Падеж — разлика између измена
| Ред 16: | Ред 16: | ||
Израз ''падеж'' у традиционалним дескриптивним [[граматика]]ма појединих језика углавном се употребљава када се мисли на ''морфолошки падеж'', деклинацијски облик речи који означава службу или односе именске речи ([[именице]], [[придев]]а, [[заменице]], [[бројеви (врсте речи)|броја]]) у реченици. Према томе за језике који немају развијену морфологију, попут енглеског, каже се да имају мало или уопште немају падежа. |
Израз ''падеж'' у традиционалним дескриптивним [[граматика]]ма појединих језика углавном се употребљава када се мисли на ''морфолошки падеж'', деклинацијски облик речи који означава службу или односе именске речи ([[именице]], [[придев]]а, [[заменице]], [[бројеви (врсте речи)|броја]]) у реченици. Према томе за језике који немају развијену морфологију, попут енглеског, каже се да имају мало или уопште немају падежа. |
||
У неким се савременијим теоријама, међутим, претпоставља да у свим језицима постоје тзв. ''апстрактни падежи'', који су изражени на разне начине – морфолошки, [[синтакса|синтактички]] (на пример редом речи или [[предлози|предлогом]]) или како другачије. Притом се на један начин може изразити неколико апстрактних падежа. |
|||
U nekim se suvremenijim teorijama, međutim, pretpostavlja da u svim jezicima postoje tzv. ''apstraktni padeži'', koji su izraženi na razne načine – morfološki, [[sintaksa|sintaktički]] (primjerice redom riječi ili [[prijedlozi|prijedlogom]]) ili kako drugačije. Pritom se na jedan način može izraziti nekoliko apstraktnih padeža. |
|||
У стандардном српском језику тако традиционалне граматике наводе седам морфолошких падежа. Од тога се [[датив]] од [[локатив]]а разликују код именица само нагласком и то само код веома малог броја речи, нпр. датив је ''граду'', а локатив ''граду''. Јасније се да се локатив од датива разликује по предлозима с којима се редовито користи: ''на'', ''о'', ''по'', ''при'', ''према'' и ''у''. Разлика датива и локатива је и у везницима придевских речи мушког и средњег рода (датив -ом, -ому, ређе -оме, локатив -ом, -оме). Локатив никада не може бити без својих предлога, што значи да је локатив предложни израз („при” само с локативом, „на, о, по, у” и с локативом и акузативом), а датив може бити сам или с приједлозима „к, према, насупрот, успркос, надомак” (старије граматике дефинисале су: „к(а), прама, проћ, проти(-в, -ва), супроћ, супроти”). У српском у дативу једнине предност има дужи наставак (–ому, –ему) а у локативу једнине краћи (–ом), док је –оме стилски обележена.<ref>{{cite book |title= Граматика српског књижевног језика | author = С. Станојчић Живојин |date = 2010 |isbn = 9788677817572 }}</ref><ref>Ivana Gis: [http://hrcak.srce.hr/file/121492 Dativ i lokativ u suvremenim gramatikama], Hrvatistika, studentski jezikoslovni časopis, str.48-51</ref> |
|||
U standardnom hrvatskom jeziku tako tradicionalne gramatike navode sedam morfoloških padeža. Od toga se [[dativ]] od [[lokativ]]a razlikuje kod imenica samo naglaskom i to samo kod veoma malog broja riječi, npr. dativ jd. ''grâdu'', lokativ jd. ''grádu''. Jasnije se lokativ od dativa razlikuje po prijedlozima s kojima se redovito koristi: ''na'', ''o'', ''po'', ''pri'', ''prema'' i ''u''. Razlika dativa i lokativa je i u navezcima pridjevskih riječi muškoga i srednjeg roda (dativ -om, -omu, rjeđe -ome, lokativ -om, -ome). Lokativ nikada ne može biti bez svojih pri- |
