Горанци

Горанци

Региони са значајном популацијом
Језици
српски (нашински говор и призренско-тимочки дијалект)
Религија
ислам (сунити), мањим делом атеисти
Сродне етничке групе
Индо-Европска   Словени      Јужни Словени         Муслимани

Горанци или Горани су јужнословенска етничка заједница, врло слична Торбешима и Помацима, тако да је вероватно да су у прошлости чинили јединствену етничку целину. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора, на крајњем југу Србије, затим део Албаније, и Македоније. Исламске су вероисповести, а говоре својим дијалектом познатим као горански говор. или нашински говор, односно српским језиком (Призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Школују се на српском језику према наставном плану и програму Министарства просвете Републике Србије и припадају српској језичкој заједници, и углавном српској националној заједници (Србију доживљавају као своју домовину). Према попису становништва из 2002. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 4.581 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.

Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица. У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец. У Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.

У Албанији и Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како и због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу . Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје Цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштинe Србиje, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичку улогу учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација. Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци, заправо не долази толико од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, већ од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој прави бошњачки идентитет.

Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику и почну да се школују на бошњачком или албанском. Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.

Историја

Словени у Гори су хришћанизовани око 870. године за време византијског царства, после покрштавања Срба и Бугара. Данас, у већини горанских села налазе се развалине православних цркава под управом Српске православне цркве. Осим језика, Горанци су сачували и многе словенске обичаје. Горани пишу ћирилицом, а у Албанији и албанском латиницом. Верује се да је прва џамија саграђена 688. године по муслиманском календару, односно 1289. године по грегоријанском календару, у Мликама, како пише на спомен плочи на џамији у том селу. Ипак, православни Горани, ислам су почели примати касно, након доласка Турака, тек у 16. веку, а почетком 18. века, највише после српских сеоба под патријарсима, када су у масама постајали муслимани. Прелазака у ислам је било и крајем 18. и почетком 19. века. Поменута џамија у Мликама је обновљена 1238. хиџретске године, односно 1822. године.

Последња хришћанска породица изумрла је у горанском селу Брод 1855. године. . Горани су све до пред крај 19. века зимовали са стоком у приморју Јадранског и Егејског мора, затим у Тракији и Анадолији.

Мада су прихватили ислам, нису се албанизовали, тако да су веома страдали од суседних Албанаца, Љумана. Љумани су од 1878. године учестали са пљачкањем стоке Горана са летовалишта на Шари. Због ових насиља, Горани су све до ослобођења ишли на рад, чак и у Аустрију, Румунију и Малу Азију. Ни до 1927. године нису престали упади албанских пљачкаша из Љуме преко границе.

Заблуда је да Горанци немају јасно изграђен идентитет, како се жели представити од асимилитора ове заједнице. Ради се о компактној, специфичној заједници које је оформљена постепено, дуготрајним антропогеографско-етнолошким процесом, чију о снову чини средњовековна православна српско-словенска популација, у симбиози са сродним и другим етнокултурним старобалканским слојевима и оријенталним утицајима, који са традиционалном културом и исламизацијом представљају главне компоненте њене етногенезе. Осим словенских етнокултуралних елемената, видљиви су влашки, јуручки и цинцарски елементи и надасве изграђени сасвим посебни горански ентицитет, који је данас и те како аутентичан и препознатљив. Никада се нису национално одвајали од Србије, без обзира на посебност коју им држава Србија још од Цара Душана гарантује у средњем веку, затим краљ Петар I Ослободилац и други.

Након ослобођења 1945. године, иако су се борили на страни Партизана, комунисти им постепено одузимају све. Прво срез Горски, затим општине, трговинско предузеће Гора мењаја име у Шар-производ, а године 1956. насилно им мењају и презимена одлуком извршног одбора Аутономне Косовско-Метохијске Области од 25. септембра 1946. године. Истакнути првоборци бивају скрајнути из политичко-друштвеног деловања, формира се неприродна општина Драгаш са већинским албанским живљем. Албанци се глорификују, а Горанци понижавају. Међутим, иако је политички систем у Гори постављен на њихову штету, Горанци ценећи мир и слобуду на рад, као изразито мирољубива и радна заједница, са јаким осећајем за државу, величају Југославију и Тита, а своје етничко понижење опраштају и као да заборављају. Крајем осамдестих и почетком деведесетих, Социјалистичка Република Србија им враћа им сва одузета права од етничких па до општине. На хиљаде Горанаца је вратило своја презмена, а зaкoнoм Скупштинe Рeпубликe Србиje 26.07.1990. гoдинe конституисана је општинa Гoрa, сa дeвeтнaeст сeлa, кoja су нaсeљeнa Гoрaнцимa, са сeдиштeм у Дрaгaшу. Дражава дозвољава да се на попису попису 1991. године и изјашњавају како желе. По инерцији без икаквог притиска, први пут се изјашњавају онако како заиста вековима сами себе називају.

