Сулејман Величанствени

Сулејман I Величанствени
Сулејман I Величанствени 1530. год.
Лични подаци
Датум рођења	6. новембар 1494.
Место рођења	Трапезунт, Османско царство
Датум смрти	5./6. септембар 1566.
Место смрти	Сигет, Османска Мађарска
Гроб	Сулејманова џамија,Истанбул
Породица
Супружник	Хурем
Потомство	Селим II
Родитељи	Селим I Аише Хафса Султанија
Династија	Османска династија
Султан Османског царства
Период	22. септембар 1520. — 5./6. септембар 1566.
Претходник	Селим I
Наследник	Селим II
Калиф ислама
Период	22. септембар 1520. — 5./6. септембар 1566.
Претходник	Селим I
Наследник	Селим II

Сулејман I Величанствени (звани и Кануни - Законодавац, 6. новембар 1494 — 5/6. септембар 1566), турски султан 1520 — 1566. године. Западном свету је био познатији као Сулејман Величанствени,а источном свету као Законодавац(тур. Kanuni; арап. القانونى‎) ,због његових реформа правног система Османског царства.

Био је врло образован владар и говорио је четири језика: арапски, персијски, српски и чагатај (најстарији облик турског језика).

Султан Сулејман Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Он је био и најзначајнији османски владар који је сам учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији.Сулејман је лично предводио османску војску у походу на хришћанска упоришта:1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос.Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имали потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

1525. године почеле су припреме за један велики војни поход. Трупе су послате како копном, тако Дунавом у правцу Београда. Након што је војска прешла реку Драву, 1526. године је дошло до битке код Мохача са угарском војском којом је командовао краљ Лајош II. Угарски краљ је погинуо, а његова војска је била поражена.

По одредби Бечког споразума Хабзбурзи су преузели угарску круну. Фердинанд I од Аустрије поставља као свој политички циљ одбрану западне Европе од даљих продора Турака.

Султан Сулејман I и његов велики везир Ибрахим Паша запалили су Пешту. У исто време вођени су ратови у Босни, Далмацији и Словенији. Османски султан поставља румунског кнеза Јована Запољу за новог угарског краља. Због тога је дошло до рата између Аустрије и Турске.

Османска војска је безуспешно опседала Беч од 27. септембра до 15. октобра. За време повлачења трупа опљачкано је шире подручје око Беча. Треба напоменути да га је спутало лоше време,али и измореност војске,па је стигавши до предграђа Беча одлучио да се повуче. Касније је сличну судбину доживела и Штајерска.

Приликом једног војног похода у 1534. године Багдад су поново заузели Персијанци. Опсада венецијанског острва Крфа није била успешна. Султан Сулејман је лично угушио побуну у Молдавији.

Након смрти Јована Запоље 1540. године Турци су анектирали Угарску. Том земљом је управљао један беглербег из Будима. Тако је дошло до примирја између Фердинанда I и султана Сулејмана I на седам година, при чему је надвојвода Аустрије (и будући немачки цар) морао да плаћа данак Турцима. Од времена владавине Сулејмана I „Висока Порта“ је постала појам у Европи за османску владу. Свој последњи војни поход предузео је султан године 1566. да заузме Сигетвар, на путу за Беч. Стари Сулејман I је умро 6. септембра 1566. године пре него што је остварио свој циљ, током битке код Сигета.

Детињство и младост

Сулејман је рођен у Трапезунту, који се налази на обали Црног мора вероватно око 6. новембра 1494. године. Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно била кћерка татарског кана са Крима, Менгли Гираја. Као младић се спријатељио са Паргалијом Ибрахимом, који ће касније постати највернији султанов саветник и велики везир. Са 17 година постављен је за намесника града Кафе (данас Теодосија), потом Сарукана (данас Маниса). По смрти његовог оца Селима I, наследио је царство као десети султан Османског царства. Рани опис Сулејмана,неколико недеља по ступању на престо је обезбедио млетачки изасланик Бартоломео Контарини: „Он има 26 година,висок је али жилав и има деликатан тен. Врат му је мало предуг, лице му је танко ,а нос има орловски изглед.Има тамну нијансу бркова и малу браду; без обзира на то има пријатно држање, иако његова кожа више вуче на бледу боју. Кажу за њега да је мудар владар, да воли школовање и сви људи очекују добро од његове владавине.“ Неки историчари тврде да се у младости дивио Александру Великом. Био је вођен Александровом визијом да створи велико светско царство.

