Славеносрпски језик

Не поистовећивати са Српскословенским језиком.

Славеносрпски језик (слсрп. славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српској дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми, иако је овај језик само делимично црквенословенски.

11. октобра 1783. основана је Руску академију као државни орган за руски језик и књижевност. Академија постоји дo четрдесетих година XIX века и од тада је део Руске академије наука. Захваљујући Руској академији развијали су се и славеносрпски језик и књижевност.

Вукова реформа искорјењује ову књижевну норму и традицију.

Употреба

Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.

Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе. С друге стране као верзија црквенословенског језика још увек се користи на службама по Црквама.

Карактеристике и граматика

Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из „Славеносербског магазина“ који је уређивао Захарија Орфелин:

„ Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе. ”

Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошь, а не раскош), а друге особине славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. „они могутъ" уместо „они могу").

Литература

• Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.
• Павле Соларић: БꙊква́рь Славе́нскїй трїа́збꙊчный, у Млецима 1812.

Види још

• Српскословенски језик
• Славеносрбија