Овај златан период Горе, иако праћен санкцијама, грађанским ратом у држави, након осам и по година прекидају НАТО и ОВК.

Егзодус

Дo НАТО агресије нa СР Југославију, 24.03.1999.гoдинe, у Гoри je живeлo oкo 18.000 Гoрaнaцa. У Србиjи и бившим jугoслoвeнским рeпубликaмa нaлaзи сe oкo 40.000 Гoрaнaцa, a знaчajaн брoj Гoрaнaцa живи и рaди у зeмљaмa Eврoпскe униje и у другим зeмљaмa. Према прoцeнaмa укупaн брoj Гoрaнaцa, у Гoри, у Србиjи и у рaсejaњу изнoси oкo 60.000. Пoслe зaвршeткa НATO агресије, повлачењем Војске Југославије и припадника МУП Републике Србије, и повратком тзв. Oслoбoдилaчкe вojскe Кoсoвa, десио се егзодус. Људи су у почетку терани и из кућа, убијани по ноћи. Бацане су бомбе на горанске радње, киднаповани су људи и обијани станови. Патроле ОВК су обилазиле села и захтевале, наводно предају оружја и напуштање Горе. Збoг тeрoрa aлбaнских сeпaрaтистa, збoг нeпoстojaњa личнe и имoвинскe сигурнoсти, бeзбeднoст људи, збoг нe пoстojaњa услoвa зa oпстaнaк и oстaнaк, иселило се oкo 10.000 Гoрaнaцa у Србиjу, Црну Гoру, Бoсну и Хeрцeгoвину, Maкeдoниjу, Хрвaтску и у зeмљe Eврoпскe униje. Maњи дeo Горанаца, oкo 8.000, oстaлo je дa живи у Гoри. У Гoри je, нaкoн устaнoвљaвaњa Meђунaрoднe мисиje УНMИК и Вojнe мисиje КФOР, пojaчaн притисaк aлбaнских сeпaрaтистa нa Гoрaнцe. Дeсилa су сe 23 убиствa Гoрaнaцa, чиjи извршиoци никaдa нису oткривeни. Зaпaљeн je jeдaн брoj гoрaнских кућa. Узурпирaни гoтoвo сви стaнoви Гoрaнaцa кojи сe нaлaзe у Дрaгaшу. Пoстaлa су вeoмa учeстaлa физичкa мaлтрeтирaњa и прeмлaћивaњa Гoрaнaцa. Вeћинa зaпoслeних Гoрaнаца су нeзaкoнитo oтeрaни сa свojих рaдних мeстa нa кojимa су рaдили. Данас, смишљено, уз подршку неколицине Горанаца који се изјашњавају као Бошњаци, Горанци се поново сатанизују и опструирају на свим нивоима. Општина Гора не постоји, већ је 1999. поново успостављена општина Драгаш, по старом моделу.

Празници

Бајрам

Горанци као и други муслимани празнују Рамазански и Курбан-бајрам. Бајрам се честита на горанском говору Често ви Бајрам старијима, односно Често ти Бајрам међу једнакима по годинама. А одговара се И тебе често ти Бајрам или И вам да ви је често! Ашуре је такође празник, који се обележаваo у Гори, нарочито код неких породица у Броду. Ту су и други муслимански празници када се дели алва за душе умрлих.

Ђурен

Специфично је за Горанце да нису постиђени свог порекла, нити оповргавају своје српско-словенске корене, нити друге етно-културолошке елемете других народа, пре свега Цинцара, Влаха и Јурука. Осим што у свакодневном говору, користе као одреднице празнике као што су Ђурђевдан, Митровдан, Видовдан, Ноуруз (Султаневрес како га сами називају што пада на Дан пролећа), Божић и друге празнике, Горанци вековима празнују Ђурђевдан, односно Ђурен. Празник почиње 5. маја даном који се зове Потке. Сутрадан, 6. маја на Ђурђевдан је главно окупљање уз тупане и свирле на локалитету Влашка у атару села Враниште, а атмосфера заједништва и општег весеља наставља се и наредних дана.

Дан пролећа

Дан пролећа, или у традицији као први дан изласка из зиме, обележава се групним шетњама омладине по оближњим путевима. Обичај је да се тог дана изађе из села. У свим селима је приметан овај обичај и данас. Сматра се да празник има порекло од иранске Нове године - Ноуруз; или да је словенског порекла, а да је само касније због поклапања празника, а под утицајем Турске ушао у свакодневни изговор као Султаневрес. Иначе слично слављење празника излазака из зиме је карактеристично за скоро све народе од Балкана до иранске висоравни.

Бабин ден

У Диканцима до осамдесетих година пролшлог века постојао је обичај да младићи на Бабин дан, који пада око Богојављања терају лутку звану Гуђа, обично од текуна, односно шапурике (остатак од окрњеног клипа кукуруза), која пероснификује Бабу, тј. ћудљиву природу. Из центра села је штаповима гоне до реке (тј. Леве реке). Када стигну до реке, бацају за Бабом напола изломљене штапове, уз повике Зима да не се врати.