Освајачки походи

Главни чланак: Списак освајачких похода Сулејмана Величанственог

Сулејманов отац, Селим I, сва своја освајања усмерио је ка Азији. За само осам година своје владавине је успео да помери границе Османског царства са Црвеног мора и Индијског океана на западни Медитеран и Персијски залив, укључујући три за муслимане света града: Медину, Меку и Јерусалим. Након освајања мамелучког царства 1517. године, у Азији је још једино Сафавидска Персија остала као озбиљна претња Османском царству. Али, на самрти, Селим је саветовао свом сину да се окрене ка Европи. Сулејман је, међутим, проширио Османско царство у оба правца — у подједнакој мери је предузимао походе и према Западу и према Истоку. Будући да је био добар стратег, трудио се да никад не ратује истовремено на обе стране. Обично би склапао мир на Истоку пре него што би кретао у освајачке походе на Запад и обрнуто.

Освајања у Европи

Наследивши свог оца,Сулејман је започео серију војних похода.Сулејман је почео да спрема напад на Београд кога је још 1456. године безуспешно опседао Сулејманов прадеда, Мехмед II Освајач. Београд,који је био на самој граници Угарске краљевине,је био стратешки изузетно битна тачка за даљи продор Османлија у Европу.

Освајање Београда

На угарско-турској граници су се још од Селимовог времена стално дешавали мањи инциденти. Сулејман је одмах по ступању на престо понудио Угарској обустављање свих непријатељстава у замену за плаћање трибута. Угри, чврсто верујући да ће им у случају потребе Аустрија прискочити у помоћ, су одбили овај предлог, а Сулејмановог изасланика вратили у Истанбул без ушију и носа. Сулејман је искористио овај догађај као разлог за напад.Средином маја 1521.године Сулејман је завршио све припреме и са војском се упутио ка Београду.Угарска краљевина је имала велике проблеме и није била способна да заустави османску војску,која је брзо напредовала. У августу 1521.године Београд се налазио у потпуној изолацији. Султан се са својом пратњом налазио у Земуну где је био и писац дневника овог похода који је оставио најаутентичније сведочанство.Бомбардовање Београда које је отпочело још у јуну настављено је појачаним интезитетом током августа. Турски топови били су укопани, а постојали су и заклони који су штитили посаду од ватре бранилаца. У жестокој борби која се одиграла 2. августа погинуло је између 500 и 600 нападача, али је напад одбијен. Осмог августа почео је општи јуриш. Нападано је са трију страна: са обале Саве (Пири-паша), са обале Дунава (Мустафа-паша) и фронтално, са речне стране (Ахмед-паша). Бранилаца је било премало да би могли да се успешно бране са свих странама. Турци су продрли у варош и освојили је након жестоке целодневне борбе. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године.

