Банатски Бугари — разлика између измена
Нема описа измене |
Враћена ревизија 3975300 корисника 188.2.48.68 (Разговор) |
||
Ред 2: | Ред 2: | ||
'''Банатски Бугари''' ([[бугарски језик|буг]]. ''банатски българи'', себе зову '''Палкјене''' (palćene) и Банатскји Балгаре (banátsći balgare) су [[Бугари|бугарска]] мањинска група која углавном живи у [[Банат]]у. Они су [[Католичанство|католици]] и потичу из северне и северозападне [[Бугарска|Бугарске]]. Банатски Бугари су насељени на данашње просторе у 17. веку и говоре источнобугарски дијалект са великим утицајем [[немачки језик|немачког]], [[мађарски језик|мађарског]], [[румунски језик|румунског]] и [[српски језик|српског]] језика и њихових лексичких утицаја. |
'''Банатски Бугари''' ([[бугарски језик|буг]]. ''банатски българи'', себе зову '''Палкјене''' (palćene) и Банатскји Балгаре (banátsći balgare) су [[Бугари|бугарска]] мањинска група која углавном живи у [[Банат]]у. Они су [[Католичанство|католици]] и потичу из северне и северозападне [[Бугарска|Бугарске]]. Банатски Бугари су насељени на данашње просторе у 17. веку и говоре источнобугарски дијалект са великим утицајем [[немачки језик|немачког]], [[мађарски језик|мађарског]], [[румунски језик|румунског]] и [[српски језик|српског]] језика и њихових лексичких утицаја. |
||
Према названичним подацима, има 12.000 Бугара који живе у [[Румунија|румунском]] и 3.000 у [[Србија|српском]] Банату, а по званичним подацима из [[2002]]. Године око 6.500 у Румунији и 1.658 у |
Према названичним подацима, има 12.000 Бугара који живе у [[Румунија|румунском]] и 3.000 у [[Србија|српском]] Банату, а по званичним подацима из [[2002]]. Године око 6.500 у Румунији и 1.658 у србијанском Банату. |
||
Главни центри Банатских Бугара су |
Главни центри Банатских Бугара су у Србији: [[Скореновац]], [[Иваново (Србија)|Иваново]] и [[Јаша Томић (Сечањ)|Јаша Томић]] ({{јез-буг|Modoš}}), у Румунији [[Санниколау Маре]] ({{јез-срп|Велики Свети Никола}}, {{јез-буг|Smikluš}}), [[Дудешти Веки]] ({{јез-срп|Стари Бешенов}}, {{јез-буг|Stár Bišnov}}), [[Винга]], и град [[Темишвар]], у Бугарској Палћени живе у селима [[Брдарски Геран]], [[Асеново]], [[Драгомирово]] и [[Гостиља]]. |
||
Већином су Палћени католичке вероисповести, а говоре [[Палћенски дијалекат|палћенским дијалектом]] [[Бугарски језик|бугарског језика]], који спада у словенску групу индоевропске породице језика. |
Већином су Палћени католичке вероисповести, а говоре [[Палћенски дијалекат|палћенским дијалектом]] [[Бугарски језик|бугарског језика]], који спада у словенску групу индоевропске породице језика. |
Верзија на датум 9. јануар 2011. у 18:09
Банатски Бугари (буг. банатски българи, себе зову Палкјене (palćene) и Банатскји Балгаре (banátsći balgare) су бугарска мањинска група која углавном живи у Банату. Они су католици и потичу из северне и северозападне Бугарске. Банатски Бугари су насељени на данашње просторе у 17. веку и говоре источнобугарски дијалект са великим утицајем немачког, мађарског, румунског и српског језика и њихових лексичких утицаја.
Према названичним подацима, има 12.000 Бугара који живе у румунском и 3.000 у српском Банату, а по званичним подацима из 2002. Године око 6.500 у Румунији и 1.658 у србијанском Банату. Главни центри Банатских Бугара су у Србији: Скореновац, Иваново и Јаша Томић (буг. Modoš), у Румунији Санниколау Маре (срп. Велики Свети Никола, буг. Smikluš), Дудешти Веки (срп. Стари Бешенов, буг. Stár Bišnov), Винга, и град Темишвар, у Бугарској Палћени живе у селима Брдарски Геран, Асеново, Драгомирово и Гостиља.
Већином су Палћени католичке вероисповести, а говоре палћенским дијалектом бугарског језика, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.
Види још
Литература
- Благовест Нягулов. Банатските българи. Историята на една малцинствена общност във времето на националните държави, София 1999 г.
- Любомир Милетич Изследвания за българите в Седмиградско и Банат. София 1987
- Карол Телбизов Общинското управление на банатските български общини под австрийска и унгарска власт.-Годишник на Висшето училище за стопански и социални науки „Св. Кирил Славянобългарски“, Варна, 1945, кн. 18, с. 1-57.