Сат

За друге употребе погледајте страницу Сат (вишезначна одредница).

Сат или час је оригинално дефинисан у Египту као 1/24 дана, базирано на њиховом дуодецималном систему бројања.

У модерној употреби, сат је редефинисан као јединица за време која траје 60 минута или 3600 секунди. Отприлике траје 1/24 просечног земаљског дана.

Раније дефиниције сата:

• Једна дванаестина времена од свитања до заласка сунца. Као последица, сати су током летњих дана дужи него зими, њихова дужина зависи од географске ширине и чак, у малим количинама, од локалног времена (пошто утиче на атмосферски индекс преламања). Због овога, ови сати се понекад зову неједнаки сати. Римљани и Грци су користили ову дефиницију и делили су ноћ на три или четири ноћне страже. Касније, и ноћ (тј. време између изласка и заласка сунца) је подељена на 12 сати. Када је часовник показивао ове сате, његова брзина је морала да се мења сваког јутра и вечери (на пример мењањем дужине казаљки) или је морао да задржи положај Сунца на еклиптици.
• Један двадесетчетврти део привидног соларног дана (између једног поднева и следећег, или између једног заласка сунца и следећег). Као последица, часови се разликују за нијансу, јер дужина привидног соларног дана варира током године. Када часовник показује ове часове, мора да се подешава пар пута месечно.
• Један двадесетчетврти део средњег соларног дана. Када тачан часовник показује ове часове, практично никада не мора да се подешава. Међутим, како се земљина ротација успорава, ова дефиниција је напуштена. Погледајте УТЦ

Рачунање сати

Свака дефиниција за сат је дошла са својом стартном тачком за рачунање часова.

• У праисторији, рачунање сати је почело изласком сунца. Тако да је свитање тачно на почетку првог сата, подне на крају шестог сата, а залазак сунца тачно на крају дванаестог сата.
• У такозваном италијанском времену, први сат почиње заласком сунца (односно на крају сумрака, тј. пола сата после заласка сунца, у зависности од локалног обичаја). Часови су нумерисани од 0 до 23. Тако да сунце излази у Лугану (Швајцарска) у Децембру око 14:46, а подне је око 19:23; у јуну, сунце излази већ у 7:51, а подне је око 15:55. Залазак сунца је увек у 24:00. Овај начин рачунања сати има предност да свако може са лакоћом да прочита часовник да би видео колико му времена остаје до краја његовог радног дана без вештачке светлости. Уведен је у Италији током 14. века и трајао је до средине 18. века, или у неким регионима до средине 19. века. Такође се користио у Пољској и Бохемији до 17. века
• На модерним 12-часовним часовницима, рачунање сати почиње у поноћ и поново почиње у подне. Сати су нумерисани 12, 1, 2, ..., 11. Подне је увек близу 12 часова (12 PM - post meridiem, после подне), а разликује се у зависности од једначине времена. На равнодневнице, излазак сунца је око 6 сати ујутру (6 AM - ante meridiem, пре подне), а залазак је око 6 сати увече.
• На модерним 24-часовним часовницима, рачунање сати почиње у поноћ, а сати су нумерисани од 0 до 23. Подне је увек близу 12:00 (разликује се у зависности од једначине времена). Током равнодневница, излазак сунца је око 06:00, а залазак око 18:00.

Излазак и залазак сунца су упечатљивије тачке у дану него подне и поноћ; такав почетак рачунања је много лакши од почетка са подневом и поноћи. Са модерном астрономском опремом (и телеграфом или сличним видовима слања сигнала у делићу секунде), овај проблем више није релевантан.

Сунчани сатови често показују дужину сата и рачунају према неким старим дефиницијама и рачунањима.

Подела дана на 12 часова датира још из периода Сумераца. Вероватно постоји 12 сати јер постоји приближно 12 лунарних месеци у соларној години. Симетрије овог типа су честе код старих јединица за мерење.