Освајање Родоса

Иако је пут ка Европи, Светом римском царству и Бечу био сада потпуно отворен, Сулејман се ипак прво одлучио да нападне Родос, острво у источном делу Егејског мора које је било база витешког реда јовановаца. Османски султани су толерисали хришћанску присутност у источном Средоземљу све док се то није почело косити с интересима Царства. Након освајања Египта, оживела је трговина између Истанбула, египатских лука и Леванта, те су јовановци на Родосу постали озбиљна сметња зато што су вршили честе нападе на турске бродове са муслиманским ходочасницима који су ишли у Меку и Медину и ометали трговачке путеве између Египта и Истанбула. Поред овог стратешког разлога, Сулејман је имао и друге, политичке — јовановци су били у дослуху са његовим непријатељима, сафавидским шахом и мамелучким владарима.У пролеће 1522. године, Сулејман је послао флоту коју му је отац оставио ка Родосу. Из Истамбула је кренуло неких 400 бродова, а сам Сулејман је кренуо копненим путем преко Мале Азије са војском од 100.000 људи како би стигао на супротну страну острва. Након пет месеци опсаде, 22. децембра 1521. године, јовановци су предали острво под часним условима: Сулејман им је дозволио да напусте острво и оду у Европу, уз обећање да се више никада неће вратити у те крајеве. Неколико година касније, јовановци ће прекршити ово обећање и вратиће се као малтешки витезови на острво Малту коју им је поклонио заклети Сулејманов непријатељ, Карло V.Освајањем Родоса Сулејман је источни Медитеран претворио у османско језеро. Једино је још Кипар остао независан и то само зато што је Млетачка република за њега плаћала трибу.

Поход на Угарску

Сулејман Величанствени на коњу. Насликао Ханс Еворт

У јуну 1523. године Сулејман је дозволио Пири Мехмед-паши да се повуче са положаја великог везира и на то место поставио свог друга из детињства, Ибрахим-пашу, грчког роба пореклом из Епира који је у том моменту био достојанственик другог реда. Ово је проузроковало многа негодовања међу другим достојанственицима, што је 1524. довело до побуне Ахмед-паше у Египту, па је Ибрахим-паша био послат да угуши побуну, смири ситуацију и изврши реформу административног система, што је овај и учинио с великим успехом. У марту 1525. године избила је побуна јаничара те је Ибрахим-паша био позван да се хитно врати у Истамбул. Други разлог је био зоштравање ионако већ напетих односа између Угарске и Османског царства након низа пограничних инцидената. Сулејман је хтео да крене у поход на Угарску чиме би уједно смирио и јаничаре јер би им тај поход обезбедио богат ратни плен.Сулејман је с војском кренуо из Истанбула 23. априла 1526, а до сукоба је дошло већ 29. августа на равници код Мохача. У овој бици угарска војска је била потучена до ногу у року од два сата, а сам угарски краљ, Лајош II, изгубио је живот у овој бици. Сулејман се након битке упутио ка Будиму и 11. септембра је ушао у град, где је на место бездетног Лајоша II поставио војводу Трансилваније, Јована Запољу, који је постао вазал Порте. Сулејман је потом морао да посвети пажњу устанку у Анадолији, те је оставио Угарску у борбама око престола на који је претендовао надвојвода од Аустрије, Фердинанд, брат Карла V и Лајошеве удовице, Марије од Угарске.Већ следеће године Фердинанд је на Сабору у Пресбургу био проглешен краљем Угарске, те је кренуо у поход на Угарску, заузео Будим и потукао Запољу и збацио га с престола. Сулејман је две године касније, 10. маја 1529. године, у пратњи Ибрахим-паше кренуо у помоћ свом вазалу и 8. септембра исте године освојио Будим и вратио Запољу на угарски престо.

Опсада Беча

Главни чланак: Опсада Беча (1529)

Кад је средио прилике у Угарској, Сулејман је упркос поодмаклом добу године решио да настави пут за Беч. Са собом је имао војску од 120.000 људи. До предграђа Беча стигао је 27. септембра 1529. године. Фердинанд се повукао унутар зидина града који је бранило неких 20.000 војника. Очи целе Европе су биле упрте у Беч, од чијег је отпора зависила судбина хришћанског света, међутим, након мање од месец дана безуспешне опсаде, Сулејман је 16. октобра решио да се повуче и врати у Истанбул. Лоше време и непогоде, као и исцрпљеност војске довели су до тога да је освајање једног тако јаког утвеђења као што је Беч, било немогуће. Поход на Беч је одредио крајње границе до којих је османска сила могла да досегне. Османлије ће поново опседати Беч у више наврата — сам Сулејман је поновио покушај 1532. Међутим, одустао је и пре него што је стигао до града — војска је стигла до Граца у септембру, сувише касно за наставак ратовања. Разлози неуспеха су у оба случаја били истоветни — Османлије су били лоше снабдевени животним намирницама и лоше време их је натерало да за собом оставе тешку артиљерију. Трећа, такође безуспешна опсада, када је мало недостајало да Беч падне у руке Османлија се десила 1683-Опсада Беча (1683). Уопште сви османлијски покушаји су се свели на бесконачне и узалудне маршеве који никад нису успели да резултују у одлучујућој бици и који су били исцпљујући и прескупи за обе стране.

