Пређи на садржај

Леандро Фернандез де Моратин — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Maduixa је преместила страницу Леандро Фернандес де Моратин на Леандро Фернандез де Моратин: Према П10)
Фернандез{{Биографија
| име = Леандро
| презиме = ФернандесФернандез де Моратин
| слика = Leandro Fernández de Moratín.jpg|оквир|десно
| опис_слике = ''Леандро ФернандесФернандез де Моратин''
| дан_рођења = 10.
| месец_рођења = март
| женски_пол =
}}
'''Леандро ФернандесФернандез де Моратин ''' ({{јез-шпа|Leandro Fernández de Moratín}}; [[Мадрид]], [[10. март]] [[1760]] — [[Париз]], [[2. јун]] [[1828]]) је био шпански [[поезија|песник]], [[драма|драматург]] и један од најистакнутијих представника шпанске [[књижевност|књижевности]] XVIII века.
== Биографија ==
 
Леандро ФернандесФернандез де Моратин рођен је у [[Мадрид|Мадриду]] [[10. марта]] [[1760]]. године. Отац му је био познати [[књижевник]] [[неокласицизам|неокласичар]], Николас ФернандесФернандез де Моратин, преко кога је Моратин млађи заволео [[књижевност]] и чија је важност умањена у многим тачкама управо због веће славе његовог сина. Када је имао само четири године прележао је велике богиње које су га довеле на корак до смрти и оставиле неизбрисиве трагове на његовом лицу као и у његовом карактеру. Још као дечак гајио је платонску љубав према Сабини Конти која га је одбила и удала се за његовог рођака, италијанског књижевника Ђованија Баутисту Контија, знатно старијег од ње. Из ове епизоде његове биографије вероватно је произашла једна од најучесталијих тема Леандровог позоришта.
 
Стекао је квалитетно [[образовање]] и научио да црта у породичном амбијенту, готово без игара и вршњака, те је стога слободно време посвећивао читању од раног детињства. Његов отац је желео да га пошаље у [[Рим]] на усавршавање, али се томе супротставила његова мајка. С обзиром на то што Николас није желео да се његов син посвети [[књижевност|књижевности]], Леандро се бавио израдом накита што је традиционална професија његове породице. Године [[1779]]. и [[1782]]. појавио се на конкурсима Шпанске академије на којима је освојио и награде за своја дела. Године [[1780]]. умире његов отац што је тежак ударац за Леандра; породица је у тешкој економској ситуацији будући да зависи само од његове мале плате. У овом периоду повезује се са књижевницима епохе захваљујући пријатељствима његовог оца. Каријеру [[драма|драматурга]] почиње [[1786]]. године. Као секретар француског финансијера Кабаруса путује у [[Париз]], а због Кабарусовог политичког пада, враћа се већ наредне године у [[Мадрид]], где наставља своју књижевну делатност.
До [[1808]]. године његов живот је протекао без великих дешавања, а онда се са [[Шпански рат за независност|Ратом за независност]] мења ток његовог живота. Када се одиграла [[Наполеон|Наполеонова]] инвазија нашао се пред трагичном дилемом; требало је да бира између давања подршке шпанској монархији чији су поступци били знатно различити од његових либералних идеја, или прећи на француску страну која је нудила наду у промене и напредак. На крају је стао на страну [[Жозеф Бонапарта|Жозефа Бонапарте]] који му је [[1811]]. године поверио дужност главног краљевског библиотекара, коју је радо прихватио због љубави према књигама. Када су, [[1812]]. године, Французи напустили [[Шпанија|Шпанију]], Моратин је, оптужен од својих сународника за издају као „пофранцужен“ ({{јез-шпа|afrancesado}}), био приморан да се повуче из Шпаније те одлази у [[Француска|Француску]] и [[Италија|Италију]]. Захваљајући амнестији од стране [[Фернандо VII|Фернанда VII]], Моратин се [[1820]]. године вратио у [[Барселона|Барселону]], али је, због ширења куге, отишао у [[Бордо]] [[1821]]. године. Тамо је нашао жељени мир уз свог пријатеља Мануела Силвеле, који му је био велика подршка у несрећним тренуцима последњих година његовог живота и који је, такође, написао његову биографију. Постао је члан Народне Академије, али се није вратио у [[Шпанија|Шпанију]]. Године [[1827]]. отишао је у [[Париз]] заједно са својим пријатељем, где је и умро [[1828]]. године. Последње године његовог живота у изгнанству обележиле су самоћа и меланхолија. Мануел Силвела подигао му је споменик на гробљу између гробова [[Молијер|Молијера]] и [[Лафонтен|Лафонтена]], а касније су његови остаци пренети у [[Мадрид]], где се и данас налазе у Пантеону славних људи.
 
Леандро ФернандесФернандез де Моратин одувек је био стидљив и повучен човек коме је [[књижевност]] била једина велика страст у животу. Док једни мисле да је велики утицај на његову личност имала болест коју је прележао са четири године, други сматрају да су те особине природна тенденција његовог карактера. Мануел Силвела у његовој биографији каже да је он „плачљив, стидљив, нестрпљив и свађалица“. Био је човек посвећен [[сатира|сатири]] и ругању за шта му није недостајало маште. Често су му замерали недостатак воље и страствености и сматрали су да су његови поступци готово увек били условљени околностима. Био је уравнотеженог [[темперамент|темперамента]] и није био склон ризицима. Престаје да пише када почињу тешкоће јер за уметничко [[стваралаштво]] његов темперамент захтева од њега материјалну сигурност и мир.
 
