf|title = Limits of Oceans and Seas, 3rd edition|year=1953|publisher=International Hydrographic Organization|accessdate = 6. 2. 2010.}}</ref> Дужина те линије је око 600 км и то је уједно најшири део беломорске акваторије.
Бело море се налази на [[северна Европа|северу Европе]] и припада акваторији [[Северни ледени океан|Северног леденог океана]], а многи океанографи га сматрају једним од залива [[баренцово море|Баренцовог мора]]. Северна граница мора према Баренцовом мору иде до линије која повезује рт [[Свјатој Нос]] на [[кољско полуострво|Кољском полуострву]] са ртом [[Кањин Нос]] на [[кањинско полуострво|Кањинском полуострву]].<ref>{{cite web|url=http://www.iho.int/iho_pubs/standard/S-23/S-23_Ed3_1953_EN.pdf|title = Limits of Oceans and Seas, 3rd edition|year=1953|publisher=International Hydrographic Organization|accessdate=6. 2. 2010.}}</ref> Дужина те линије је око 600 km и то је уједно најшири део беломорске акваторије.


Површина беломорске акваторије је око 90.000 km<sup>2</sup> и међу морима на чије обале излази Русија оно је површински веће једино од [[Азовско море|Азовског мора]]. На њему се налазе бројна мања и ниска острва укупне површине 347 km<sup>2</sup> Максимална дубина је 343 метра, просечна око 67 m, док је укупна запремина око 4,4 хиљаде km<sup>3</sup>. Укупна дужина беломорске обале је преко 20.000 km.
Површина беломорске акваторије је око 90.000 km² и међу морима на чије обале излази Русија оно је површински веће једино од [[Азовско море|Азовског мора]]. На њему се налазе бројна мања и ниска острва укупне површине 347 km² Максимална дубина је 343 метра, просечна око 67 m, док је укупна запремина око 4,4 хиљаде km³. Укупна дужина беломорске обале је преко 20.000 km.


У физиономији Белог мора јасно се издвајају 4 пространа залива: [[кандалакшки залив|Кандалакшки]] на западу (уједно и најдубљи део мора), [[оњешки залив|Оњешки]] и [[двински залив|Двински]] на југу те [[мезењски залив|Мезењски]] на истоку. Обале уз Кандалакшки и Оњешки залив су јако разуђене, западне обале су генерално достав више и стрмије у поређењу са источним. Међу бројним острвима величином и значајем се издвајају [[Соловецка острва]], острво [[Киј]] и [[Кондостров]] у Оњешком заливу, [[Великиј]] у Кандалакшком заливу и [[Моржовец]] на северу акваторије.
У физиономији Белог мора јасно се издвајају 4 пространа залива: [[кандалакшки залив|Кандалакшки]] на западу (уједно и најдубљи део мора), [[оњешки залив|Оњешки]] и [[двински залив|Двински]] на југу те [[мезењски залив|Мезењски]] на истоку. Обале уз Кандалакшки и Оњешки залив су јако разуђене, западне обале су генерално достав више и стрмије у поређењу са источним. Међу бројним острвима величином и значајем се издвајају [[Соловецка острва]], острво [[Киј]] и [[Кондостров]] у Оњешком заливу, [[Великиј]] у Кандалакшком заливу и [[Моржовец]] на северу акваторије.
Ред 43: Ред 43:


== Историја ==
== Историја ==
[[File:Whiteseamap.jpg|thumb|right|250п|Мапа Белог мора (1635)]]
[[Датотека:Whiteseamap.jpg|thumb|right|250п|Мапа Белог мора (1635)]]
[[File:Историко-культурный комплекс Соловецких островов.jpg|лево|thumb|250п|[[Соловецки манастир]]]]
[[Датотека:Историко-культурный комплекс Соловецких островов.jpg|лево|thumb|250п|[[Соловецки манастир]]]]


