Манастир Рмањ — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
м Враћене измене 89.164.35.160 (разговор) на последњу измену корисника Gmihail
ознака: враћање
Ред 7: Ред 7:
| ктитор = [[Стефан Драгутин]]
| ктитор = [[Стефан Драгутин]]
| локација = [[Мартин Брод]]
| локација = [[Мартин Брод]]
| јурисдикција = [[Српска православна црква]]
| јурисдикција =[[Српска православна црква]]
| епархија = [[Епархија бихаћко-петровачка]]
| епархија = [[Епархија бихаћко-петровачка]]
| посвећен = [[Свети Никола]]
| посвећен = [[Свети Никола]]
Ред 16: Ред 16:
}}
}}


'''Манастир Рмањ''' у [[Мартин Брод]]у припада [[Епархија бихаћко-петровачка|Бихаћко-петровачкој епархији]]. Налази се "Ермањ" на утоку Унца у реку Уну.<ref>"Дело", Београд 1898. године</ref> Народна традиција приписује његово подизање [[Катарина Бранковић|Катарини Бранковић]], кћерки српског деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], жени грофа [[Улрих II Цељски|Улриха II Цељског]], али археолошка истраживања доказују да је ово ипак манастир који је настао прије доласка Турака, односно за вријеме краља [[Стефан Драгутин|Драгутина]].<ref>[http://www.sozeb.org/index.php?option=com_content&task=view&id=199&Itemid=74 Манастир Рмањ], СОЗ Епархије бањалучке {{ср}}</ref>
'''Манастир Рмањ''' у [[Мартин Брод]]у припада [[Епархија бихаћко-петровачка|Бихаћко-петровачкој епархији]]. Налази се "Ермањ" на утоку Унца у реку Уну.<ref>"Дело", Београд 1898. године</ref> Народна традиција приписује његово подизање [[Катарина Бранковић|Катарини Бранковић]], ћерки српског деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], жени грофа [[Улрих II Цељски|Улриха II Цељског]].<ref>[http://www.sozeb.org/index.php?option=com_content&task=view&id=199&Itemid=74 Манастир Рмањ], СОЗ Епархије бањалучке {{ср}}</ref>


== Прошлост ==
== Историја ==
Вјерује се да име манастира Рмња потиче од праславенске ријечи '''храмина''', што значи обитавалиште. По другом тумачењу име потиче од народног назива за биљку ''камилицу'' (lat. Matricaria L.) рман, рмањ, јармен, титрица, маторњак, здравиш...<ref>Богослав Шулек: "Југославенски Именик биља", Загреб 1879. године</ref>
Верује се да име манастира Рмња потиче од праславенске ријечи '''храмина''', што значи обитавалиште. По другом тумачењу име потиче од народног назива за биљку ''камилицу'' (lat. Matricaria L.) рман, рмањ, јармен, титрица, маторњак, здравиш...<ref>Богослав Шулек: "Југославенски Именик биља", Загреб 1879. године</ref>
За манастир Гомионицу такође је већ изнијет став да
За манастир Гомионицу такође је већ изнет став да
потиче из доба прије турске окупације, али није свеједно да
потиче из доба пре турске окупације, али није свеједно да
ли је основан за вријеме или прије Јајачке бановине (сл. 86. 1).
ли је основан за време или пре Јајачке бановине (сл. 86. 1).
Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви
Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви
би могли бити из 14. стољећа), а сличност се састоји прије
би могли бити из 14. столећа), а сличност се састоји пре
свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара (М. Шупут 1991).
свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара (М. Шупут 1991).


Ред 31: Ред 31:
[[Датотека:Martin Brod, pravoslavny klaster Rmanj z 15. stol.jpg|мини|200п|Рмањ]]
[[Датотека:Martin Brod, pravoslavny klaster Rmanj z 15. stol.jpg|мини|200п|Рмањ]]


Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у вријеме српских сеоба усљед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био сједиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. век|16. вијек]]а и првој половини [[17. вијек]]а. У њему је за то време столовало десет владика. Ту је [[1621]]. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у вријеме настојатеља Саве. За вријеме новог настојатеља Михаила храм је патосан 1632-1633. године. Исте [[1633]]. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.<ref>"Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године</ref> Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало у области [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], гдје су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином [[18. вијек]]а са дозволом султановом, а гарантована му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је [[1732]]. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".<ref>"Источник", Сарајево 1904. године</ref>
Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. век|16.]] и првој половини [[17. век]]а. У њему је за то време столовало десет митрополита. Ту је [[1621]]. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у време игумана јеромонаха Саве. За време новог игумана Михаила храм је патосан 1632-1633. године. Исте [[1633]]. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.<ref>"Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године</ref> Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало на територију [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], где су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином 18. века са дозволом султановом, а гарантована му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је [[1732]]. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".<ref>"Источник", Сарајево 1904. године</ref>


Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. вијек]] активан православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]]. Посвећен је [[Свети Никола|Св. Николи]] и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне [[1788]]. године, када су се калуђери разбјегли по осталим манастирима. Посљедњи настојатељ био је Василије Црнобрња, који се склонио у мјесто [[Срб]].<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. вијек]]а манастир је заиста без [[монах]]а.
Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. век]] активан православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]]. Посвећен је [[Свети Никола|Св. Николи]] и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне [[1788]]. године, када су се калуђери разбегли по осталим манастирима. Последњи игуман био је Василије Црнобрња, који се склонио у место [[Срб]].<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. век]]а манастир је заиста без [[монах]]а.


