Константин Диоген — разлика између измена
м razne izmene |
м razne izmene |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
{{друго значење3|Константин Диоген (син Романа IV)}} |
{{друго значење3|Константин Диоген (син Романа IV)}} |
||
{{Војно лице |
{{Инфокутија Војно лице |
||
| име = Константин Диоген |
| име = Константин Диоген |
||
| слика = |
| слика = |
||
Верзија на датум 12. јануар 2020. у 14:45
| Константин Диоген | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. век |
| Место рођења | , Византијско царство |
| Датум смрти | 1032. |
| Место смрти | , Византијско царство |
| Породица | |
| Супружник | анонимна |
| Деца | Роман IV Диоген |
| Војна каријера | |
| Служба | око 1014—1029. |
| Војска | Византијско царство |
| Чин | стратег и дукс |
| Учешће у ратовима | Устанак комитопула, рат против Јована Владислава, рат против Сервона, инвазија Печенега |
Константин Диоген (грчки: Κωνσταντῖνος Διογένης; умро 1032) је био византијски војсковођа из 11. века. Учествовао је у Василијевој реокупацији Балкана након чега је постављен за управника (стратега) теме Сирмиј. Вршио је и функције дукса Бугарске и стратега Солуна. Због оптужби за склапање завере против цара Романа III пао је у немилост. Извршио је самоубиство 1032. године како би избегао тортуру. Константин Диоген је био отац каснијег цизантијског цара Романа IV Диогена.
Устанак комитопула
.png)
Константин Диоген је први познати припадник знамените византијске кападокијске породице Диоген која је играла значајну улогу у политичком животу Византије 11. века[1]. Каријеру је започео у служби византијског цара Василија II (976-1025) као заповедник западне тагме у последњим годинама устанка комитопула[1]. Учествовао је у одлучујућој бици на Беласици (29. јул 1014. године) у којој је Самуилова војска доживела коначан пораз[2]. Самуило је умро убрзо након пораза код Беласице. Наследио га је син Гаврило Радомир који је преко неког једноруког Ромеја послао поруку цару Василију којом је обећавао своју подчињеност и покорност[3]. Василије је посумњао у писмо и послао је војску у област Моглена. На њеном челу налазили су се Нићифор Ксифија и Константин Диоген који је тада већ заузимао положаја стратега Солуна на коме је заменио преминулог Теофилакта Вотанијата[4]. Диоген је са војском опљачкао земљу и опсео град Моглен. Византијска војска успела је да пробије зидине града након чега се становништво предало. У Моглену је ухваћен и кавхан Дометијан који је био веома близак цару Гаврилу Радомиру. Ухваћен је и "архонт" (поглавар области у овом случају) Илица и многе друге велможе. Цар нареди да се тврђава запали[5]. Убрзо је освојена и тврђава Енотија.
Рат против Јована Владислава
У касну јесен 1016. године, Василије је покренуо поход ка Софији. Скоро три месеца провео је у неуспешној опсади Пернике након чега је у пролеће 1017. године освојио тврђаву Лонгон (северно од Костура). Одатле је упутио Давида Аријанита и Константина Диогена у Пелагонијске равнице (која је већим делом била у саставу државе Јована Владислава). Диоген и Аријанит заробили су велики број непријатеља у свом походу на Пелагонију[6]. Јован је за то време покушавао склопити савез са Пегенезима, али, како му то није успело, у повратку је опсадом заузео тврђаву Сетину где су се налазили Самуилови дворци. Диоген је у међувремену постављен за заповедника тагме Схола запада и, са одредом војника из Солунске теме, послат је на Владислава. Јован Владислав му је поставио заседу, али се пред мноштвом непријатеља морао повући. Диоген је за њима кренуо у потеру и, у сукобу је убио много, а заробио преко 200 тешко наоружаних војника, коње и пртљаг Јована Владислава и његовор нећака[7]. Јован Владислав је након овог пораза предузео опсаду Драча приликом које је и погинуо 1018. године.