Становници [[Велики Новгород|Новгорода]] су знали за Бело море од бар 11. века и истраживали су његов економски значај за навигацију и његове обалске шуме богате [[fur trade |крзнарицама]]. Једно од најранијих насеља у близини морске обале развило се у касном 14. веку код [[Kholmogory, Arkhangelsk Oblast|Холмогора]], на реци [[Сјеверна Двина|Северна Двина]]. Одатле је 1492. године, трговачка флота натоварена житом и носећи амбасадоре [[Иван III Васиљевич|Ивана -{III}- Васиљевича]] испловила за Данску, означавајући успостављање прве међународне луке у [[Русија|Русији]].<ref name=h1>[http://holmogory.poccia.ru/index.php Kholmogory web portal] (in Russian)</ref><ref>{{cite web |url=http://www.lomonosovo.ru/joom/content/view/9/1/ |title=Kholmogory |accessdate=2010-09-10 |deadurl=bot: unknown |archiveurl=https://web.archive.org/web/20090209051525/http://www.lomonosovo.ru/joom/content/view/9/1/ |archivedate=9 February 2009 |df=dmy-all }}. lomonosovo.ru (in Russian)</ref>
Становници [[Велики Новгород|Новгорода]] су знали за Бело море од бар 11. века и истраживали су његов економски значај за навигацију и његове обалске шуме богате [[fur trade|крзнарицама]]. Једно од најранијих насеља у близини морске обале развило се у касном 14. веку код [[Kholmogory, Arkhangelsk Oblast|Холмогора]], на реци [[Сјеверна Двина|Северна Двина]]. Одатле је 1492. године, трговачка флота натоварена житом и носећи амбасадоре [[Иван III Васиљевич|Ивана -{III}- Васиљевича]] испловила за Данску, означавајући успостављање прве међународне луке у [[Русија|Русији]].<ref name=h1>[http://holmogory.poccia.ru/index.php Kholmogory web portal] (in Russian)</ref><ref>{{cite web|url=http://www.lomonosovo.ru/joom/content/view/9/1/ |title=Kholmogory |accessdate=10. 09. 2010 |deadurl=bot: unknown |archiveurl=https://web.archive.org/web/20090209051525/http://www.lomonosovo.ru/joom/content/view/9/1/ |archivedate=9. 2. 2009 |df=dmy-all }}. lomonosovo.ru (in Russian)</ref>


Први страни брод који је допловио до Холмогора је био енглески ''Едвард Бонавентура'' под командом [[Richard Chancellor|Ричарда Чанселора]] 1553. године.<ref>
Први страни брод који је допловио до Холмогора је био енглески ''Едвард Бонавентура'' под командом [[Richard Chancellor|Ричарда Чанселора]] 1553. године.<ref>
Compare: {{cite book
Compare: {{cite book
| last1 = March
| last = March
| first1 = G. Patrick
| first = G. Patrick
| chapter = 3: Ivan IV and the Muscovite ''Drang nach Osten''
| chapter = 3: Ivan IV and the Muscovite ''Drang nach Osten''
| title = Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific
| title = Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific
| url = https://books.google.com/books?id=eNc7bwXKs_kC
| url = https://books.google.com/books?id=eNc7bwXKs_kC
Ред 59: Ред 59:
| publication-date = 1996
| publication-date = 1996
| page = 26
| page = 26
| isbn = 9780275956486
|isbn = 9780275956486|accessdate = 2017-02-08
| accessdate = 2017-02-08
| quote = It was in pursuit of a northeast passage that the English under the leadership of Richard Chancellor arrived in Kholmogory in 1553.
| quote = It was in pursuit of a northeast passage that the English under the leadership of Richard Chancellor arrived in Kholmogory in 1553.
}}</ref> Заједно са два друга брода под командом [[Hugh Willoughby|Хју Вилобија]], његова посада је тражила северну руту за [[Индије]], а посебно Индију и Кину. Ова експедиција, коју је спонзирао краљ [[Едвард VI Тјудор|Едвард -{VI}- Тјудор]] и група од око 240 енглеских трговаца, имала је Лондонска овлашћења да успостави трговачке везе. Билобијеви бродови су се раздвојили и били су изгубљени на мору, али је ''Едвард Бонавентура'' успео да пређе Бело море и дође до Холмогора, одакле је Чанселор испраћен до Москве да се сретне са руским [[цар]]ом, [[Иван IV Грозни|Иваном -{IV}-]]. По повратку из Русије 1554. године, Чанселор је донео са собом детаљни опис Москве и руског севера, који су у великој мери били непознати у Европи, као и писмо од цара у коме се изражава жеља за успостављањем трговачких односа са Енглеском. Године 1555 [[Мери I Тјудор|краљица Мери]] је издала повељу којом се одобрава [[Muscovy Company|Московској компанији]] да тргује са Русијом преко руте Белог мора.<ref>Henryk Zins [https://books.google.com/books?id=IK_nAAAAIAAJ&pg=PA35 ''England and the Baltic in the Elizabethan era''], Manchester University Press, 1972 {{ISBN|0-87471-117-7}} pp. 35,38</ref><ref>Isabel De Madariaga [https://books.google.com/books?id=xdFVn1v3FMUC&pg=PA121 ''Ivan the Terrible''], Yale University Press, 2006 {{ISBN|0-300-11973-9}} p. 121</ref>
}}</ref> Заједно са два друга брода под командом [[Hugh Willoughby|Хју Вилобија]], његова посада је тражила северну руту за [[Индије]], а посебно Индију и Кину. Ова експедиција, коју је спонзирао краљ [[Едвард VI Тјудор|Едвард -{VI}- Тјудор]] и група од око 240 енглеских трговаца, имала је Лондонска овлашћења да успостави трговачке везе. Билобијеви бродови су се раздвојили и били су изгубљени на мору, али је ''Едвард Бонавентура'' успео да пређе Бело море и дође до Холмогора, одакле је Чанселор испраћен до Москве да се сретне са руским [[цар]]ом, [[Иван IV Грозни|Иваном -{IV}-]]. По повратку из Русије 1554. године, Чанселор је донео са собом детаљни опис Москве и руског севера, који су у великој мери били непознати у Европи, као и писмо од цара у коме се изражава жеља за успостављањем трговачких односа са Енглеском. Године 1555 [[Мери I Тјудор|краљица Мери]] је издала повељу којом се одобрава [[Muscovy Company|Московској компанији]] да тргује са Русијом преко руте Белог мора.<ref>Henryk Zins [https://books.google.com/books?id=IK_nAAAAIAAJ&pg=PA35 ''England and the Baltic in the Elizabethan era''], Manchester University Press, 1972 {{page|year=|id=ISBN 0-87471-117-7|pages=}} pp. 35,38</ref><ref>Isabel De Madariaga [https://books.google.com/books?id=xdFVn1v3FMUC&pg=PA121 ''Ivan the Terrible''], Yale University Press, 2006 {{page|year=|id=ISBN 0-300-11973-9|pages=}} p. 121</ref>