Манастирско братство су предводили крајем [[18. вијек]]а настојатељи: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]]. У њему помињу царске привилегије дате манастиру (биће 1732.), које је покојни настојатељ Боровина дао на чување владици [[Данило Јакшић|Данилу Јакшићу]]. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посјед, јер су небрижњиво чувани - виђени у Карловцу.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године</ref>
Манастирско братство су предводили крајем 18. века игумани: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]]. У њему помињу царске привилегије дате манастиру (биће 1732.), које је покојни игуман Боровина дао на чување епископу [[Данило Јакшић|Данилу Јакшићу]]. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посед, јер су небрижњиво чувани - виђени у Карловцу.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године</ref>


Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором, трговца из Босанског Грахова; Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку.
Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором, трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку.


Беговска породица Куленовић искористила је слом [[невесињска пушка|устанка 1875.]] године да би поново опустошен манастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године "лицем на Велику Госпојину". Тада је Рмањ посјетио чувени енглески археолог [[Артур Еванс]], који у својим "Илириским писмима" описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа [[1883]]. године [[Сава Косановић (митрополит)|владика Сава Косановић]].
Беговска породица Куленовић искористила је слом [[невесињска пушка|устанка 1875.]] године да би поново девастирала манастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године "лицем на Велику Госпојину". Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог [[Артур Еванс]], који у својим "Илириским писмима" описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа [[1883]]. године [[Сава Косановић (митрополит)|митрополит Сава Косановић]].


Описан је подробно манастир 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор "надвод са шимлом покривен". Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника парохије Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана икона заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бјело окречени.
Описан је детаљно манастир 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор "надвод са шимлом покривен". Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника парохије Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана икона заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бело окречени.


Године 1905. Рмањ се налази у владичанству бањалучком и бихаћкој, у протопрезвирату Петровачком.<ref>"Источник", Сарајево 1905. године</ref> Манастир је активан до [[1941]]. године када у њему од стране [[Усташа]] страда [[Православље|православни]] [[свештеник]], [[протојереј]] [[Милан Поповић (свештеник)|Милан Поповић]], који је служио у манастиру. На [[Велики четвртак]] [[1944]]. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафе]], будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувијек су нестале многе фреске. Манастир је стајао разорен до обнављања [[1974]]. године на залагање далматинског владике [[Стефан Боца|Стефана Боце]].
Године 1905. Рмањ се налази у епархији бањалучкој и бихаћкој, у протопрезвирату Петровачком.<ref>"Источник", Сарајево 1905. године</ref> Манастир је активан до [[1941]]. године када у њему од стране [[Усташа]] страда [[Православље|православни]] [[свештеник]], [[протојереј]] [[Милан Поповић (свештеник)|Милан Поповић]], који је служио у манастиру. На [[Велики четвртак]] [[1944]]. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафе]], будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале многе фреске. Манастир је стајао разорен до обнављања [[1974]]. године на залагање далматинског епископа [[Стефан Боца|Стефана Боце]].


== Обнова богомоље ==
== Обнова манастира ==
По доласку на постоље владичанства бихаћко-петровачке владика Хризостом Јевић отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени [[1993]]. године, али су због [[Распад СФРЈ|ратних дешавања на просторима бивше Југославије]] усељени тек [[2006]]. године. У јесен [[1995]]. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране [[Oružane snage Republike Hrvatske|Оружаних снага Републике Хрватске]]. У току [[операција Олуја|операције Олуја]], августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило [[1998]]. године када је почела обнова и поправљање, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу [[СФОР]]-а разминирали су цркву.
По доласку на трон епископа епархије бихаћко-петровачке Епископа Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени [[1993]]. године, али су због [[Распад СФРЈ|ратних дешавања на просторима бивше Југославије]] усељени тек [[2006]]. године. У јесен [[1995]]. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране [[Oružane snage Republike Hrvatske|Оружаних снага Републике Хрватске]]. У току [[операција Олуја|операције Олуја]], августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило [[1998]]. године када је почела обнова и санација, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу [[СФОР]]-а разминирали су цркву.


[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље подробно пише о њему познатим чињеницима о прошлости ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој).
[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље детаљно пише о њему познатим чињеницима о историји ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој).