|||
Могло би се рећи и да се по предлозима разликује и [[комитатив]] од инструментала те [[аблатив]] од [[генитив]]а (реч је о апстрактним падежима): |
|||
jedloga, što znači da je lokativ prijedložni izraz ("pri" samo s lokativom, "na, o, po, u" i s lokativom i akuzativom), a dativ može biti sam ili s prijedlozima "k, prema, nasuprot, unatoč, usprkos, nadomak" (starije slovnice definirale su: "k(a), prama, proć, proti(-v, -va), suproć, suproti"). U hrvatskom u dativu jednine prednost ima duži nastavak (–omu, –emu) a u lokativu jednine kraći (–om), dok je –ome stilski obilježen. Hrvatske slovnice (gramatike) sve do jezičnog unitarista [[Tomo Maretić|Tome Maretića]] dativ i lokativ bili su ujednačeni padežnim nastavkom.<ref>Ivana Gis: [http://hrcak.srce.hr/file/121492 Dativ i lokativ u suvremenim gramatikama], Hrvatistika, studentski jezikoslovni časopis, str.48-51</ref> |
|||
Moglo bi se reći i da se po prijedlozima u hrvatskom razlikuje i [[komitativ]] od instrumentala te [[ablativ]] od [[genitiv]]a (riječ je o apstraktnim padežima): |
|||
: '' |
: ''Пишем '''оловком'''''. (инструментал) |
||
: '' |
: ''Разговарам '''с пријатељем'''''. (комитатив) |
||
: '' |
: ''Загреб је главни град '''Хрватске'''''. (генитив) |
||
: '' |
: ''Долазим '''из Хрватске'''''. (аблатив) |
||
У [[енглески језик|енглеском]] или [[италијански језик|италијанском језику]] још се више апстрактних падежа разликује помоћу предлога или редом речи: |
|||
U [[engleski jezik|engleskom]] ili [[иtalijanski jezik|иtalijanskom jeziku]] još se više apstraktnih padeža razlikuje pomoću prijedloga ili redom riječi: |
|||
: ''John (NOM) gives a book (AK) to Bill (DAT).'' |
: -{''John (NOM) gives a book (AK) to Bill (DAT).''}- |
||
: „Џон даје књигу Билу.” |
|||
: "John daje knjigu Billu." |
|||
: ''Gianni (NOM) ha bevuto un bicchiere (AK) d'acqua (GEN).'' |
: -{''Gianni (NOM) ha bevuto un bicchiere (AK) d'acqua (GEN).''}- |
||
: „Ђијани је попио чашу воде.” |
|||
: "Gianni je popio čašu vode." |
|||
У оба језика [[Субјекат (граматика)|субјект]], у номинативу, стоји испред глагола, а [[Објекат (реченични члан)|објект]], у акузативу, иза њега. У наведеним је примерима у енглеском датив изражен предлогом -{''to''}- (''у'', ''на'', ''према''), а у италијанском генитив помоћу предлога -{''di''}- (''од'', ''из''). |
|||
U oba jezika [[subjekt]], u nominativu, stoji ispred glagola, a [[objekt]], u akuzativu, iza njega. U navedenim je primjerima u engleskom dativ izražen prijedlogom ''to'' (hrv. ''u'', ''na'', ''prema''), a u talijanskom genitiv pomoću prijedloga ''di'' (hrv. ''od'', ''iz''). |
|||
== Подела језика према употреби падежа == |
== Подела језика према употреби падежа == |
||
Верзија на датум 13. јун 2021. у 03:47
 | Један корисник управо ради на овом чланку. Молимо остале кориснике да му допусте да заврши са радом. Ако имате коментаре и питања у вези са чланком, користите страницу за разговор.
Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен. Напомене
|
Граматичка категорија падежа именских речи су различити наставци исте именске речи који означавају различите односе у које именска реч ступа у реченици. По односу тих наставака и граматичке основе једне именске речи она се сврстава у једну од врста промене (деклинације). Српски књижевни језик разликује седам падежа за једнину и множину.