== Проза ==
'''Писма'''. Девет писама су инспирисана опширним низом тема и околности. Три од њих су упућена Принцу мира: искреност осећања захвалности према [[Мануел Годој|Мануелу Годоју]] ослобађа песника сваке сумње од ласкања. Друго, типично Хорацијево, упућено је једном министру, а везано је за корист од [[историја|историје]]. Следеће писмо намењено једном пријатељу служи му као изговор да поново сједини и изврне руглу „ скрпљене” стихове песника из Кинтанове групе. Написао је и једно писмо у част маркизе од Виљафранке, поводом рођења њеног прворођенчета, грофа од Ниебла, а због чије ће преране смрти касније написати једну оду. Затим, писмо упућено дон Симону Родригу Ласоу, директору школе Сан Клементе, које је типично Хорацијево због теме која се тиче нарави мушкараца, који су стално незадовољни својом судбином .
 
'''Оде'''. Један од најуспешнијих покушаја имитације [[Хорације|Хорација]] у Шпанији налази се у збирци од дванаест Моратинових ода. Интересантне су због разноврсности [[версификација|версификације]] почев од озбиљних стихова који подсећају на класике до лаганих модерних. Теме ода су веома разнолике. Многе су у основи налик на Хорацијеве: ''Нисиди'', ''Ђацима школе Сан Клементе''. Остале теме су љубавне или просто углађене (нпр. ''Росинди, плесачици'' или ''Тирана'', посвећена прелепој глумици Марији дел Росарио ФернандесФернандез). Постоје наравно и оне које су инспирисане другим осећањима, а то су оне које посвећује несталим вољеним особама, као на пример оцу, или одсутнима, као на пример Ховељаносу. Можда изгледа више промишљен него добровољан чин вере који му служи као исходиште за његову најпознатију оду ''Девици у Лендинари'', која је објављена [[1975]]. године управо у овом италијанском градићу, а састављена је за доња Сабину Конти, мадрижанку, жену италијанског [[књижевник|књижевника]] Ђованија Батисту Контија.
 
'''Преводи Хорацијевих дела'''. У преводу девет [[Хорације|Хорацијевих]] ода, оно што највише изненађује, осим очигледне преокупације око форме, која се такође огледа и у одабиру метра, јесте истоветност мишљења између латинског песника и Моратина, посебно у виђењу хармоније, чији се наговештај повећава неслагањем израза Хорацијеве озбиљне композиције и Моратинове лакоће [[стил|стила]].
[[Категорија:Шпански песници]]
 
{{DEFAULTSORT:ФернандесФернандез де Моратин, Леандро}}
 
[[Категорија:рођени 1760.]]
 
== Драмска дела ==
Леандро ФернандесФернандез де Моратин је био најзначајнији шпански [[драма|драматург]] 18. века. Његове [[максима|максиме]] су биле: позориште као задовољство и морално упутство (школа добрих обичаја) и дело које верно приказује стварност. Из ових максима се изродила његова приврженост [[драма|драми]]; поготово се придржавао правила јединство радње, места и времена. Угледао се на енглеско позориште, међутим, на њега је највише утицало француско [[позориште]], тачније француски драматург [[Молијер]], али се ипак трудио да у својим делима сачува национални идентитет кроз теме, ликове и места. Често се повезивало Моратиново и Молијерово позориште. Несумњиво, постоји велика сличност између ова два аутора, али се никако не сме говорити о имитацији. Моратин је усагласио класична правила драме и укус тадашње позоришне публике. Није писао [[трагедија|трагедије]], карактер га је навео на [[комедија|комедију]], жанр који је дефинисао на следећи начин: осликава људе какви заиста јесу, описује постојеће националне обичаје, пороке свакодневног живота, и уз помоћ свих ових мотива формира [[фабула|фабулу]]. За разлику од [[трагедија|трагедије]], Моратинова [[комедија]] је достигла огромну популарност, јер је Моратин пронашао одговарајућу формулу која је представљала основу тадашњег модерног [[позориште|позоришта]].
 
==='''Теорија комедије'''===
<ref>{{sp}} -{Luis Alborg, Juan}-: ''-{Historia de la literatura Española, Tomo III}-''. (Луис Алборг, Хуан: ''Историја шпанске књижевности, трећи том ''). стр. 405. -{Editorial Gredos.}-, Мадрид, 1993.</ref>
<ref>{{sp}}-{Pedraza Jiménez, Felipe ; Rodriguez Cáceres, Milagros ; }-: ''-{Manual de literatura espanola v. siglo XVIII }-''. (Педраса Хименес, Фелипе ; Родригез Касерес, Милагрос: ''Приручник шпанске књижевности 18. века''). стр. 418. -{Cénlit ediciones .}-, Навара, 1981.</ref>
<ref>{{sp}}-{Fernández de Moratín, Leandro }-: ''-{El sí de las niñas}-''. (ФернандесФернандез де Моратин, Леандро: ''Девојачко „Да“''). -{Editorial castalia .}-, Мадрид, 1991.</ref>
<ref>{{sp}}-: ''-{Gran enciclopedia de España, S.A. }-''. ('' Велика енциклопедија Шпаније''),1999.</ref>
<ref>{ФернандесФернандез де Моратин, Леандро}-: ''-{Девојачко „Да“}-''.-{Орбис.}-, Београд, 1993.</ref>
<ref>{{sp}}-{Fernández de Moratín, Nicolas }-: ''-{Teatro completo}-''. (ФернандесФернандез де Моратин, Николас: '' Потпуно позориште''). -{Ediciones cátedra.}-, Мадрид, 2007.</ref>
{{reflist}}