Пљевља — разлика између измена

Координате: 43° 21′ 24″ С; 19° 21′ 30″ И / 43.356667° С; 19.358333° И / 43.356667; 19.358333
С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 14: Ред 14:
| гдуж = 19.358333
| гдуж = 19.358333
}}
}}
'''Пљевља''' је град и општина у [[Црна Гора|Црној Гори]]. Налази на сјеверу земље у центру простране Пљеваљcке [[Котлина|котлине]] у подножју брда Голубиња. Лежи на три ријеке: [[Брезница (ријека)|Брезници]], [[Ћехотина|Ћехотини]] и Везишници. Град је центар енергетског потенцијала Црне Горе, важан индустријски, културни и образовни центар.
'''Пљевља''' је град и седиште [[Општина Пљевља|истоимене општине]] у [[Црна Гора|Црној Гори]]. Налази на сјеверу земље у центру простране Пљеваљcке [[Котлина|котлине]] у подножју брда Голубиња. Лежи на три ријеке: [[Брезница (ријека)|Брезници]], [[Ћехотина|Ћехотини]] и Везишници. Град је центар енергетског потенцијала Црне Горе, важан индустријски, културни и образовни центар.


=== Општина Пљевља ===
=== Општина Пљевља ===
Ред 264: Ред 264:
[[Категорија:Тврђаве у Црној Гори]]
[[Категорија:Тврђаве у Црној Гори]]
[[Категорија:Стара Херцеговина]]
[[Категорија:Стара Херцеговина]]
[[Категорија:Немањићи]]
[[Категорија:Насељена места у Црној Гори]]
[[Категорија:Насељена места у Црној Гори]]
[[Категорија:Википројект географија/Насеља у Црној Гори]]
[[Категорија:Википројект географија/Насеља у Црној Гори]]

Верзија на датум 1. септембар 2020. у 13:01

Пљевља
Пљевља
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваЦрна Гора
ОпштинаПљевља
Становништво
 — (2011)Пад 19.136
Географске карактеристике
Координате43° 21′ 24″ С; 19° 21′ 30″ И / 43.356667° С; 19.358333° И / 43.356667; 19.358333
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина761 m
Пљевља на карти Црне Горе
Пљевља
Пљевља
Пљевља на карти Црне Горе
Остали подаци
Поштански број84210
Позивни број052
Регистарска ознакаPV
Веб-сајтwww.pljevlja.me

Пљевља је град и седиште истоимене општине у Црној Гори. Налази на сјеверу земље у центру простране Пљеваљcке котлине у подножју брда Голубиња. Лежи на три ријеке: Брезници, Ћехотини и Везишници. Град је центар енергетског потенцијала Црне Горе, важан индустријски, културни и образовни центар.

Општина Пљевља

Општина Пљевља је најмногољуднија регија у Црној Гори. Његова историја иде уназад до оснивања древног, археолошки дјелимично истраженог pимског насеља у Коминима. Пљевља су град дуге и богате прошлости мјесто суочавања различитих цивилизација. Од насељавања Словена и Срба међу њима на Балкан у 6-8. вијеку, регион Пљеваља представља језгро cрпске државне територије. Од времена владавине династије кнеза Властимира до владавине кнеза Часлава. Вјековима Пљевља су била раскрсница различитих комерцијалних и културних стремљења. Међународни путеви који повезују приморске регионе Дубровника и Котора са источним дјеловима Балкана, прије свега Солуном и Константинопољом пролазила су кроз Пљевља.

Географски положај

Пљеваљски крај се налази у Старовлашко - рашкој висији[тражи се извор].Географски положај ове висије и пљеваљског краја као њеног дијела, мијењао се током историје. Био је врло повољан током средњег вијека, када су овуда водили важни каравански путеви од Јадранског мора ка унутрашњости.

Крај се пружа динарски, а то значи од југо - истока ка сјеверозападу, низ слив ријеке Ћехотине, као главне одводнице. Овако испружен а истовремено сужен, он је просто уклијештен између кањона Таре и планинске греде коју чине Ковач, Градина, Црни Врх и подручје Бобова ca планином Лисац , висине између 1400 и 1500 метара. Тако су му главне, дуже границе изванредно јасне: југозападну чини кањон Таре , а сјевероисточну издужена греда планина средње висине.