== Види још ==
== Види још ==
* [[Мартин Брод]]
* [[Мартин Брод]]


== Извори ==
== Референце ==
{{reflist}}
{{reflist}}


Ред 63: Ред 63:
* [https://www.rastko.rs/cms/files/books/5630cb0ba9b76 Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије]
* [https://www.rastko.rs/cms/files/books/5630cb0ba9b76 Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије]
* [http://www.tromedja.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=179:manastrirmanj&catid=3:petrovackaeparhija&Itemid=4 Тромеђа - Манастир Рмањ]
* [http://www.tromedja.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=179:manastrirmanj&catid=3:petrovackaeparhija&Itemid=4 Тромеђа - Манастир Рмањ]
* [http://www.manastir-rmanj.com/]


{{Манастири Епархије бихаћко-петровачке}}
{{Манастири Епархије бихаћко-петровачке}}

[[Категорија:Манастири Епархије бихаћко-петровачке|Рмањ]]
[[Категорија:Манастири Епархије бихаћко-петровачке|Р]]
[[Категорија:Град Бихаћ]]
[[Категорија:Град Бихаћ]]
[[Категорија:Српски православни манастири у Федерацији Босне и Херцеговине|Рмањ]]
[[Категорија:Српски православни манастири у Федерацији Босне и Херцеговине|Рмањ]]

Верзија на датум 14. јул 2019. у 12:14

Манастир Рмањ
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија бихаћко-петровачка
Оснивање14. вијек
ОснивачСтефан Драгутин
ПосвећенСвети Никола
Локација
МестоМартин Брод
Држава Федерација Босне и Херцеговине
Координате44° 29′ 34.35″ N 16° 8′ 35.92″ E / 44.4928750° С; 16.1433111° И / 44.4928750; 16.1433111
Манастир Рмањ на карти Босне и Херцеговине
Манастир Рмањ
Манастир Рмањ
Манастир Рмањ на карти Босне и Херцеговине

Манастир Рмањ у Мартин Броду припада Бихаћко-петровачкој епархији. Налази се "Ермањ" на утоку Унца у реку Уну.[1] Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, жени грофа Улриха II Цељског.[2]

Историја

Верује се да име манастира Рмња потиче од праславенске ријечи храмина, што значи обитавалиште. По другом тумачењу име потиче од народног назива за биљку камилицу (lat. Matricaria L.) рман, рмањ, јармен, титрица, маторњак, здравиш...[3] За манастир Гомионицу такође је већ изнет став да потиче из доба пре турске окупације, али није свеједно да ли је основан за време или пре Јајачке бановине (сл. 86. 1). Храм је изгледом повезан са Рмњем, Крупом и Крком (сви би могли бити из 14. столећа), а сличност се састоји пре свега у четири ступца у броду и још два у припрати, у куполи и одсуству пиластара (М. Шупут 1991).

Улаз у манастир
Рмањ

Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из 1443. године, у време српских сеоба услед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био седиште дабробосанске митрополије у другој половини 16. и првој половини 17. века. У њему је за то време столовало десет митрополита. Ту је 1621. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у време игумана јеромонаха Саве. За време новог игумана Михаила храм је патосан 1632-1633. године. Исте 1633. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.[4] Манастир је страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином 18. века са дозволом султановом, а гарантована му је и сигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је 1732. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".[5]

Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав 18. век активан православни манастир у Босанској Крајини. Посвећен је Св. Николи и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до 1785. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне 1788. године, када су се калуђери разбегли по осталим манастирима. Последњи игуман био је Василије Црнобрња, који се склонио у место Срб.[6] У првој половини 19. века манастир је заиста без монаха.

Манастирско братство су предводили крајем 18. века игумани: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.[7] Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици Петру Петровићу. У њему помињу царске привилегије дате манастиру (биће 1732.), које је покојни игуман Боровина дао на чување епископу Данилу Јакшићу. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посед, јер су небрижњиво чувани - виђени у Карловцу.[8]

Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором, трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку.

Беговска породица Куленовић искористила је слом устанка 1875. године да би поново девастирала манастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године "лицем на Велику Госпојину". Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог Артур Еванс, који у својим "Илириским писмима" описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа 1883. године митрополит Сава Косановић.

Описан је детаљно манастир 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор "надвод са шимлом покривен". Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника парохије Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана икона заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бело окречени.

Године 1905. Рмањ се налази у епархији бањалучкој и бихаћкој, у протопрезвирату Петровачком.[9] Манастир је активан до 1941. године када у њему од стране Усташа страда православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале многе фреске. Манастир је стајао разорен до обнављања 1974. године на залагање далматинског епископа Стефана Боце.

Обнова манастира

По доласку на трон епископа епархије бихаћко-петровачке Епископа Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени 1993. године, али су због ратних дешавања на просторима бивше Југославије усељени тек 2006. године. У јесен 1995. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране Оружаних снага Републике Хрватске. У току операције Олуја, августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило 1998. године када је почела обнова и санација, кров манастирске цркве је био упропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу СФОР-а разминирали су цркву.

Манојло Грбић у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље детаљно пише о њему познатим чињеницима о историји ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој).

Види још

Референце

  1. ^ "Дело", Београд 1898. године
  2. ^ Манастир Рмањ, СОЗ Епархије бањалучке (језик: српски)
  3. ^ Богослав Шулек: "Југославенски Именик биља", Загреб 1879. године
  4. ^ "Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године
  5. ^ "Источник", Сарајево 1904. године
  6. ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године
  7. ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године
  8. ^ "Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године
  9. ^ "Источник", Сарајево 1905. године

Спољашње везе