Турци су у међувремену заузели све тврђаве у западној Угарској за шта нису биле потребне јаке снаге. Након тога, започели су преговори у Истамбулу чији је резултат био потписивање мира и споразума по којем су Фердинанд и Запоља задржали територије које су имали крајем 1529. године, с тим што су обојица плаћали данак Сулејману.

Османско-персијски рат

Након што је Сулејман стабилизовао границе на тлу Европе, посветио је пажњу сталној претњи, коју је представљала Персија на челу са Сафавидском династијом, који су били шиитски муслимани. Постојала су два велика проблема, која су довела до повећања тензија. Први проблем је било убиство градоначелника Багдада, који је био лојалан Сулејману, а који је након смрти замењен човеком, који је био одан Шаху Тахмаспу. Године 1524. умро је пресијски шах Исмаил и требао је да га наследи десетогодишњи син Тахмасп. Дошло је до унутрашњих сукоба око тога ко ће владати у име малолетног шаха, а земља је ушла у период нестабилности која је одговарала Османлијама. Године 1528. емир који је био лојалан Сулејману је убијен, а Багдадом је загосподарио емир који је био привржен Тахмаспу. Други проблем је предтављала лојалност Шереф-бега Сафавидима, емиром Битилса. До овог проблема је дошло након што се Олам Такалу, сафавидски намесник Азербејџана, приклонио се током 1530/31. Османлијама. Његови лоши односи са емиром Битилса приморали су овог да затражи помоћ од персијског шаха. Шах Тахмасп стао је на страну Шереф-бега што је Сулејману дало још један повод за отпочињање рата. Као резултат свега, 1533. године Сулејман је наредио свом великом везиру Ибрахим паши да води војску у Азију, где је Ибрахим преузео Битлис и окупирао Табриз.

Очекивало се да ће овај поход бити брз јер сафавидски гарнизони још нису били спремни за одбрану од османске артиљерије. Ипак емири Акојунлуа, који су се после свргавања своје династије склонили на османску територију, успели су да наговоре Ибрахим-пашу да промени циљ похода и да се упути у унутрашњост Персије. Убрзо је Ибрахим-паша био принуђен да позове Сулејмана у помоћ и овај се придружио походу 1534. године. Сулејманова војска је продрла у Персију, а шах Тахмасп је избегавао отворени сукоб. Он је више прибегавао узнемиравању и малтретирању османске војксе, током преласка кроз његову територију. Због бројних непогодности Сулејман је одлучио да крене ка Багдаду, који је био један од првобитних циљева похода и у који је ушао без битке у новембру 1534. године. Заузимањем Багдада Сулејман је потврђен као вођа муслиманског света и легитимни наследник Абасидског калифата. Територијални резултати двогодишњег похода за Османлије су били заузимање арапског дела Ирака, Ерзерума и Вана — циљ је био постигнут, међутим, османска војска је претрпела велике губитке.