Југоисточну границу чини планина Стожер (1576 метара) која са својом подгорином представља развође измедју сливова Ћехотине и Љубовиђе,најдуже и водом најбогатије ријеке Азбуковице. Од Стожера већи дио пљеваљског краја постепено се спушта низ Ћехотину ка Дрини , преко заравни Подгоре и Буковице. О пљеваљском крају у претходно означеним границама до сада није написана цјеловита географска монографија. О појединим природним особеностима пљеваљског краја оставили су значајне научне забиљешке и вриједне податке Јован Цвијић,Михаило Богићевић Зарија Бешић и Танасије Пејатовић. Кроз град протичу ријеке Ћехотина и Брезница, а у близини је планина Љубишња. Општина Пљевља је трећа по величини у Црној Гори. Пљевља су град са највећом облачношћу у Црној Гори. Око 70% дана у години је без ветра, а око 200 дана је са маглом.

Пљеваљско језеро

Пљеваљско језеро је водено пространство које је постојало на простору пљеваљске котлине. Настало је у млађем периоду неогена. Продирући у пљеваљску котлину изазвало је крупне промјене у рељефу,испунило је и својим највишим нивоом и досегло до висине 1180 метара. На сјевероистоку је допирало до планинског вијенца Ковач - Чемерно- Црни Врх- Камена Гора,на југоистоку до Стожера, на југозападу до вијенца Љубишња - Обзир- Бунетина- Бурен,а на сјеверозападу до Дрине, па вјероватно и даље.Језеро је имало издужен облик и динарски правац пружања, врло дугачко а прилично уско, са највећом дубином у котлини од 400 метара.

Рудно благо

По разноврсности овог блага и његовој количини, пљеваљски крај стоји испред свих подручја Црне Горе, и богатим располживим ресурсима сировинско подручје за развој осталих крајева републике. Под утицајем веома разноликог геолошког састава, тектонских покрета образоване су разноврсне руде и велике наслаге лигнита и лапорца. Досадашњим геолошким истраживањем утврђене су резерве угља, олова и цинка, гвожђа, барита, бакра у мањим налазиштима, лапорца, глине и гипса. Угаљ представља најзначајније природно богатство, као и лапорац сировина за производњу цемента. На неким мјестима наслаге лапорца достижу дебљину и до 128 метара. За сада су овјерене резерве лапорца 250 милиона тона, а процењује се да резерве укупно премашују 500 милона тона. На падинама Ковача, утврђене су изјвесне количине руде барита. Према првим процјенама њене резерве износе око 500.000 тона. У атару села Козица пронађена је гвоздена руда, чије резерве износе око 120.000 тона. На простору Варина идентификовано је постојање руде бакра и гвожђа. Важна су лежишта глине, погодне за керамичку и опекарску индустрију, чије резерве само у Маочком пољу износе преко 20 милиона тона.

Историја

1. Натпис; 2. Некропола; 3. Религиозни споменик; 4. Рудник; 5. Остаци архитектуре; 6. Насеље.

Стари вијек

Овај предио богат рудама насељавало је илирско племе Пирусти (по А. Евансу: "Antiquarian researches in Illyricum", Westminster – 1883. –III-IV ). Значајни илирски тумули из периода гвозденог доба налазе се у Готовуши. Пирусти су били познати као рудари и од Рима су уживали велике повластице, а слободу им је потврдио конзула Луције Анициј.

У доба Рима, на мјесту данашњих Пљеваља се налазило варошко насеље, а у близини и римски муниципиј са одређеном самоуправом. Ово насеље у Коминима, код Пљеваља, до данас непознатог имена, означено је као "Municipium S“, а резултат је постепеног продирања римске политике и урбанизације из приморја у унутрашњост провинције Далмације те романизације становништва. Претпоставља се да је Муниципиј С, с свом зениту, у другом вијеку нове ере имао око 40.000 становника. На натпису у муниципију се помиње присуство једне римске легије (Legio I Adriutix). Људи са овог подручја поред бављења рударством, служили су у помоћним војним јединицама и били упућивани ван Далмације, у друге римске провинције. Сачувани су у камену урезани помени на романизиране Илире: војника Аурелија Максима, сина Аурелија Венде, као и на официра (бенефицијар) Публија Елија Фусцина (Publius Aelius Fuscinus). Кроз Муниципијум је пролазила значајна римска саобраћајница (пут је водио од Рисна ка Никшићу, према сјеверу, а код Комина, у близини данашњих Пљеваља, рачвао се у два правца, водећи даље, у унутрашњост). Град дефинитивно пропада у шестом вијеку најездом Словена и Авара.