Божић

У Броду се до рата 1999. облежавао и Божић, без јасних верских елемената.

Четвртак - Нерадно предвечерје

Раније, четвртог дана у недељи, негде пре заласка сунца сви послови су стајали у Гори. Кући се ништа није радило све до изласка сунца следећег јутра. Жене су остављале своја предива, ткаље су престајале да ткају. Овај дан је био идеалан за посело. Осим овог предвечерја, нерадан дан, као код свих других народа у горанском етносу не постоји. У Гори је дубоко укорењено схватање да су празници изговор за нераднике да не раде. Не због непоштовања празника, већ због поштовања посла често горанци раде и на дан својих светковина.

Горанци четвртак називају још и Добар дан (на горанском говору Убав ден) и сматрају га даном када треба започети одређени посао, добар дан за путовања, и за друге почетке.

Знаменити Горанци

Међу знаменитим Горанцима прво место свакако припада партизановој беби и беку Југославије Фахрудину Јусуфи. Кратко је био и тренер ФК Партизан, од 1. јул 1987. до 12. септембра 1988. Данас, донекле, његов наследник је Миралем Сулејмани. Новинар, дипломата, писац Зејнел Зејнели је истакнути горански интелектуалац. Међу песницима је најистакнутији Хамид Исљами и други. Можда мање познати широј јавности, али знаменити су: др Шукри Хоџа, др Халит Халити, др Сељатин Кајкуш, др Ариф Бајмак, др Харун Хасани, др Нуридин Шола, др Листија Дестани, др Нехру Дестани, др Скендер Дестани, др Хана Хасани, др Мерима, пулмолог, др Хајрија Курдали-Ахмети, инфектолог, др Халим Торо, педијатар, др Шућа Зурапи-Амети, педијатар... Чувен је професор др Пајазит Помак (предавач и аутор још увек непревазиђене књиге "Политичка економија"). Затим, познати су и др математичких наука Алија Мандак и др Ибро Ваит, па професор на Универзитету у Приштини др Јусуф Балибога. Међу знаменитим горанцима су многи војни и полицијски официри и други државни службеници.

Остале специфичности

Ајрет

Део горанске културе су многобројне чесме на сваком локалном путу. Чесме праве, обично у сећање на умрле, али и као поклон заједници. Иначе у прошлости Горанци су оскудевали у води, те овакав обичај има и практичне примене. Обичај подизања чесме код Горанаца је познат као Ајрет, што се може и видети на табли сваке саграђене чесме где најчешће крупним словима пише Ајрет, а испод назива Ајрет пише коме је чесма посвећена.

Игра пеливан

Најпознатија игра у Гори је пеливан, врста рвања.

Божје име

У горанском говору властито име за божанство је Сајбија и обавезно је женског рода и граматичког и природног. Често се користи, као исламско наслеђе, арапска реч Алах, а које се у већини села због неизговарања гласа Х изговара као Ала. Ређе се користе речи Бог или Господ. Када се спомиње властито Божје име које је карактеристично за све муслиманске средине, односно Алах, ова реч је мушког рода, а арапски додатак који користе муслимани уз именицу Алах: џеле-шануху (арап. جلَّ شأنه) замењује се сентенцом својствена горанском говору убави једен.

Видовдан

Видовдан је био дубоку укорењен и у Горанској традицији, али није у изговору дошло до спајња реч и изговара се Видоф ден. У говору постоји израз Ће виђиме на Видоф ден. Постоје два језичка контекста. У првом случају не у смислу конкретног дана или празника, већ се Видовдан схвата и разуме као Судњи дан, тј. уопштеније било који дан одлуке када се треба показати. То је словенско наслеђе, и разуме се да је у словенској митологији бог Видо врховни бог, а његов дан је судњи дан. У другом случају је свакако српско наслеђе и односи се на то ко је коме вера, а ко невера.

Литература

1. Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929. ст. 32
2. Горанске народне песме, Харун Хасани, Приштина, 1987.
3. Стара Сербiя и Албанiя, Иван С. Ястребов, путевые записки, Београд, 1904.
4. Гора и Опоље - Антропогеографска проучавања, Милисав Лутовац, Београд, 1955.
5. Подаци за историју српске цркве, Иван С. Ястребов, Бeoгрaд, 1879.
6. Гoрaнски нaрoдни пeсни, Нaзиф Дoкљe, Скопље, 2000.
7. Aнтрoпoгeoгрaфски и eтнoгрaфски списи, књига 4, Јован Цвијић, 1987, Београд

Види још

• Словени
• Јужни Словени
• Торбеши
• Торлаци
• Шопи
• Помаци
• Муслимани (народ)
• Бошњаци
• Срби