Семјон Тимошенко — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м srpski navodnici
Нема описа измене
Ред 20: Ред 20:
Тимошенко је рођен у сељачкој породици код [[Фруманка|Фруманке]], у близини [[Одеса|Одесе]] у јужној [[Украјина|Украјини]]. 1915. је регрутован у војску [[Руско царство|Руског царства]], и служио је у коњици на западном фронту. Када је избила [[Руска револуција 1917.|Руска револуција]] 1917, сврстао се са револуционарима, ступивши у Црвену армију 1918, а у [[Комунистичка партија Совјетског Савеза|Бољшевичку партију]] 1919.
Тимошенко је рођен у сељачкој породици код [[Фруманка|Фруманке]], у близини [[Одеса|Одесе]] у јужној [[Украјина|Украјини]]. 1915. је регрутован у војску [[Руско царство|Руског царства]], и служио је у коњици на западном фронту. Када је избила [[Руска револуција 1917.|Руска револуција]] 1917, сврстао се са револуционарима, ступивши у Црвену армију 1918, а у [[Комунистичка партија Совјетског Савеза|Бољшевичку партију]] 1919.


Током [[Руски грађански рат|Руског грађанског рата]], Тимошенко се борио на разним фронтовима. Упознао се и спријатељио са [[Стаљин|Стаљином]], и ово је довело до његовог брзог успона након што је Стаљин стекао контролу над Комунистичком партијом крајем 1920-их. Током 1920. и 1921, Тимошенко је служио под [[Семјон Буђони|Семјоном Буђонијем]] у 1. коњичкој армији; он и Буђони су постали језгро „Клике из Коњичке армије", која ће под Стаљиновим патронатом доминирати Црвеном армијом дуго година.
Током [[Руски грађански рат|Руског грађанског рата]], Тимошенко се борио на разним фронтовима. Упознао се и спријатељио са [[Стаљин|Стаљином]], и ово је довело до његовог брзог успона након што је Стаљин стекао контролу над Комунистичком партијом крајем 1920-их. Током 1920. и 1921, Тимошенко је служио под [[Семјон Буђони|Семјоном Буђонијем]] у 1. коњичкој армији; он, Буђони и [[Климент Ворошилов]] су постали језгро „Клике из Коњичке армије", која ће под Стаљиновим патронатом доминирати Црвеном армијом дуго година.


До краја Грађанског, и [[Пољско-совјетски рат|Пољско-совјетског рата]], Тимошенко је постао командант коњице Црвене армије. Затим је, под Стаљином, постао командант Црвене армије у [[Белорусија|Белорусији]] (1933.); у [[Кијев|Кијеву]] (1935.); у северном [[Кавказ|Кавказу]] а затим [[Харков|Харкову]] (1937.); и поново у Кијеву (1938.). 1939, му је дата команда над целим регионом западне границе, предводио је [[Украјински фронт]] током [[Инвазија на Пољску|совјетске окупације источне Пољске]]. Такође је постао члан [[Централни комитет|централног комитета]] Комунистичке партије. Као веран пријатељ, Тимошенко је преживео Стаљинову [[Велика чистка|Велику чистку]].
До краја Грађанског, и [[Пољско-совјетски рат|Пољско-совјетског рата]], Тимошенко је постао командант коњице Црвене армије. Затим је, под Стаљином, постао командант Црвене армије у [[Белорусија|Белорусији]] (1933.); у [[Кијев|Кијеву]] (1935.); у северном [[Кавказ|Кавказу]] а затим [[Харков|Харкову]] (1937.); и поново у Кијеву (1938). 1939, му је дата команда над целим регионом западне границе, предводио је [[Украјински фронт]] током [[Инвазија на Пољску|совјетске окупације источне Пољске]]. Такође је постао члан [[Централни комитет|централног комитета]] Комунистичке партије. Као веран пријатељ, Тимошенко је преживео Стаљинову [[Велика чистка|Велику чистку]].


Јануара 1940, Тимошенко је преузео команду над совјетским армијама које су се бориле у [[Финска|Финској]] током [[Зимски рат|Зимског рата]]. Рат је почео новембра претходне године, команду је очајно водио [[Климент Ворошилов]]. Под Тимошенковим вођством, Совјети су успели да се пробију кроз финску [[Манерхајм линија|Манерхајм линију]] на [[Карелијски теснац|Карелијском теснацу]], што је Финску приморало да прихвати мир у марту. Тимошенкова репутација је порасла, и постао је [[народни комесар]] за одбрану, и [[Маршал Совјетског Савеза]] у мају.
Јануара 1940, Тимошенко је преузео команду над совјетским армијама које су се бориле у [[Финска|Финској]] током [[Зимски рат|Зимског рата]]. Рат је почео новембра претходне године, команду је очајно водио [[Климент Ворошилов]]. Под Тимошенковим вођством, Совјети су успели да се пробију кроз финску [[Манерхајм линија|Манерхајм линију]] на [[Карелијски теснац|Карелијском теснацу]], што је Финску приморало да прихвати мир у марту. Тимошенкова репутација је порасла, и постао је [[народни комесар]] за одбрану, и [[Маршал Совјетског Савеза]] у мају.
Ред 28: Ред 28:
Тимошенко је био способан, иако традиционалистички војни командант, који је упркос томе видео хитну потребу за модернизацијом Црвене армије. Надвладавши опозицију других, још конзервативнијих официра, започео је механизацију Црвене армије, и производњу више тенкова. Такође је поново увео традиционалну оштру дисциплину царске руске војске.
Тимошенко је био способан, иако традиционалистички војни командант, који је упркос томе видео хитну потребу за модернизацијом Црвене армије. Надвладавши опозицију других, још конзервативнијих официра, започео је механизацију Црвене армије, и производњу више тенкова. Такође је поново увео традиционалну оштру дисциплину царске руске војске.