Средњи вијек

Освајање Брезнице Николе Алтомановића од стране бановине Босне, 1373. године.
Грб Косача

У средњем вијеку, насеље се (по Јеричеку и од XIX вијека формираном мишљењу) звало Брезник, по истоименој ријеци која је кроз њега протицала. Почетком XV вијека јавља се данашње име, које се помиње у дубровачким изворима, 1430. године, а потиче од пљевара на манастирским посједима. Кроз место је пролазио важан трговачки пут, који је повезивао Дубровник са Солуном (преко Скопља) и Цариградом (преко Ниша). Подручје жупе Брезнице, у XI вијеку је у саставу државе Дукље, мада је генерално признавана врховна власт Ромејских царева. Крајем 12 в подручје данашњих Пљеваља, подпада под власт великог жупана Завиде и његовог сина Стефана (Немања) а потом улази у састав Краљевине Србије (Стефан Првовенчани)[тражи се извор].

Tвpђaвa и нахија Кукањ

Нахија Кукањ чији су Пљевља били центар,основана је непосредно по паду овог дијела старе Херцеговине под османску власт. У османским изворима први пут се помиње у сумарном попису 1469 године. Џемати Цветка,Брајка,Гојака и Витомира љетовали су у мјестима: Засада, Љубишња,Коњско Поље,Обзир,Љешница и Хранац.

Након коначног пада Српског царства 1371. године Кукањ је посјед моћне породице Косача, у оквиру Краљевине Босне. Њихови ће се средњовјековни посједи по титули херцега Стефана Вукчића Косачеи презимену његових насљедника (Херцеговићи) назвати Херцеговина, односно Стара Херцеговина (југоисточни крајеви ове области у Црној Гори, као и област Манастир Милешева. Године 1448. херцег Стефан своју територију проглашава Војводством од Светог Саве, у жељи за обнављањем урушене средњовјековне српске државе и очигледним претензијама на српски престо. Херцег Стефан Вукчић Косача је безуспјешно покушавао одбити Турке од својих посједа. Најприје је изгубио своје сјеверне посједе. Наиме, године 1463. код Пљеваља, на ријеци Брезници, изгубио је битку са Османлијама и насеље је пало у турске руке. Херцег се из палог подручја повукао у Нови (Херцег Нови) али су Османлије и овај град заузеле 1483. године.

Из средњовјековног периода, остао је сачуван Манастир Света Тројица и релативно добро очувани остаци Каструма Козник, на око 20 км југоисточно од данашњих Пљеваља.

У Османској држави

Област Стара Херцеговина, у данашњој Црној Гори

У османлијским изворима, Пљевља се помињу као пазар (трг) Пљевља, али и као Таслиџа (каменита бања). У XVI вијеку, позната су као караван-сарај, за одмор путника и трговаца. За турске окупације, Пљевља су припадала херцеговачком санџаку (пљеваљски кадилук). Претходно су Пљевља седиште нахије Кукањ, у оквиру Дринског кадилука. Од 1572. године, када је основан нови Пљеваљски кадилук[1] Пљевља су званично сједиште херцеговачког санџак-бега.

За време турског пописа становништва 1475.-1477. године у Пљевљима (Таслиџи) пописано је 110 хришћанских и ниједно муслиманско домаћинство. Тек у попису из 1516. године од 150 домаћинстава, 130 је било хришћанских, а 20 муслиманских. 1570. године пописани су конвертити у првом појасу као: Первана, син Милоша, Илијас, син Бојића, Хурем син Вуканов, Скендер, син Влатка, док је многима уз њихово име писало да су синови Абдулаха (божији робови, заправо нови муслимани). Попиз из 1585. године показује 14 муслимана чијим очевима је било име Абдулах, а 8 муслимана су били синови Срба хришћана. Било је и оних који нису крили име оца па су пописани као Шаин, син Николе, Хасан Јованов, Мурат Милошев, Хамза, син Ђурин, Хасан, син Милоша... [2]

По Евлији Челебији, Пљевља су 1682. године имала 700 кућа и 10 махала, пола хришћанских, пола муслиманских. Велика експлозија барута, 1818. године, уништила је сву чаршију. По подацима из 1837. године, Пљевља су бројала 3000 становника. Средином 19. вијека долази до првих организованих отпора Османском царству, у виду четовања, и појавом хајдука. Истакнути четовође из Пљеваљског краја били су Ристан Шарац и Мићо Глушчевић, који су организовали отпор, а учесници су битке на Шаранцима 1866.