У овом периоду се десио још један веома важан догађај — 15. марта 1536. године Ибрахим-паша је убијен. Разлози због којих је пао у султанову немилост нису познати, мада се наслућује да је делимично за то био крив релативни неуспех похода на Исток, као и дворске интриге у којима је предњачила Сулејманова супруга, Хурем султанија (Рокселана). Нови сукоб са Персијом уследио је 1548. године. Принц Елказ Мирза је затражио помоћ од Османлија против свог брата Тахмаспа. С друге стране, Хурем султанија је такође заговарала рат јер је хтела да њен зет Рустем-паша добије прилику да се истакне у борби. Као и претходног пута, Тахмасп је избегавао отворени сукоб, повлачио се ка Азербејџану како би присилио османску војску да проведу зиму у области Кавказа. У овом походу Османлије су поново заузеле Табриз и Ван без отпора, а освојено је још неколико утврђења у Анадолији и Грузији, да би се војска вратила у Истанбул 1549. године. Године 1553. Сулејман је започео трећу и последњу кампању против Шаха. Пошто је претходно изгубио територије у Ерзуруму од шаховог сина, Сулејман је повратио Ерузум, прелазећи горњи Еуфрат. Шах је и даље избегавао отворени сукоб, али та стратегија није давала неку значајну корист. Године 1544. потписано је решење, које ће означити завршетак Сулејманових кампања у Азији. Овим споразумом завршени су Сулејманови походи у Азији. Повратио је Табриз, осигурао Багдад, доњу Месопотамију, ушћа Тигра и Еуфрата као и део Персијског залива. Шах зе обавезао да неће вршити упаде на османску територију.

Кампање на Индијском океану

Османска флота на Индијском океану у 16.веку

Топови које је користио Сулејман Величанствени током напада на Аден

Османски бродови су пловили Индијским океаном још од 1518. године. Османски адмирли као што су Хадим Сулејман паша, Сеиди Али Реис и Куртоглу Хазир Реис су познати да су пловили све до лука Могулског царства као што су Тата, Сурат. Познато је да је могулски цар Ахбар Велики лично разменио шест докумената са Сулејманом Величанственим. У Индијском океану, Сулејман је водио неколико поморских кампања против Португалаца у покушају да их уклони и успоставити трговину са Индијом. Аден у Јемену био је окупиран од стране Турака 1538, у циљу да се обезбеди основа за османску рацију против португалских поседа на западној обали данашњег Пакистана и Индије. Пловећи ка Индији, Турци нису били успешни против Португалаца у опсади града Диу септембра 1538, али су се потом вратили у Аден којег су утврдили са стотину комада артиљерије. Одавде Хадим Сулејман-паша је преузео контролу над целим Јеменом, заузимајући и град Сану. Међутим Аден се успротивио Турцима и позвао је Португалце, који су имали контролу над градом све док Пири Реис није повратио Аден 1548. године. Са јаком контролом над Црвеним морем Сулејман је успешно контролисао индијске трговачке путеве за Португал и задржао је висок ниво трговине са Могулским царством током целог 16. века. Сулејманов адмирал Пири Реис је водио османску флоту на Идијском океану у успео је у заузимању Маската 1552. године. Године 1564, Сулејман је примио амбасаду из Ачеха (данашња Индонезија) ,која је тражила подршку од Османског царства против Португала. Као резултат ове сарадње била је Османска експедиција на Ачех, која је омогућила велику војну помоћ становницима Ачеxа.