Када су Немци извршили инвазију на Совјетски Савез, јуна [[1941]], Стаљин је преузео позицију комесара за одбрану, и послао је Тимошенка на [[Совјетски централни фронт|Централни фронт]], да спроведе борбено повлачење од границе ка [[Смоленск|Смоленску]]. Претрпљени су огромни губици, али је Тимошенко успео да сачува доста војника за одбрану [[Москва|Москве]]. У септембру је пребачен у [[Украјина|Украјину]], где је Црвена армија претрпела губитке који су износили 1,5 милион, у обручу код [[Уман, Украјина|Умана]] и [[Кијев|Кијева]]. Овде је Тимошенко успео да стабилизује фронт.
Када су Немци извршили инвазију на Совјетски Савез, јуна [[1941]], Стаљин је преузео позицију комесара за одбрану, и послао је Тимошенка на [[Совјетски централни фронт|Централни фронт]], да спроведе борбено повлачење од границе ка [[Смоленск|Смоленску]]. Претрпљени су огромни губици, али је Тимошенко успео да сачува доста војника за [[битка за Москву|одбрану Москве]]. У септембру је пребачен у [[Украјина|Украјину]], где је Црвена армија претрпела губитке који су износили 1,5 милион, у обручу код [[Уман, Украјина|Умана]] и [[Кијев|Кијева]]. Овде је Тимошенко успео да стабилизује фронт.


У мају 1942, Тимошенко је, са 640.000 војника, организовао [[Друга битка за Харков|противофанзиву код Харкова]]. Након почетних совјетских успеха, Немци су узвратили ударац, зауставивши офанзиву. Иако су Тимошенкове акције успориле немачко напредовање ка [[Стаљинград|Стаљинграду]], морао је да прихвати одговорност за неуспех у одбацивању немачких снага.
У мају 1942, Тимошенко је, са 640.000 војника, организовао [[Друга битка за Харков|противофанзиву код Харкова]]. Након почетних совјетских успеха, Немци су узвратили ударац, зауставивши офанзиву. Иако су Тимошенкове акције успориле немачко напредовање ка [[Стаљинград|Стаљинграду]], морао је да прихвати одговорност за неуспех у одбацивању немачких снага.


Успех генерала [[Георги Жуков|Георгија Жукова]], у одбрани Москве децембра 1941. је убедио Стаљина да је Жуков бољи командант од Тимошенка. Стаљин је уклонио Тимошенка са команде на фронту, дајући му улоге општег команданта [[Стаљинград|стаљинградског]] (јун 1942.), затим северозападног (октобар 1942.), [[Лењинград|лењинградског]] (јун 1943.), [[Кавказ|кавкаског]] (јун 1944.) и [[Балтик|балтичког]] (август 1944.) фронта.
Успех генерала [[Георгиј Жуков|Георгија Жукова]] у одбрани Москве децембра 1941. је убедио Стаљина да је Жуков бољи командант од Тимошенка. Стаљин је уклонио Тимошенка са команде на фронту, дајући му улоге општег команданта [[Стаљинградски фронт|стаљинградског]] (јун 1942.), затим северозападног (октобар 1942.), [[Лењинградски фронт|лењинградског]] (јун 1943.), [[Кавкаски фронт|кавкаског]] (јун 1944.) и [[Балтички фронт|балтичког]] (август 1944.) фронта.


Након рата, Тимошенко је поново постављен за команданта Црвене армије у Белорусији (март 1946.), затим у јужном [[Урал (планина)|Уралу]] (јун 1946.); и поново у Белорусији (март 1949.). 1960, је постављен за генералног инспектора министарства одбране, што је била више почасна дужност. Од 1961. је председавао Државним комитетом за ратне ветеране. Умро је у Москви 1970.
Након рата, Тимошенко је поново постављен за команданта Црвене армије у Белорусији (март 1946.), затим у јужном [[Урал (планина)|Уралу]] (јун 1946.); и поново у Белорусији (март 1949.). 1960, је постављен за генералног инспектора министарства одбране, што је била више почасна дужност. Од 1961. је председавао Државним комитетом за ратне ветеране. Умро је у Москви 1970.