Граматички падеж је у лингвистици term regarding a manner of categorizing nouns, pronouns, adjectives, participles, and numerals according to their traditionally corresponding grammatical functions within a given phrase, clause, or sentence. In some languages, nouns, pronouns, adjectives, determiners, participles, prepositions, numerals, articles and their modifiers take different inflected forms, depending on their case. As a language evolves, cases can merge (for instance, in Ancient Greek, the locative case merged with the dative case), a phenomenon formally called syncretism.[1]
English has largely lost its inflected case system although personal pronouns still have three cases, which are simplified forms of the nominative, accusative and genitive cases. They are used with personal pronouns: subjective case (I, you, he, she, it, we, they, who, whoever), objective case (me, you, him, her, it, us, them, whom, whomever) and possessive case (my, mine; your, yours; his; her, hers; its; our, ours; their, theirs; whose; whosever[2]).[3]
Историја
Опште је прихваћено да су Стари Грци имали одређену представу о формама имена на свом језику. Један фрагмент Анакреона донекле то потврђује. Ипак, не може се закључити да су стари Грци заиста знали шта су граматички падежи. Граматичке случајеве први су препознали стоици и неки филозофи Перипатетичке школе.[4][5] Напредке тих филозофа касније су користили филолози Александријске школе.[6][4]
Морфолошки и апстрактни падеж
Израз падеж у традиционалним дескриптивним граматикама појединих језика углавном се употребљава када се мисли на морфолошки падеж, деклинацијски облик речи који означава службу или односе именске речи (именице, придева, заменице, броја) у реченици. Према томе за језике који немају развијену морфологију, попут енглеског, каже се да имају мало или уопште немају падежа.
У неким се савременијим теоријама, међутим, претпоставља да у свим језицима постоје тзв. апстрактни падежи, који су изражени на разне начине – морфолошки, синтактички (на пример редом речи или предлогом) или како другачије. Притом се на један начин може изразити неколико апстрактних падежа.
У стандардном српском језику тако традиционалне граматике наводе седам морфолошких падежа. Од тога се датив од локатива разликују код именица само нагласком и то само код веома малог броја речи, нпр. датив је граду, а локатив граду. Јасније се да се локатив од датива разликује по предлозима с којима се редовито користи: на, о, по, при, према и у. Разлика датива и локатива је и у везницима придевских речи мушког и средњег рода (датив -ом, -ому, ређе -оме, локатив -ом, -оме). Локатив никада не може бити без својих предлога, што значи да је локатив предложни израз („при” само с локативом, „на, о, по, у” и с локативом и акузативом), а датив може бити сам или с приједлозима „к, према, насупрот, успркос, надомак” (старије граматике дефинисале су: „к(а), прама, проћ, проти(-в, -ва), супроћ, супроти”). У српском у дативу једнине предност има дужи наставак (–ому, –ему) а у локативу једнине краћи (–ом), док је –оме стилски обележена.[7][8] Могло би се рећи и да се по предлозима разликује и комитатив од инструментала те аблатив од генитива (реч је о апстрактним падежима):
- Пишем оловком. (инструментал)
- Разговарам с пријатељем. (комитатив)
- Загреб је главни град Хрватске. (генитив)
- Долазим из Хрватске. (аблатив)
У енглеском или италијанском језику још се више апстрактних падежа разликује помоћу предлога или редом речи:
- John (NOM) gives a book (AK) to Bill (DAT).
- „Џон даје књигу Билу.”
- Gianni (NOM) ha bevuto un bicchiere (AK) d'acqua (GEN).
- „Ђијани је попио чашу воде.”
У оба језика субјект, у номинативу, стоји испред глагола, а објект, у акузативу, иза њега. У наведеним је примерима у енглеском датив изражен предлогом to (у, на, према), а у италијанском генитив помоћу предлога di (од, из).
Подела језика према употреби падежа
Језици се, с обзиром на то којим се падежима у њима изражавају субјект и објект деле на номинативно-акузативне, ергативне и активне.
Ово је само један аспект дубље особине која се зове морфосинтактички поредак.
Номинативно-акузативни језици
Jezici u kojima se na isti način označava subjekt svih glagola, dok se za objekt koristi neki drugi način, nazivaju se nominativno-akuzativnim jezicima. Takav je i hrvatski te gotovo svi europski jezici, ali i većina ostalih jezika svijeta. Padež subjekta tu je uvijek nominativ, a padež objekta akuzativ.
Hrvatski:
- Čovjek (N) sjedi.
- Čovjek (N) čita knjigu (A).
- Vidio sam čovjeka (A).
Engleski:
- A man is sitting.
