Славеносрпски језик — разлика између измена
{{разликовати|Српскословенским језиком}} |
sa engleske vikipedije |
||
Ред 11: | Ред 11: | ||
== Карактеристике и граматика== |
== Карактеристике и граматика== |
||
Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин: |
Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин:{{cquote|''Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе''.}} Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошъ, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. "они могутъ" уместо "они могу"). |
||
{{словенски језици}} |
{{словенски језици}} |
Верзија на датум 1. август 2010. у 08:24
Шаблон:Сххсјезици Славеносрпски језик (славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије.
Употреба
Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.
Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому уз примесе утицаја хрватске језикословне и књижевне традиције. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе.
Карактеристике и граматика
Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из "Славеносербског магазина" који је уређивао Захарија Орфелин:
„ | Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе. | ” |
Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошъ, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. "они могутъ" уместо "они могу").
Види још
Литература
- Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.