Борис Крајгер

борис крајгер
Датотека:Boris Krajger.jpg
Лични подаци
Професија	друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од	маја 1934.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Чин	генерал-потпуковник у резерви
Херој
Народни херој од	5. септембра 1953.
Одликовања

Борис Крајгер (1914—1967), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Словеније и народни херој Југославије. У периоду од децембра 1953. до јуна 1962. године обављао је функцију председника Извршног већа Народне Репунлике Словеније

Биографија

Рођен је 14. фебруара 1914. у селу Градишћу, код Марибора. Његов отац Алојз је био окружни лекар и писац, а по политичком уверењу социјалист. После Првог светског рата, породица се преселила у Љубљану, где је отац постао управник болнице. Као гимназијалац, Борис, је најпре био активан спортиста, а затим се ангажовао и у политичким збивањима.

У првим данима Шестојануарске диктатуре, 1929. године, Борис и његова браћа су били под утицајем професора пољанске гимназије: Францета Коблара, Ловра Сушника и Јуша Козака, и постали симпатизери илегалне Комунистичке партије Југославије. Полицијски прогони нешто старијих школских другова, Тонета Томшича и Бориса Зихерла, а нарочито хапшење Макс Стермецког, су Бориса Крајгера га још више привукли комунистима.

Године 1932. је почео да студира Грађевинску технику на Љубљанском универзитету. Тада је ступио у левичарски клуб „Триглав" и укључио се у револуционарни студентски покрет. Учествовао је у великим демонстрацијама против диктатуре и проучавао марксистичку литературу. После првог хапшења, Борис Кидрич га је, маја 1934. године, примио у чланство Комунистичке партије Југославије. Одмах по пријему у Партију почео је да ради у техници Покрајинског комитета КПЈ за Словенију.

Новембра 1934. године је, због политичке делатности, ухапшен и осуђен на две и по године робије, коју је издржао у Сремској Митровици. Кад се, 9. маја 1937. године, вратио у Љубљану, наставио је студије и револуционарни рад. Радио је као техничар у разним грађевинским предузећима, да би се издржавао. Као комунист је деловао у Словенском клубу „Бранибору", стручним организацијама и у „Црвеној помоћи“.

У периоду од 1937. до 1940. године био је секретар Омладинске комисије при Централном комитету Комунистичке партије Словеније, која је, крајем 1938. године прерасла у Покрајински комитет СКОЈ-а за Словенију. Био је и члан Омладинске комисије при Централном комитету КП Југославије, која је, средином 1938. године, прерасла у Централни комитет Савеза комунистичке омладине Југославије. Организовао је омладину и међу њом развијао антифашизам.

У периоду од 1938. до 1940. године је био члан Окружног комитета КПС за Љубљану. Фебруара 1939. године је избегао хапшење и логор у Билећи, па се, као илегалац, посветио партијском раду. На Трећој конференцији КП Словеније, 29. јуна 1940. године, изабран је у Централни комитет КП Словеније, где је одговарао за рад с омладином и за агитпроп.

Ухапшен је 27. марта 1941. године у Јасеницама, али је из затвора пуштен приликом напада Сила осовина на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године. После окупације, остао је илегално у окупираној Љубљани и био секретар Окружног комитета КПС и Окружног одбора Освободилне фронте. После хапшења Антона Тонета Томшића, децембра 1941. године, Борис Крајгер је преузео и послове организационог секретара ЦК КП Словеније.

Кад је окупатор, крајем фебруара 1942. године, оградио Љубљану жицом, Централни комитет КП Словеније и Извршни одбор Освободилне фронте су ван жичане ограде установили своја повереништва на челу с Борисом Крајгером, и преко њега одржавали везе и усмеравали делатност Народноослободилачких организација и партизанских јединица у Словенији. Маја 1942. године Борис Крајгер је кооптиран у Политбиро ЦК КПС.

Убрзо потом Италијани су га, у рацији у Љубљани, ухапсили и интернирали у логор Гонарс. Тамо је с осталим логорашима ископао ров и кроз њега, 31. августа 1942. године, побегао са седам другова у горичка брда, и укључио се у акције Окружног комитета КПС за Словеначко приморје. Средином новембра је дошао у седиште ЦК КПС у Полхограјске Доломите, и поново деловао у Политбироу. После повратка руководства НОП-а на Кочевски рог, постао је, 20. маја 1943. године, вршилац дужности политичког комесара Главног штаба НОВ и ПО Словеније, а 14. јула је именован за политичког комесара.

Октобра 1943. године, постао је члан Пленума Освободилне фронте, СНОО-а и АВНОЈ-а, а 23. септембра 1944. члан Извршног одбора ОФ-а. Од октобра 1944. до почетка марта 1945. године деловао је и у Политбироу ЦК КПС и дошао у Штајерску кад је тамо почела немачка офанзива против ослобођене територије у Горњој Савињској долини. Почетком марта 1945. године, кад је ослобођење Словеначког приморја постало најважнији задатак, ЦК КПС га је послао за политичког секретара Обласног комитета КПС и секретара Покрајинског одбора ОФ-а за Словеначко приморје.

Учествовао је у продору јединица Деветог словеначког корпуса према Трсту. У време борбе за словеначку националну границу, био је секретар Централног комитета КП Јулијске крајине све до до 17. јуна 1946. године, кад је постао министар унутрашњих послова у Влади Народне Републике Словеније. Године 1948, на Петом конгресу КПЈ, изабран је за члана ЦК КПЈ.

Крајем јануара 1953. године постао је члан Извршног већа НР Словеније, а 15. децембра 1953. је постао његов председник; био је члан Савезног извршног већа и члан његовог Одбора за перспективни друштвени план. Од јуна 1962. је био и члан Координационог одбора СИВ-а. Године 1962. је постао председник Одбора СИВ-а за општа привредна питања, а 25. јуна је изабран за потпредседника СИВ-а и председника Одбора СИВ-а за привреду.

Више пута је биран за републичког и савезног посланика. До одласка у Београд, 1962. године, био је члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Словеније, члан Председништва ССРН Словеније и Главног одбора СУБНОР-а Словеније. Од 1960. био је члан Савезног одбора ССРН Југославије, и од 1958. члан Извршног комитета ЦК СКЈ. Имао је чин резервног генерал-потпуковникa ЈНА.

Погинуо је у саобраћајној незгоди, 4. јануара 1967. године у близини Сремске Митровице.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су: Ордена народног ослобођења и Ордена партизанске звезде са златним венцем. Орденом народног хероја одликован је 5. септембра 1953. године.

Литература

Портал НОБ Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

• Војна енциклопедија (књига четврта), Београд 1972. година
• Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.