Нићифор Григора

Нићифор Григора (грч: Νικηφόρος Γρηγοράς, рођен око 1295, умро 1360), је био византијски историчар, учењак и верски полемичар.

Григора је био родом из града Хераклеје на црноморској обали малоазијске области Битиније. Претпоставља се да је још као младић дошао у Цариград где је захваљујући својој учености скренуо на себе пажњу Андроника II Палеолога. Цар га је убрзо поставио за хартофилакса тј. главног архивисту саборне цркве Пресвете Мудрости. Године 1326. предложио је реформу јулијанског календара која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе Гргура XIII из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара.

Када је старог Андроника 1328. године свргнуо његов унук Андроник III Палеолог, Григора се повукао у приватан живот. Међутим, у центар пажње интелектуалних кругова се вратио када је прихватио изазов за јавну расправу са вештим теологом Варламом из Калабрије. Григора је у беседништву и познавању теологије надмашио свог такмаца и тиме је стекао велики број ученика и следбеника.

Најзад, 1332. године Андроник II је умро и након тога Григора се приближио новом цару. Андроник III му је поверио преговоре о унији цркава који су 1333. вођени са легатима папе Јована XXII. Преговори су, као и у ранијим приликама, пропали али су изазвали нове доктринарне сукобе у Византији пошто су као бранитељи православља иступили монаси привржени исхаистичком учењу. Исхаизам је однео победу на синоду који је 1351. сазвао у Цариграду Јован VI Кантакузин и Григора, који се противио овој доктрини, је након тога натеран да се повуче у манастир на две године. Прецизније податке о крају Григориног живота немамо, претпоставља се да је умро око 1360. године.

Григора је био плодан аутор али за византијску историографију његово најважније дело је Римска историја (тј. Византијска историја пошто су Византинци себе сматрали Римљанима). Историја је подељена на 37 књига и обухвата период од 1204. до 1359. године. Григора се углавном ослањао на историчара Георгија Пахимера чију је Историју, која је обухватала период од 1255. до 1310. године, парафразирао, допунио и продужио у погледу хронолошких граница дела. Писао је помпезним, тешким стилом и доста пажње је поклањао верским препиркама и теолошким контроверзама. Са друге стране, Григора је био противник исхаиста и њиховог заштитника Јована VI Кантакузина, тако да је своје теолошко-политичке погледе свесно унео у своју историју. Уз Кантакузина, Григора је био најзначајнији византијски историчар прве половине и почетка друге половине 14. века. Супростављени ставови Григоре и Кантакузина помажу нам данас да објективније сагледамо византијску историју тог периода.

Григора је поред тога био и разнородан аутор. Саставио је и полемичну историју својих расправа са вођом исхаиста, атоским монахом Григоријем Паламомом, затим биографију свог ујака и првог учитеља Јована, епископа Хераклеје и хагиографију мученика Кодрата из Антиохије. Поред тога, написао је посмртне говоре посвећене Теодору Метохиту и царевима Андронику II и његовом истоименом унуку. Своје познавање античке књижевности исказао је у коментарима на Одисејева лутања и филозофском дијалогу О мудрости. Као хришћански учењак искоментарисао је спис епископа из 5. века Синесија Киренског о сновима. Написао је и дела која су се тицала астрономских знања важних у 14. веку, прво о датовању Васкрса, друго о подешавању астролаба. Нићифор Григора је поред тога за собом оставио и обимну преписку.

Библиографија

• Енциклопедија Британика (издање из 1911). Нићифор Григора (на енглеском)

Спољашње везе

• Историјска библиотека:Нићифор Григора