== Види још ==
== Види још ==
Ред 72: Ред 71:


== Литература ==
== Литература ==
{{refbegin}}
{{refbegin|30em}}
* ''[[Мала енциклопедија Просвета]] - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1959.''
* ''[[Мала енциклопедија Просвета]] - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1959.''
{{refend}}
{{refend}}

Верзија на датум 19. март 2019. у 05:11

За другу употребу, погледајте чланак Егејско море.
Бело море
Мапа Белог мора
ЛокацијаСеверни ледени океан, Северна Европа
Земље басена Русија
Површина90.800 km2
Прос. дубина67 m
Макс. дубина343 m
Запремина4.400 km3
Салинитет26−31‰
Водена површина на Викимедијиној остави

Бело море (рус. Бе́лое мо́ре; крл. Vienanmeri) унутрашње је море на крајњем северозападу европског дела Руске Федерације.[1][2] Део је акваторије Северног леденог океана са којим је повезано преко Баренцовог мора са чијом акваторијом је повезано на северу. Целокупна акваторија Белог мора административно припада Русији и сматра се делом унутрашњих руских вода, а административно је подељена између њених федералних субјеката Мурманске и Архангељске области и Републике Карелије.[3]

Бело море је дуго времена било једна од најважнијих руских акваторија преко које се одвијао највећи део поморске трговине, а у том погледу нарочито је била важна лука Архангељск. У садашње време Бело море је важан центар ратне морнарице Русије. Беломорско-балтичким каналом повезано је са Балтичким морем.

Бело море је једно од тек 4 светска мора које је име добило по боји (преостала 3 су Црно, Жуто и Црвено море). Бело море је уједно и архаичан назив за Егејско море на југу Европе.

Физичко-географске карактеристике

Два сателитска снимка Белог мора

Бело море се налази на северу Европе и припада акваторији Северног леденог океана, а многи океанографи га сматрају једним од залива Баренцовог мора. Северна граница мора према Баренцовом мору иде до линије која повезује рт Свјатој Нос на Кољском полуострву са ртом Кањин Нос на Кањинском полуострву.[4] Дужина те линије је око 600 km и то је уједно најшири део беломорске акваторије.

Површина беломорске акваторије је око 90.000 km² и међу морима на чије обале излази Русија оно је површински веће једино од Азовског мора. На њему се налазе бројна мања и ниска острва укупне површине 347 km² Максимална дубина је 343 метра, просечна око 67 m, док је укупна запремина око 4,4 хиљаде km³. Укупна дужина беломорске обале је преко 20.000 km.