У времену од 1880. до 1912. године, у Превљима се налазио средиште Пљеваљског санџака. Године 1906. становништво Пљеваљског краја, је подигло устанак против завојевача - тзв. Раоничка Буна. Наиме Отоманска цивилна власт, је послије двије неродне године повећала порез "раји", а било је предвиђено да се порез плати по плугу (раонику), након почетних успјеха устаника ослобођен је готово читави простор данашњих општина Пљевља и Бијело Поље. Буна је угушена на јесен 1906. интервенцијом турског гарнизона у Призрену (командант дивизије Шемси-паша Бишевац), уз учешће артиљерије и подршку Аустругарских трупа. Гушење буне пратиле су велике одмазде, али је мијешањем Србије и Црне Горе, живот дјелимично нормализован.

Аустроугарска окупација

Аустроугарска је на основу одлука Берлинског конгреса имала право да држи гарнизоне у свим већим мјестима у Новопазарском санџаку. Аустроугарска има свој гарнизон у Пљевљима од 1878. до 1908. године. Цивилна власт је припадала Османском царству.

У Краљевини Црној Гори

Након одласка аустроугарске власти, од 1908. године, насеље је поново потпало под Османску власт, у саставу Косовског вилајета. У првом балканском рату, Пљевља су бранили дијелови турског одреда из Сјенице, а ослобођена су од стране војске Краљевине Црне Горе, 27.10.1912. године. Јаворска бригада српске војске је мирно ушла у градић 15. маја 1913. године. Дочекала их је испред места делегација највиђенијих грађана муслимана, међу којима је био и православни Србин, Воја Ђенасијевић. Власт је предата под одређеним условима комаданту јаворске војске пуковнику Анђелковићу.[3] Пљевља су тада имала 16.000 становника, од којих је половина становника било православно и незнатно католичко. Од јавних здања истицало се 6 џамија и официрска касина, док су касарне биле изван града.

Лондонским уговором о миру, 30.05.1913. године Пљевља су као неодвојив дио Старе Херцеговине припала Краљевини Црној Гори. У Првом свјетском рату, 02.12.1915. године, заузела их је аустроугарска 62. дивизија. Том приликм пљеваљски батаљон са санџачким батаљоном, у саставу црногорске санџачке војске, повукао се на југ, гдје су сачекали непријатеља и у бици код Мојковца (6-7.01.1916. г.) побједом за кратко зауставили напредовање аустроугарске војске.

Новија историја

Пљевља су ослобођена новембра 1918. године и ушла су у састав Краљевине СХС и Краљевине Југославије. "Електрика" је уведена 1936, у то време се постепено замењивао и стари турски водовод. Град је наводно давао највећи проценат регрута.[4]

Током Другог свјетског рата вођена је Пљеваљска битка.

Култура и просвета

Култура и образовање су се развијали током историје Пљеваља и региона. Први образовни живот почео је при цркви Манастира Свете Тројице, као и у муслиманским школама тзв. руждијама и медресама, а и џамијама. Манастир Света Тројица је најбогатија ризница културног и духовног живота православних Срба из средњег века до данашњих времена. Школа у манастиру Свете Тројице , ради непрекидно од 16. вијека. Руждије раде од краја 16. па до краја 18. вијека. Основна школа у Пљевљима почела је да ради 1823. године. Иницијативом Рашко-призренског митрополита Нићифора Перића, основан је почетком 20. века у Пљевљима "Фонд Свете Тројице".[5] Школа у манастиру Довоља радила је од XVIII вијека.