Верзија на датум 24. август 2012. у 16:24

Семјон Тимошенко
Датотека:Semyon Konstantinovich Timoshenko (1895-1970), Soviet military commander.jpg
Семјон Тимошенко
Датум рођења(1895-02-18)18. фебруар 1895.
Место рођењаФруманка
 Руска Империја, данас Украјина
Датум смрти31. март 1970.(1970-03-31) (75 год.)
Место смртиМосква
 Совјетски Савез, данас Русија

Семјон Константинович Тимошенко (рус. Семён Константинович Тимошенко; 18. фебруар 189531. март 1970.) је био совјетски војни командант, и високи официр Црвене армије почетком инвазије Нацистичке Немачке на Совјетски Савез, 1941.

Тимошенко је рођен у сељачкој породици код Фруманке, у близини Одесе у јужној Украјини. 1915. је регрутован у војску Руског царства, и служио је у коњици на западном фронту. Када је избила Руска револуција 1917, сврстао се са револуционарима, ступивши у Црвену армију 1918, а у Бољшевичку партију 1919.

Током Руског грађанског рата, Тимошенко се борио на разним фронтовима. Упознао се и спријатељио са Стаљином, и ово је довело до његовог брзог успона након што је Стаљин стекао контролу над Комунистичком партијом крајем 1920-их. Током 1920. и 1921, Тимошенко је служио под Семјоном Буђонијем у 1. коњичкој армији; он, Буђони и Климент Ворошилов су постали језгро „Клике из Коњичке армије", која ће под Стаљиновим патронатом доминирати Црвеном армијом дуго година.

До краја Грађанског, и Пољско-совјетског рата, Тимошенко је постао командант коњице Црвене армије. Затим је, под Стаљином, постао командант Црвене армије у Белорусији (1933.); у Кијеву (1935.); у северном Кавказу а затим Харкову (1937.); и поново у Кијеву (1938). 1939, му је дата команда над целим регионом западне границе, предводио је Украјински фронт током совјетске окупације источне Пољске. Такође је постао члан централног комитета Комунистичке партије. Као веран пријатељ, Тимошенко је преживео Стаљинову Велику чистку.

Јануара 1940, Тимошенко је преузео команду над совјетским армијама које су се бориле у Финској током Зимског рата. Рат је почео новембра претходне године, команду је очајно водио Климент Ворошилов. Под Тимошенковим вођством, Совјети су успели да се пробију кроз финску Манерхајм линију на Карелијском теснацу, што је Финску приморало да прихвати мир у марту. Тимошенкова репутација је порасла, и постао је народни комесар за одбрану, и Маршал Совјетског Савеза у мају.

Тимошенко је био способан, иако традиционалистички војни командант, који је упркос томе видео хитну потребу за модернизацијом Црвене армије. Надвладавши опозицију других, још конзервативнијих официра, започео је механизацију Црвене армије, и производњу више тенкова. Такође је поново увео традиционалну оштру дисциплину царске руске војске.

Када су Немци извршили инвазију на Совјетски Савез, јуна 1941, Стаљин је преузео позицију комесара за одбрану, и послао је Тимошенка на Централни фронт, да спроведе борбено повлачење од границе ка Смоленску. Претрпљени су огромни губици, али је Тимошенко успео да сачува доста војника за одбрану Москве. У септембру је пребачен у Украјину, где је Црвена армија претрпела губитке који су износили 1,5 милион, у обручу код Умана и Кијева. Овде је Тимошенко успео да стабилизује фронт.

У мају 1942, Тимошенко је, са 640.000 војника, организовао противофанзиву код Харкова. Након почетних совјетских успеха, Немци су узвратили ударац, зауставивши офанзиву. Иако су Тимошенкове акције успориле немачко напредовање ка Стаљинграду, морао је да прихвати одговорност за неуспех у одбацивању немачких снага.

Успех генерала Георгија Жукова у одбрани Москве децембра 1941. је убедио Стаљина да је Жуков бољи командант од Тимошенка. Стаљин је уклонио Тимошенка са команде на фронту, дајући му улоге општег команданта стаљинградског (јун 1942.), затим северозападног (октобар 1942.), лењинградског (јун 1943.), кавкаског (јун 1944.) и балтичког (август 1944.) фронта.

Након рата, Тимошенко је поново постављен за команданта Црвене армије у Белорусији (март 1946.), затим у јужном Уралу (јун 1946.); и поново у Белорусији (март 1949.). 1960, је постављен за генералног инспектора министарства одбране, што је била више почасна дужност. Од 1961. је председавао Државним комитетом за ратне ветеране. Умро је у Москви 1970.

Тимошенко је двапут добио орден Хероја Совјетског Савеза, марта 1940. и 1965. године. За заслуге током Другог светског рата одликован је, 4. јуна 1945. године Орденом Победе.