Управник Сирмија
Мали број обласних господара пружао је отпор Василију; већина му је отварала капије. Василије је достојанственике који су прешли на његову страну великодушно награђивао. Хрватска племена мирно су признала византијску врховну власт. Отпор је пружао само Сермон, македонски намесник Сирмија (касна јесен 1018). Константин Диоген је постављен за архонта и одређен за команданта византијске војске која је ратовала око Сирмија. Диоген је град заузео на превару. Позвао је Сермона на састанак на реци Сави. Сермонову пратњу је, по договору, чинило тројица слуга. На састанку је Диоген извадио нож и убио Сермона[8]. Сермонова удовица отворила је Диогену капије града, а за узврат је послата у Цариград где се оженила за неког византијског великодостојника. Диоген је постављен да управља новоосвојеном облашћу[9].
На печату Константина Диогена, управник Сирмија титулише се као стратег Србије. Проблем постојања теме Србије након Василијеве реокупације Балкана веома је сложен. У изворима се чак три пута спомињу заповедници Србије са рангом стратега. Стратег Србије помиње се и на два печата чија је аутентичност несумњива. Први је припадао Константину, дуксу Солуна, Бугарске и Србије, а други Константину Диогену. Трећа индиција повезана је са извесним Љутовидом, стратегом Србије и Захумља; историјском личношћу из прве половине 11. века, иначе захумским кнезом. Постоје два објашњења. Прво је да је тема Сирмиј била позната и под именом Србија, а друга је да је у Рашкој постојао византијски војни гарнизон под заповедништвом дукса Бугарске који стога своју титулатуру уноси у Србију[10].
Последње године и смрт
Диоген је 1022. или 1025. године заменио Аријанита на месту дукса Бугарске. Печенези су следеће, 1026. године предузели инвазију Балкана. Диоген је зауставио њихов напад. Током владавине Романа III Аргира (1028-1034), Диоген је напустио положај стратега Сирмија јер је добио положај управника Солуна. Оженио се анонимном ћерком Василија Аргира. Међутим, 1029. године оптужен је за заверу са порфирогенитом Теодором против новог цара. Пао је у немилост и постављен је за управника малоазијске теме Тракесион. Убрзо је лишен свих јавних функција, опозван у Цариград, ухапшен, спроведен кроз главну цариградску улицу и приморан на повлачење у манастир[11][12]. Теодора и Диоген су наставили да кују завере против цара. Намеравали су да искористе заузетост цара ратовањем на истоку (1032) да изврше државни удар. Завера је откривена, а Диоген је позван на одговорност и подвргнут је испитивању од стране евнуха Јована Орфанотрофа. Како би избегао тортуру, извршио је самоубиство бацивши се са зидина[13].
Син Константина Диогена, Роман, касније ће владати као цар (1068–1071)[14][15].
Референце
- ^ а б Kazhdan 1991, стр. 627.
- ^ Stephenson 2000, стр. 71.
- ^ Византијски извори 3. стр. 113.
- ^ Византијски извори 3. стр. 114.
- ^ Византијски извори 3. стр. 115.
- ^ Византијски извори 3. стр. 120.
- ^ Византијски извори 3. стр. 122-123
- ^ Историја српског народа 1. стр. 173-4
- ^ Византијски извори, том 3. стр. 139-140
- ^ Историја српског народа 1. стр. 172-174
- ^ PmbZ, Konstantinos Diogenes (#24045).
- ^ Garland 1999, стр. 161–162
- ^ Garland 1999, стр. 162.
- ^ Guilland 1967, стр. 449.
- ^ Norwich, стр. 344
Извори
- Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
- Византијски извори за историју народа Југославије, том 3, Научно дело, Београд (1966)
- Norwich, John Julius , Byzantium: The Apogee, Penguin. 1993. ISBN 978-0-14-011448-5.
- Garland, Lynda (1999). Byzantine Empresses: Women and Power in Byzantium, AD 527–1204. New York and London: Routledge. ISBN 978-0-415-14688-3.
- Guilland, Rodolphe (1967). Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I (на језику: French). Berlin: Akademie-Verlag.
- Holmes, Catherine (2005). Basil II and the Governance of Empire (976–1025). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927968-5.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Lilie, Ralph-Johannes; Ludwig, Claudia; Zielke, Beate; Pratsch, Thomas, ур. (2013). Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit Online. Berlin-Brandenburgische Akademie der Wissenschaften. Nach Vorarbeiten F. Winkelmanns erstellt (на језику: German). De Gruyter http://www.degruyter.com/view/db/pmbz. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Stephenson, Paul (2000). Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900-1204. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77017-0.
- Stephenson, Paul (2003). The Legend of Basil the Bulgar-Slayer. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81530-7.