Пређи на садржај

Анте Ковачић — разлика између измена

#1Lib1Ref #1Lib1RefCEE
(#1Lib1Ref #1Lib1RefCEE)
(#1Lib1Ref #1Lib1RefCEE)
Први је велики Ковачићев прозни текст ''„[[Баруничина љубав]]“'', [[1877]]<ref name="лексикон" />, роман на граници [[романтизам|романтизма]] и [[Realizam (književnost)|реализма]], настао на узорима [[Еуген Суе|Еугена Суеа]] и [[Оноре де Балзак|Балзака]]: мешавина динамичне и почесто невероватне радње и језичког ватромета у чему се Ковачић показао, уз [[Аугуст Шеноа|Шеноу]], једним од главних хрватских језикотвораца [[19. век]]а, по степену утицаја далеко важнији од многих академских филолога. Роман обилује ликовима фаталних жена (Софија Герштајн), прељубима, инцестом и самоубиствима, а композицијски је иновативан, и у европским размерама. Следеће године излази „''[[Смрт бабе Ченгићкиње]]''“, травестија која с правашких националних позиција исмејава [[ilirizam|илирску]] и [[Југославија|југословенску]] идеологију, карикирајући култно [[Иван Мажуранић|Мажуранићево]] дело.<ref name="лексикон" /> Ковачић је и аутор више значајних приповедака, међу којима се издвајају „''Ладањска секта''“ и „''Загорски чудак''“. У следећем великом роману „''Фишкал''“, [[1881]], аутор понавља своје средишње теме и стилеме: реалистички приступ који се граничи с фантастиком и неретко се претвара у гротеску, ликове фаталних жена, подругљиву, па и отровну сатиру странаца (Немаца, Мађара) и јужнословенске идеологије, жестоки напад на обамрлост хрватског племства и бирократски менталитет, распад личности главних протагониста у лудилу или самоубиству. Пре свога магнум опуса, романа „''У регистратури''“, писац је објавио и недовршени роман „''Међу жабари''“, убојиту сатиру на онодобне политичке моћнике који су се препали у акту препознавања и спречили даље излажење (текст је излазио у подлисцима).
 
У главном делу, ''„[[У регистратури]]“'' ([[1888]])<ref name="лексикон" />, Ковачић обилно користи аутобиографски материјал. Та лична нота створиће у овом делу странице прожете с много топлине, непосредног лиризма и усрднијег односа према ликовима, нарочито у приказу и опису детинства Ивице Кичмановића, главног лика у делу. Иако сврставан у класике хрватског реализма, Ковачићев је велики роман торзо који у себе упија опречне светоназоре и поетике: у њему налазимо спектар ситуација и мотива који обухватају канонска правила и романтизма, реализма и [[Натурализам (књижевност)|натурализма]]. Настао у огњици, недотеран и растрган, Ковачићев је магнум опус најимпресивније дело хрватске наративне прозе друге половине 19. стољећа.
 
Цело дело Анте Ковачића је најјаче је остварење хрватског реализма, и то у облику карактеристичном за хрватску књижевност у којој нема превише текстова који славе и посвећују обичност и свакодневност: романи су то посвећени савременој тематици (за разлику од Шеное, чији је опус највећма уроњен у историјску проблематику), чудна мешавина романтизма, реализма и бруталног натурализма набијена разорном [[сатира|сатиром]] и очајем над стањем хрватског друштва; култом фаталне жене укорењеног у романтизму; бурним заплетима и великим страстима, те пропашћу главних ликова у злочину, убиству, лудилу и самоубиству. Распет између романтизма и натурализма, Ковачић је сензибилитетом претходник велике традиције хрватскога романа егзистенцијалистичке и политичко-сатиричког усмерења.