Медитеран и Северна Африка

Главни чланак: Хајрудин Барбароса

Хајрудин Барбароса наноси тежак пораз Светој лиги у битки код Превеза

Имајући консолидована своја освајања на земљи,Сулејман је сазнао да је тврђава Корони у Мореи(данашњи Пелопонез) изгубила од адмирала Карла V Андреа Дорија.Присуство Шпанацана источном Медитерану су забринули Сулејмана,који је на то гледао као на рани показатељ намере Карла V да буде ривал османској доминацији у региону.Препознајући потребу да успостави надмоћ своје флоте на Медитерану ,Сулејман поставља новог команданта флоте Khair ad-Din خير الدين ,којије европљанима познатији као Хајрудин Барбароса.Након што је постављен за главног адмирала,Барбароса је морао да обнови и састави османску флоту,која ће бити велика као флоте свих медитеранских земаља заједно.Године 1535 Карло V је однео важну битку против Турака код Туниса ,која је заједно са ратом против Венеције приморала Сулејмана да прихвати дредлоге Франсоа I Валоа да заједно оформе алијансу протв Карла V. Године 1538. шпанска флота је поражена од стране Барбаросеу битки код Превеза,која је осигурала источни Медитеран за Турке за наредне 33 године,све до пораза убитки код Лепанта.Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република, Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као јовановци.Источно од Марока, огромне територије у Северној Африци су присвојене.Варварске државе(израз Европљана за државе северне Африке и Осмалије у 16.веку)Триполитанија , Тунис и Алжир су постале аутономне провинције Османског царства ,служећи као водћи кривци Сулејмановог конфликта са Карлом V,чији је покушај да истера Турке пропао 1541.године.Турски гусари и корсари у служби Османског царства нападали су шпанске и италијанске обале и бродове.Пиратство које је настало од озлоглашених варварских пирата из северне Африке,може се посматрати у контексту ратова против Шпаније.За кратак период османска експанзија осигурала је поморску превласт на Медитерану.Османска флота је такође контролисала и Црвено море ,а држала је и Персијски залив све до 1554,када су њихови бродови били поражени од стране морнарице Португалског царства.Португалци су заузели Ормуски пролаз 1515 године и одатле наставили да се надмећу са Сулејманом за превласт у Адену. Године 1542. суочавајући се са зајденичким непријатељм- Хабзбуршком монархијом,Франсоа I Валоа је одлучио да онови Османско-Француску алијансу.Као резултат тога,Сулејман је послао 100 галија,под командом Барбаросе да помогне Француској у западном Медитерану.Барбароса пљачка обале Напуља и Сицилије ,пре него што стигне у Француску,где је Франсоа Тулуз направио као седиште за поморске адмирале Османског царства.Током исте кампање Барбароса је напао и заузео Ницу 1543. године.До 1544 ,мир између Карла V и Франсоа I је привремено заврсио савезништво између Турака и Француске.

Опсада Малте

Године 1530,другде у Медитерану је обновљен ред витеза са Малте,који је убрзо предузео акције против муслиманске морнарице,што је изазвало бес Османија,који су поново саставили огромну војску у циљу да уклоне витезове са Малте.Османлије су почеле инвазију 1565.године,а датум почетка инвазије је био 18. мај ,а трајала је све до 8. септембра.Турска флота која је бројала 181 једрењак, 25.000 људи.У почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Родоса поновити, међутим, Карло V је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу.

Сулејман Величанствени и Франсоа I Валоа

Унутрашња политика

Већ у првих неколико недеља владавине Сулејман је стекао репутацију праведног и милостивог владара. Често је уважавао мишљења својих великих везира и са њима остварио веома добру сарадњу, дајући им простора за самостално деловање. Кад је ступио на престо задржао је на месту великог везира Пири Мехмед-пашу који је важио за разборитог и мудрог човека. Под утицајем Пири Мехмед-паше Сулејман је променио неповољне законе које је донео његов отац. Селим је у циљу уништавања сафавидске привреде затворио све источне границе. Међутим, овај прекид трговачких односа је с једне стране имаo погубне последице по османску привреду, а с друге стране довеo је до многих злоупотреба. Сулејман је поново отворио границе и уз одређена ограничења обновио трговину.Две године касније, 1523, Сулејман ће на место великог везира поставити свог пријатеља из детињства, Ибрахим-пашу, који ће се током своје дуге службе показати као веома способан везир и мудар саветник. Ипак постављање једног младог и неискусног роба на један тако висок положај изазвало је много негодовања међу дворским званичницима, чак устанака (устанак у Египту 1524. године) току 46 година владавине, у Сулејмановом царству избило је неколико побуна. Већ наредне године по ступању на престо, Сулејман је морао да утврди свој ауторитет — беглербег Сирије и Палестине, Џанберди и Газали, покушао је да се осамостали. Mеђутим, почетком 1521. године био је поражен.Године 1524. Ахмед-паша добио је на управу Египат, као компензацију за постављање Ибрахим-паше на место великог везира. Ахмед-паша се одмах по доласку у Египат (1524) прогласио за султана, те је Сулејман био присиљен да пошаље трупе како би угушио устанак. Ова побуна је показала потребу за реорганизацијом административне управе и одбране Египта, те је између осталог и у ту сврху био послат Ибрахим-паша. Велики везир је стигао у Каиро крајем јула 1524. године и за нешто више од годину дана успео да спроведе потпуну реорганизацију египатског административног система — искоренио је злоупотребе, неправде и корупцију и успоставио ред и мир, обновио је војне снаге на Суецу чиме је обазбеђено снажније османско присуство на Црвеном мору.Године 1526/28. у Анадолији ће се побунити Туркомани. Главни узроци ове побуне били су незадовољство неразумљивом администрацијом и корупцијом државних службеника. Ова буна је убрзо задобила велике размере и нанела велике штете војсци намесника провинција. Буна је на крају ипак угушена, а Ибрахим-паша је опет послат како би увео ред и мир и извршио реорганизацију административног система. Ибрахим-паша је свој задатак тако добро обавио да је Анадолија била мирна скоро цео 16. век.Такође је било неколико побуна јаничара као и повремених устанака у Анадолији, нарочито у последњим годинама Сулејманове владавине. Међутим, највећи део Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину узрока за незадовољство због ког је избијала већина побуна.Сулејман је ставио акценат на јавне радове: изграђени су многи путеви, школе, болнице, џамије, водоводи.

