Ђорђе Јовановић

За друге употребе погледајте страницу Ђорђе Јовановић (вишезначна одредница).

Ђорђе Јовановић
Лични подаци
Датум рођења	(1861-01-21)21. јануар 1861.
Место рођења	Нови Сад, Аустријско царство
Датум смрти	23. март 1953.(1953-03-23) (92 год.)
Место смрти	Београд, ФНР Југославија

Ђорђе Јовановић из млађих дана.

Ђорђе Ђока Јовановић (Нови Сад, 21. јануар 1861 — Београд, 23. март 1953) је био српски вајар и академик Српске академије наука и уметности. Као један од оснивача Уметничке школе, из које је касније настала Уметничка академија, Јовановић је био веома посвећен педагошком раду. Најзначајнији део његовог стваралачког опуса представљају јавни споменици и портрети, међу којима посебно место заузимају Споменик косовским јунацима у Крушевцу, Кнезу Милошу у Пожаревцу, Јосифу Панчићу, Кости Таушановићу, Вуку Караџићу и Војводи Вуку у Београду, као и низ споменика на београдском Новом гробљу.

Биографија

Рођен је у Новом Саду као најмлађе седмо дете, у породици грчког порекла. Од оца Николе Јовановића који био је учитељ, а мајке "лепе Гркиње" Јоханиде или Јованке (по српски). Породица се преселила због очеве службе у Пожаревац, где је завршио он основну школу. Учитељ Јовановић се ту дружио са колегом Ђуром Јакшићем, који је "кир" Николу описао у приповетки "Чича Тима": "дебели даскал, родом из Јеладе". Ђорђе је кренуо у Крагујевачку гимназију, па је по мајчиној жељи прешао убрзо на Земљодељско-шумарску школу у Пожаревцу. По мајчиној смрти измолио је министра просвета 1879. године, да му се дозволи упис у гимназију. По завршеној београдској Реалци 1882. године, уписао је Велику школу у Београду, где је на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студирао годину дана. Студије је прекинуо због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прешао је у Минхен, и наставио студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Оженио се први пут током студија у Минхену, са Немицом, Емом Викторијом Шајтлер. Из тог "нескладног" брака родила су се два сина, Александар и Мирко. Након растављања, пребацио је отац оба сина у Париз где је наставио образовање. У престоници Француске упознаће младу девојку Парижанку од 15 година - Маргарету, која ће му прво помоћи око деце, а затим постати и супруга. Син Мирко, ће погинути у Првом светском рату на реци Марни 1915. године, борећи се као добровољац у француској Легији странаца. Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на École des Beaux-Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890. Био је први српски академски вајар.

Вратио се у Србију и током 1891. радио као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.

Ђорђе Јовановић је био атлетског стаса и авантуристичког - спортског духа, и спада у прве и најбоље српске велосипедисте и планинаре. Правио је неколико великих европских тура, возећи велосипед (претечу бицикла) по хиљаду и више километара километара у низу, као 1886. године. Упутио се из Париза у румунски град Костанцу на обали Црног мора. Његова уметнички грађена и украшена вила у београдској улици Скерлићева 6. била је прави уметнички дом. У тој кући са великим атељеем, он ће извајати сјајна дела и мирно проживети уз своју другу супругу, много млађу Францускињу, обожавану лепотицу Марго.

Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.

Дело

Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.

Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: Споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу Обреновићу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); Споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.

Ђорђе Јовановић о уметности и уметницима свог доба

„... Они много лутају, а требали би већ да нађу свој пут. Видите, многи од њих мисле да је уметност, само оно што је најновије, последња мода, па био то ма какав екстрем. А у уметности, нема новог и старог; постоји само добро – уметност, и рђаво- неуметност. Правци, школе и разни „...изми“ то је све споредно...“. Колико наша средина подстиче стваралачки рад Ђ.Јовановић је рекао: „Изгледа врло мало. Културни људи који разумеју шта је уметност, професори, учитељи – ти немају новаца, а они који код нас имају новаца ти се више интересују за аутомобиле.“

Одабрана дела

• 
  Споменик Јосифу Панчићу
• 
  Споменик Јовану Суботићу
• 
  Споменик Косовским јунацима у Крушевцу
• 
  Вуков споменик
• 
  Споменик Милошу Обреновићу
• 
  Милован Глишић
• 
  Персонификација Србије (1909.)
• 
  Биста краљице Марије Карађорђевић
• 
  Биста Катарине Стојимировић
• 
  Мирис ружа

Види још

• Кућа вајара Ђорђа Јовановића
• Споменик кнезу Милошу у Неготину

Литература

• Јовановић, Миодраг (2005). Ђока Јовановић. Нови Сад: Галерија Матице Српске. ISBN 978-86-83603-12-1. 

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