У физиономији Белог мора јасно се издвајају 4 пространа залива: Кандалакшки на западу (уједно и најдубљи део мора), Оњешки и Двински на југу те Мезењски на истоку. Обале уз Кандалакшки и Оњешки залив су јако разуђене, западне обале су генерално достав више и стрмије у поређењу са источним. Међу бројним острвима величином и значајем се издвајају Соловецка острва, острво Киј и Кондостров у Оњешком заливу, Великиј у Кандалакшком заливу и Моржовец на северу акваторије.

Сваки део беломорске обале има своје традиционалне називе, па се тако обале овог мора деле на Кандалакшку, Терску, Карелијску, Поморску, Оњешку, Љамицку, Летњу, Зимску, Абрамовску, Конушинску и Кањинску обалу.

У Бело море се уливају бројне реке, а највеће међу њима су Кем, Мезењ, Оњега, Поној, Северна Двина, Нива, Ковда, Стрељна, Варзуга и бројни други мањи водотоци. Преко Беломорско-балтичког канала повезано је са Балтичким море.

Најважнији лучки центри на његовим обалама су Архангељск, Беломорск, Кем, Кандалакша, Мезењ, Оњега и Северодвинск.

Температура површинског слоја воде лети износи 7-15°, а зими је нижа од 1°. Море се зими замрзава и пловно је само од маја до септембра.

Амплитуда плимног таласа је до 10 m и највиша је у Мезењском заливу.

Историја

Мапа Белог мора (1635)
Соловецки манастир

Становници Новгорода су знали за Бело море од бар 11. века и истраживали су његов економски значај за навигацију и његове обалске шуме богате крзнарицама. Једно од најранијих насеља у близини морске обале развило се у касном 14. веку код Холмогора, на реци Северна Двина. Одатле је 1492. године, трговачка флота натоварена житом и носећи амбасадоре Ивана III Васиљевича испловила за Данску, означавајући успостављање прве међународне луке у Русији.[5][6]

Први страни брод који је допловио до Холмогора је био енглески Едвард Бонавентура под командом Ричарда Чанселора 1553. године.[7] Заједно са два друга брода под командом Хју Вилобија, његова посада је тражила северну руту за Индије, а посебно Индију и Кину. Ова експедиција, коју је спонзирао краљ Едвард VI Тјудор и група од око 240 енглеских трговаца, имала је Лондонска овлашћења да успостави трговачке везе. Билобијеви бродови су се раздвојили и били су изгубљени на мору, али је Едвард Бонавентура успео да пређе Бело море и дође до Холмогора, одакле је Чанселор испраћен до Москве да се сретне са руским царом, Иваном IV. По повратку из Русије 1554. године, Чанселор је донео са собом детаљни опис Москве и руског севера, који су у великој мери били непознати у Европи, као и писмо од цара у коме се изражава жеља за успостављањем трговачких односа са Енглеском. Године 1555 краљица Мери је издала повељу којом се одобрава Московској компанији да тргује са Русијом преко руте Белог мора.[8][9]

Види још

Референце

  1. ^ White Sea, Great Soviet Encyclopedia (in Russian)
  2. ^ White Sea, Encyclopædia Britannica on-line
  3. ^ A. D. Dobrovolskyi and B. S. Zalogin Seas of USSR. White Sea, Moscow University (1982) (in Russian)
  4. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Приступљено 6. 2. 2010. 
  5. ^ Kholmogory web portal (in Russian)
  6. ^ „Kholmogory”. Архивирано из оригинала 9. 2. 2009. г. Приступљено 10. 09. 2010. . lomonosovo.ru (in Russian)
  7. ^ Compare: March, G. Patrick (1996). „3: Ivan IV and the Muscovite Drang nach Osten”. Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific. Westport, Connecticut: Praeger Publishers. стр. 26. ISBN 9780275956486. Приступљено 2017-02-08. „It was in pursuit of a northeast passage that the English under the leadership of Richard Chancellor arrived in Kholmogory in 1553.” 
  8. ^ Henryk Zins England and the Baltic in the Elizabethan era, Manchester University Press, 1972 ISBN 0-87471-117-7. pp. 35,38
  9. ^ Isabel De Madariaga Ivan the Terrible, Yale University Press, 2006 ISBN 0-300-11973-9. p. 121

Литература

Спољашње везе

Бело море на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бело_море&oldid=21743609”