Тугра Сулејмана

Посебну пажњу је посветио трима светим градовима — Меки, Медини и Јерусалиму, као и престоници Истанбулу у коме је све јавне радове надгледао велики османски артихтекта, Синан паша.Такође су цветали занатство и уметност, нарочито поезија — и сам Сулејман је био веома префињени песник, аутор многих љубавних песама посвећених његовој великој љубави, Украјинки Рокселани.

Административне реформе

Сулејманов портерт у бас-рељефу у Председничком дому САД

Док је у Европи Сулејман био познат као Велики Турчин или Сулејман Величанствени захваљујући својим војним успесима, међу муслиманима је добио назив Кануни што на турском значи Законодавац, захваљујући великој реформи закона.У Османском царству на снази је било шеријатско право, свето муслиманско право које се сматрало савршеним јер је дошло од самог Бога, па самим тим и непроменљивим. Међутим, постојали су и тзв. кануни, то јест, закони које је издавао сам султан из области кривичног права, земљопоседништва и опорезивања и Сулејман је управо над тим законима извршио велику реформу између 1540. и 1541. Сакупио је све законе које су издали султани пре њега, средио их, уклонио дупликате, двосмислености и претеривања водећи рачуна да ни један не буде у супротности са основним исламским законима и издао збирку нових закона под називом Османски законик (тур. kanun‐i Osmani) који је био на снази више од 300 година.Сулејман је смањио порезе на многе производе, унапредио је и побољшао Канун раја (тур. Kanune Raya), тј. законе који су регулисали права и обавезе раје — друштвеног слоја произвођача, како муслимана тако и немуслимана, који су били обавезни да плаћају намете и дажбине на основу којих се држава издржавала. У области кривичног права, смањио је број оних преступа који су се кажњавали смрћу или сакаћењем, и одредио је низ других казни за мање прекршаје и преступе.У области образовања, Сулејман је такође унео многе новине. Повећао је број основних школа (мектебе) на 14 у којима су муслимански дечаци учили да пишу и читају као и основне принципе Ислама, као и медреса, религиозних школа у којима су се стицала виша знања из области граматике, метафизике, филозофије, астрономије и астрологије и којих је било укупно осам у Сулејманово време.Сулејман је такође на наговор свог доктора, Јеврејина Мојсија Хамона, издао декрет којим забрањује да се Јевреји оптужују за жртвовање хришћанске деце.

Види још

• Сулејман Величанствени (ТВ серија)

Спољашње везе

• Историјска библиотека: Сулејман I Величанствени
• Историјска библиотека: Љубав закон мења
• Истина о султану Сулејману („Вечерње новости“, фељтон, април 2012)
• Историјска библиотека: Пад Београда 1521.године