Ориген Адамантије

Ориген (право име му је Ориген Адамантије) рођен је 185. у Александрији; умро 254. у Тиру) (данашњи Либан), је био философ и богослов, аутор мноштва библијско-критичких, егзегетских, догматских, апологетских и поучних дела, а такође и проповеди и писама.

Биографија

Ориген је рођен у Александрији и већ као дечак показивао је изузетну талентованост. Његов отац који се звао Леонида био је учитељ грчког језика, који му је пружио једно изврсно образовање, а од мајке јеврејке са којом је често певао библијске псалме научио је хебрејски. У Александрији је посећивао предавања Пантена и Клемента. До седамнаесте године је стекао таку славу да је његов отац познат као »Леонида отац Оригенов«. Због његовог снажног тела и изузетне снаге називали су га „Тврди“.

202. године под владавином Септимија Севера дошло је до великог прогона хришћана, његов је отац, одбивши да негира постојање Христа, одвучен из куће и одведен у Цезареју. Док су се његова мајка и браћа шћућурили у страху, Ориген је захтевао да прати свога оца на путу мучеништва, схвативши да он то мисли озбиљно, његова је мајка узела његове сандале и сакрила их. Али то га није одвратило од намере да крене за њима. Трчећи босоног за војницима који су тукли његовог оца, викао је и прерклињао га да се због њих не одрекне вере.

Основним догматским радовима Оригена сматрају се „Против Целса" (у осам књига) и „О начелима", где је снажно изражен апологетски карактер. У основна дела Оригена из библистике и егзегезе потребно је поменути тумачење на књигу Постања, Песму над Песмама, Јованово и Лукино јеванђеље, посланицу Римљанима. Оригенова дела се налазе у РGr. ХI-ХVII. Јевсевије Памфил му посвећује VI књигу своје Историје.

Оригеново учење ушло је у основе многих богословских система, како православних тако и јеретичких. Особито Оригену стављају у кривицу честу апелацију јеретика Арија према његовим делима и ауторитету. Аријево усмеравање према Оригену било је, по напомени уваженог научника, „не у том смислу да је Арије усвојио мисли тог учитеља, већ пре у томе што је Арије злоупотребио многе Оригенове изразе" (еп. Јован, „Историја Васељенских Сабора", Новочеркаск, 1893, стр. 4 /на руском/).

Оригеново богословље осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља. У тој посланици изложено је десет анатематизама. Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити или на неки начин ради на томе да се оне понове..." (пом. дело, стр. 279).

Како Оци на Петом Васељенском Сабору нису установили особена правила, ми на анатему Оригена наилазимо у првом правилу Шестог Васељенског Сабора, у коме се понавља одлука са Петог Сабора: „Теодора Мопсуестијског, Несторијевог учитеља, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који су обновили јелинске басне, и прелазак и поновно рађање тела и душе, учење које је противно вери у васкрсење мртвих... саборно смо предали проклетству и одбацили". Како се може видети, Оригеново име се налази међу именима осталих јеретика.

Оригеново тумачење књиге Постања: РGr. XII