Веома важан датум у историји образовања у Пљевљима и региону је отварање Пљеваљска гимназија српске гимназије 17. септембра 1901 године.[6] Први управитељ постао је Танасије Пењатовић (до тада суплент Скопске гимназије) а наставник - Стеван Самарџић (до тада учитељ у Новој Вароши). Упис је трајао до 5. новембра 1901. године. У први мешовити разред гимназије пошло је 44 ученика и 16 ученица; у оквиру гимназије рад је започела чисто женска Радничка школа са 26 девојчица. Од 22. новембра почели су да ступају за катедру и други наставници. Гимназија је међутим убрзо потпуно изгорела 30. октобра 1904. године а са њом и сва њена архива.

Медији

Пљеваљске Новине старија генерација зна,када су имале више локални карактер. Од деведесетих година на овамо Пљеваљске Новине су уређивачком линијом у кратком времену успјеле да остану једине новине у Црној Гори и региону после Другог свјетског рата. Модерна дигитална издавачка дјелатност омогућила је пљеваљcкој читалачкој публици на свим континентима приступ завичајном медију.

Галерија

Културно-историјске знаменитости

Најзначајније знаменитости представљају: Манастир Света Тројица и Хусеин-пашина џамија.

Демографија

У насељу Пљевља живи 16059 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 35,5 година (34,7 код мушкараца и 36,3 код жена). У насељу има 6493 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,29.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија[7]
Година Становника
1948. 6.101
1953. 7.202
1961. 10.552
1971. 14.511
1981. 17.440
1991. 20.889 20.887
2003. 22.106 21.377
2011. 19.136
Етнички састав према попису из 2003.[8]
Срби
  
10.997 51,44%
Црногорци
  
4.963 23,21%
Муслимани
  
2.437 11,40%
Бошњаци
  
1.696 7,93%
Југословени
  
34 0,15%
Хрвати
  
12 0,05%
Македонци
  
11 0,05%
Албанци
  
8 0,03%
Руси
  
5 0,02%
Словенци
  
4 0,01%
Мађари
  
3 0,01%
Немци
  
2 0,00%
непознато
  
67 0,31%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Види још

Референце

  1. ^ "Новопазарски зборник", Нови Пазар 40/2017.
  2. ^ Селимовић, Салих (2017). Рашка или Санџак, pp. 15. Београд: Српска радикална странка. 
  3. ^ "Балкански рат у слици и речи", Београд 19. мај 1913.
  4. ^ "Време", 30. јули 1937
  5. ^ "Босанска вила", Сарајево 1907. године
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1. новембар 1905.
  7. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  8. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  9. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 

Литература

  • Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  • Терзић, Славенко (ур.). Историја Пљеваља. Цетиње: ЦИП каталогизација у публикацији Централне народне библиотеке Црне Гор. 
  • Славенко Терзић: Средње Полимље у 1809. години и устанички планови продора према Пљевљима и Тари, Зборник радова са научног скупа Одјек Првог српског устанка у Полимљу и Пријепољском крају (1804-1813). - Пријепоље 2006, 37-44.
  • Славенко Терзић: Пљевља у Краљевини Србији 1912/13 : Округ као окосница регионалног развитка, Гласник Завичајног музеја. Пљевља 3 (2003) 103–117.
  • Аличић,поименични попис,34-35,Проф.др.Ема Миљковић,Пљеваљско друштво - преображај српског трга,100 - 103 - Историја Пљеваља 2009. каталогизација у публикацији Централне народне библиотеке Црне Гоpe.
  • Проф.др.Ема Миљковић,Пљеваљско друштво - преображај српског трга,100 - 103 - Историја Пљеваља 2009. каталогизација у публикацији Централне народне библиотеке Црне Гоpe.
  • Ђуро Тошић: Континуитет насељености пљеваљског краја од праисторије до успостављања турске власти, у: Гласник Завичајног музеја. Пљевља 1 (1999) 39-53.
  • Ђуро Тошић: Земљорадња пљеваљског краја у првим годинама турске владе, у: Гласник Завичајног музеја. Пљевља 2 (2001) 91-102.
  • Пљевља у средњем веку - академик Сима Ћирковић скр. текст, нав.: стр 69-89.
  • Пљевља на путу у ново доба 1804 -1913 - проф.др.Славенко Терзић скр.текст,нав.:стр 175 - 277
  • Образовање- Милош Старовлах - Милосав Грбовић - скр.текст,нав.:стр 517 - 535
  • Култура - Јован Петровић - скр.текст,нав.:стр 535 - 555
  • Географија - Рудно благо Цит.pp. 13 - 20

Спољашње везе