Свето копље — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
→‎Додатна литература: стандардизација наслова користећи AWB
#1Lib1Ref
Ред 1: Ред 1:
[[Датотека:Fra Angelico 027.jpg|thumb|Исус прободен копљем, [[Фра Анђелико]] (око 1440. године), Доминикански манастир Сан Марко, [[Фиренца]].]]
[[Датотека:Fra Angelico 027.jpg|thumb|Исус прободен копљем, [[Фра Анђелико]] (око 1440. године), Доминикански манастир Сан Марко, [[Фиренца]].]]
'''Свето копље''', такође познато као '''Копље судбине''', '''Лонгиново копље''' или '''Христово копље''' је назив за [[копље]] којим је, према [[Јеванђеље по Јовану|Јовановом јеванђељу]] прободен Исус за време [[Isusovo raspeće|распећа]]. [[Артефакт]] за кога се наводи да је био управо то копље се први пут у историјским изворима спомиње [[570]]. С временом се претворило у једну од најпознатијих [[Средњи век|средњовековних]] реликвија; постоје три копља за која се тврдило да су Света копља - тзв. Ватиканско копље, Еџмијадинско копље и Бечко копље.
'''Свето копље''', такође познато као '''Копље судбине''', '''Лонгиново копље''' или '''Христово копље''' је назив за [[копље]] којим је, према [[Јеванђеље по Јовану|Јовановом јеванђељу]] прободен Исус за време [[Isusovo raspeće|распећа]]. [[Артефакт]] за кога се наводи да је био управо то копље се први пут у историјским изворима спомиње [[570]] године. С временом се претворило у једну од најпознатијих [[Средњи век|средњовековних]] реликвија; постоје три копља за која се тврдило да су Света копља - тзв. Ватиканско копље, Еџмијадинско копље и Бечко копље.


Свето копље је чест предмет и мотив филмова, књига и уметничких дела везаних уз [[хришћанска митологија|хришћанску митологију]].
Свето копље је чест предмет и мотив филмова, књига и уметничких дела везаних уз [[хришћанска митологија|хришћанску митологију]].

Према легенди, из ране на Исусовом телу крв је попрскала лице центуриона који је начинио и он је, полуслеп јер је боловао од катаракте, изненада прогледао. Центурион, који је починио тај чин милости, звао се Гај Касије Лонгин, и хришћанско предање ће га касније препознати као Лонгина Копљоношу, Лонгина Столпника или Апостола Христове крви. Свети Лонгин се и данас поштује као светац и у католичкој и у превославној цркви.<ref>{{cite web |last1=Стојиљковић |first1=Дејан |title=TAJNA KOPLJA KOJIM JE PROBODEN ISUS |url=https://www.blic.rs/kultura/vesti/tajna-koplja-kojim-je-proboden-isus-u-njegove-moci-verovali-su-hitler-karlo-veliki/nzngekk |website=blic.rs |accessdate=29. 1. 2020}}</ref>


== Референце ==
{{reflist|}}



{{клица-религија}}
{{клица-религија}}

Верзија на датум 29. јануар 2020. у 16:45

Исус прободен копљем, Фра Анђелико (око 1440. године), Доминикански манастир Сан Марко, Фиренца.

Свето копље, такође познато као Копље судбине, Лонгиново копље или Христово копље је назив за копље којим је, према Јовановом јеванђељу прободен Исус за време распећа. Артефакт за кога се наводи да је био управо то копље се први пут у историјским изворима спомиње 570 године. С временом се претворило у једну од најпознатијих средњовековних реликвија; постоје три копља за која се тврдило да су Света копља - тзв. Ватиканско копље, Еџмијадинско копље и Бечко копље.

Свето копље је чест предмет и мотив филмова, књига и уметничких дела везаних уз хришћанску митологију.

Према легенди, из ране на Исусовом телу крв је попрскала лице центуриона који је начинио и он је, полуслеп јер је боловао од катаракте, изненада прогледао. Центурион, који је починио тај чин милости, звао се Гај Касије Лонгин, и хришћанско предање ће га касније препознати као Лонгина Копљоношу, Лонгина Столпника или Апостола Христове крви. Свети Лонгин се и данас поштује као светац и у католичкој и у превославној цркви.[1]


Референце

  1. ^ Стојиљковић, Дејан. „TAJNA KOPLJA KOJIM JE PROBODEN ISUS”. blic.rs. Приступљено 29. 1. 2020. 


Додатна литература

  • Brown, Arthur Charles Lewis. Bleeding Lance. Modern Language Association of America, 1910
  • Childress, David Hatcher. Pirates and the Lost Templar Fleet: The Secret Naval War Between the Knights Templar and the Vatican. Adventures Unlimited Press, 2003.
  • Crowley, Cornelius Joseph. The Legend Of The Wanderings Of The Spear Of Longinus. Heartland Book, 1972.
  • Hone, William. The Lost Books of the Bible. Bell Publishing Co., 1979.
  • Rutman, Leo. Spear Of Destiny: A Novel. Pinnacle Books, 1989.
  • Sheffy, Lester Fields. Use of the Holy Lance in the First Crusade. L.F. Sheffy, 1915.