- A man is reading a book.
- I have seen a man.
Subjekt je u engleskom uvijek ispred, a objekt iza glagola.
Ergativni
U ergativnim jezicima subjekt neprijelaznog glagola stoji u istom padežu kao objekt prijelaznog glagola, tzv. apsolutivu, dok se subjekt prijelaznog glagola označava posebnim padežom, ergativom. Od europskih jezika ergativan je samo baskijski. Ergativni su mnogi azijski, australski te neki drugi jezici.
Baskijski:
- Otsoa etorri da.
- "vuk"-član-APS "doći"-particip "biti"-3sg.prez
- "Vuk je došao."
- Ehiztariak otsoa harrapatu du.
- "lovac"-član-ERG "vuk"-član-APS "uloviti"-part. "imati"-3subj.3obj.prez
- "Lovac je ulovio vuka."
"Vuk" je u prvoj rečenici subjekt, a u drugoj objekt, no uvijek je u apsolutivu (s članom -a- i nultim padežnim nastavkom). "Lovac", subjekt prijelaznog glagola, označen je ergativnim nastavkom -k.
Aktivni
Aktivni jezici česti su u Americi. Glagoli se u tim jezicima dijele na dvije skupine - aktivne i stativne. Aktivni označavaju radnju kojom subjekt sam, svjesno upravlja, primjerice tući ili hodati. Stativni znače uglavnom stanja ili zbivanja te radnje na koje subjekt nema utjecaja, na primjer sjediti, spavati ili bolovati, a često odgovaraju predikatima koji se u europskim jezicima sastoje od pomoćnog glagola biti i pridjeva ili imenica (biti velik, dobar, čovjek...).
Uz aktivne glagole (prijelazne i neprijelazne) ide nominativno-akuzativna sintaktička struktura, dok uz stativne (uglavnom su neprijelazni) ergativna. Padež subjekta aktivnih glagola naziva se agentivom, a padež objekta aktivnih i subjekta stativnih glagola pacijentivom. Evo primjera iz američkog indijanskog jezika lakhota (iz sjuanske jezične porodice):
Aktivni glagoli:
- Wa-hí.
- 1sg.AGT-"doći"
- "Došao sam."
- Na-yá-žin.
- 2sg.AGT-"stajati"
- "Stojiš."
- Ma-khíze.
- (3sg.AGT-)1sg.PAC-"napasti"
- "Napao me je."
- Ni-khíze.
- (3sg.AGT-)2sg.PAC-"napasti"
- "Napao te je."
- 'Ma-yá-khize.
- 1sg.PAC-2sg.AGT-"napasti"
- "Napao si me."
Subjekt je u ovim rečenicama agens i izražen je agentivnim ličnim afiksima wa- (1. lice), ya- (2. lice) i 0- (3. lice). Objekt je pacijens i označen je pacijentivnim afiksima ma- (1. lice) i ni- (2. lice).
Napomena: Glagol stajati u jeziku lakhota glasi nážin, dakle afiks -ya- u drugom primjeru je infiks, a prvi slog, na, dio je glagolske osnove.
Stativni glagoli:
- Í-ma-púza.
- 1sg.PAC-"biti žedan"
- Žedan sam.
- Ni-wášte.
- 2sg.PAC-"biti dobar"
- Dobar si.
Subjekt glagola ípuza ("biti žedan") i wašté ("biti dobar") označen je pacijentivnim afiksima ma- (1. lice) i ni- (2. lice). Subjekt stativnih glagola u aktivnim se jezicima, dakle, tretira kao pacijens.
Питања
| Падеж | Питање |
|---|---|
| Номинатив | Ко? Шта? |
| Генитив | Кога? Чега? |
| Датив | Коме? Чему? |
| Акузатив | Кога (видим)? Шта (гледам)? |
| Вокатив | Хеј! |
| Инструментал | С ким(e)? Чим(е)? |
| Локатив | О коме? О чему? |
Види још
Референце
- ^ Clackson 2007, стр. 91.
- ^ „Whosever | Definition of Whosever by Merriam-Webster”. Merriam-Webster. Приступљено 2021-02-22.
