Ћилибар — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
{Кутијица за минерале |
|||
| име = Ћилибар |
| име = Ћилибар |
||
| категорија =[[минералоид]] |
| категорија =[[минералоид]] |
||
| Ред 12: | Ред 12: | ||
==Распрострањеност== |
==Распрострањеност== |
||
Налазишта ћилибара се могу наћи у многим земљама света. Најпознатија налазишта у [[Европа|Европи]] су она у балтичким земљама, 90% ђилибара се добија у руском [[Калининград]]у, остало у Естонији, Литванији |
Налазишта ћилибара се могу наћи у многим земљама света. Најпознатија налазишта у [[Европа|Европи]] су она у балтичким земљама, 90% ђилибара се добија у руском [[Калининград]]у, остало у Естонији, Литванији, [[Пољска|Пољској]] и [[Немачка|Немачкој]]; има га у [[Швајцарска|Швајцарској]], [[Аустрија|Аустрији]] и на [[Сицилија|Сицилији]]. У Америци га има највише у [[Доминиканска Република|Доминиканској Републици]]. |
||
Балтички ћилибар је настао у терцијару, већим делом у олигоценској епохи пре 40-60 милиона година. |
Балтички ћилибар је настао у терцијару, већим делом у олигоценској епохи пре 40-60 милиона година. |
||
Верзија на датум 10. јануар 2010. у 21:47
{Кутијица за минерале | име = Ћилибар | категорија =минералоид | слика =Amber hg.jpg | формула = C10H16O | молска_маса = 152,2 | мосова_скала = 2 - 2,5 | система =аморфна }}
Ћилибар или јантар је фосилна смола, која се употребљава за израду накита и лакирање. Иако није минерал, јер нема кристалну структуру, сматра се драгим камењем. Грчки назив за ћилибар је електрон, те одатле потиче и назив за електрицитет (приликом трљања, ћилибар се наелектрише). Ћилибар се добијао из четинарског дрвета Pinus succinifera, које је изумрло. То је тврди ломљиви материјал, ароматичан, растворљив у киселинама. Обично је полутранспарентан са сјајном површином. Могуће га је полирати. Садржи сукцинатну киселину у комплексираном облику. Синтетички ћилибар је фенол-формалдехидна (или друга) смола. Јантарно уље је смеса терпена и користи се за лакирање.[1]
Распрострањеност
Налазишта ћилибара се могу наћи у многим земљама света. Најпознатија налазишта у Европи су она у балтичким земљама, 90% ђилибара се добија у руском Калининграду, остало у Естонији, Литванији, Пољској и Немачкој; има га у Швајцарској, Аустрији и на Сицилији. У Америци га има највише у Доминиканској Републици.
Балтички ћилибар је настао у терцијару, већим делом у олигоценској епохи пре 40-60 милиона година.
Порекло ћилибара
Почетком 19. века сматрало се да ћилибар потиче искључиво из области Балтика. Пруски хемичар Ото Хелм, полазећи од чињенице да балтички ћилибар садржи висок степен сукцинатне киселине, закључио је да балтички карактерише најмање 3% ове супстанце. Годинама је проценат сукцинатске киселине био тест за утврђивање порекла ћилибара.
Анализа ћилибара, првенствено инфрацрвена спектрографија, може бити јасан показатељ културних преображаја праисторијских заједница. Ћилибар је пронађен у микенским гробовима и на медитеранским налазиштима која датирају из бронзаног и гвозденог доба, указују на своје балтичко порекло.
Осим методе инфрацрвене спектрографије, за утврђивање састава ћилибара користе се још и гасна хроматографија, хроматографија танког слоја, спектрометрија масе, нуклеарно магнетна резонанца, неутронска активизација. Ове методе дају углавном сличне резултате и могу да послуже за проверу резултата инфрацрвене спектрофрафије, која је најједноставнија, најбржа и најекономичнија, за утврђивање порекла ћилибара.[2]
Референце
- ^ J. A. Vaccari:Materials Handbook, McGraw Hill, 2002 ISBN 978-0071360760
- ^ Александар Палавестра, Анализе ћилибара и модел праисторијске трговине, САНУ, Београд, 1992.