- ^ The Chambers Dictionary, 11th edition
- ^ а б „Linguaggio nell'Enciclopedia Treccani”.
- ^ Michael, Ian (2010-06-10). English Grammatical Categories: And the Tradition to 1800. ISBN 9780521143264.
- ^ Frede, Michael (1994). „The Stoic Notion of a Grammatical Case”. Bulletin of the Institute of Classical Studies. 39: 13—24. JSTOR 43646836. doi:10.1111/j.2041-5370.1994.tb00449.x
.
- ^ С. Станојчић Живојин (2010). Граматика српског књижевног језика. ISBN 9788677817572.
- ^ Ivana Gis: Dativ i lokativ u suvremenim gramatikama, Hrvatistika, studentski jezikoslovni časopis, str.48-51
Литература
- Станојчић, Ж. Поповић, Љ.. „Граматика српског језика“, Завод за издавање уџбеника: Нови Сад. 1992. ISBN 978-86-17-02288-2..
- Ivan G. Iliev. On the Nature of Grammatical Case ... (Case and Vocativeness/Падеж и вокативност) On the Nature of Grammatical Case ...
- Clackson, James (2007). Indo-European linguistics: an introduction. Cambridge University Press. ISBN 9781139467346.
- Ivan G. Iliev (2007) On the Nature of Grammatical Case ... (Case and Vocativeness)
- Iliev, Iv. The Russian Genitive of Negation and Its Japanese Counterpart. International Journal of Russian Studies. 1, 2018
- Blake, B. (1992). The Case Hierarchy. La Trobe Working Papers in Linguistics, 5, 1-6. Retrieved from https://web.archive.org/web/20070929161614/http://www.latrobe.edu.au/linguistics/LaTrobePapersinLinguistics/Vol%2005/01Blake.pdf
- Caha, P. (2008). The Case Hierarchy as Functional Sequence. Linguistische Arbeitsberichte (LAB), 86, 247-276. Retrieved from https://linguistik.philol.uni-leipzig.de/research/working-papers-lab/lab-volumes
- Blake, B. J. (2001). Case (2nd ed.). New York, NY: Cambridge University Press.
- Drout, Michael. „Word Order and Cases”. King Alfred's Grammar. umass.edu. Архивирано из оригинала 2020-02-24. г. Приступљено 2021-05-22.
- Stolac, Diana. „Zagrebačka slavistička škola – Izražavanje prostornih značenja padežnim oblicima”. hrvatskiplus.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2021-05-20. г.
- Frede, Michael (1994). „The Stoic Notion of a Grammatical Case”. Bulletin of the Institute of Classical Studies. 39: 13—24. JSTOR 43646836. doi:10.1111/j.2041-5370.1994.tb00449.x .
- Fowler, H.W. (2015). Butterfield, Jeremy, ур. Fowler's Dictionary of Modern English Usage. Oxford University Press. стр. 814. ISBN 978-0-19-966135-0.
- Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge; New York: Cambridge University Press. стр. 494. ISBN 0-521-43146-8.
- James Clackson (2007) Indo-European linguistics: an introduction, p.90
- Amba Kulkarni and Peter Scharf (eds), Sanskrit Computational Linguistics: First and Second International Symposia Rocquencourt, France, October 29-31, 2007 and Providence, RI, USA, May 15-17, 2008, Revised Selected Papers, Volume 5402 of Lecture notes in artificial intelligence, Springer, 2009, ISBN 3-642-00154-8, pp. 64–68.
- Pieter Cornelis Verhagen, Handbook of oriental studies: India. A history of Sanskrit grammatical literature in Tibet, Volume 2, BRILL, 2001, ISBN 90-04-11882-9, p. 281.
Спољашње везе
- Grammatical Features Inventory – DOI: 10.15126/SMG.18/1.04
- World Atlas of Language Structures Online
- Andrews, Travis M. (28. 3. 2017). „The singular, gender-neutral 'they' added to the Associated Press Stylebook”. Washington Post.
- The Status of Morphological Case in the Icelandic Lexicon by Eiríkur Rögnvaldsson. Discussion of whether cases convey any inherent syntactic or semantic meaning.
- Optimal Case: The Distribution of Case in German and Icelandic by Dieter Wunderlich
