Пређи на садржај

Историја Руске православне цркве — разлика између измена

== Послератни период ==
 
У послератном раздобљу на трон московског патријарха доспевају [[митрополит]] Алексије Симански ([[1945]]-1970), Пимен Извеков (1971-1990) и [[Патријарх Алексије II|Алексије II]] (1990-2008).
У послератном раздобљу на трон московског патријарха доспевају [[митрополит]] Алексије Симански ([[1945]]-1970), Пимен Извеков (1971-1990) и [[Алексије II Ридигер]] (1990-2008). Положај Цркве нагло се погоршава од 1958. до 1964, када се поново масовно затварају храмови и манастири и оживљава прогон хришћана; године [[1965]]. свештеници Н. Ешлиман и Г. Јакуњин упућују отворено писмо председнику Президијума Врховног совјета Н. Подгорном са протестом против мешања државе у живот Цркве; отпочиње и интензивна активност дисидентског покрета (свештеници С. Желутков, Д. Дудко, В. Ромањук и др.). Дискриминација Цркве у разним облицима (присмотра, хапшења, лишавање положаја и права, антихришћанска пропа-ганда, атеистички васпитно-образовни систем) наставиће се и током 70-тих и 80-тих година; поједини случајеви изазивају револт домаће и међународне јавности (нпр. суђење Владимиру Порешу 1980.). Од средине 80-тих година положај РПЦ се побољшава: враћају се храмови, манастири и одузета имовина, обнавља монашки живот, обуставља антитеистичка пропаганда, расветљавају злочини власти (између осталог, званична комисија коју је образовала Државна дума обзнањује податак да је у годинама совјетског режима живот изгубило 200.000 свештених лица). На Сабору 1988. доноси се решење о канонизацији 9 угодника Божијих и прихвата нови Устав РПЦ, у чијој су основи решења [[Сабор]]а из 1917-1918. године; нове канонизације и решења битна за устројство и правни статус РПЦ биће предмет потоњих сабора (1989, 1990, 1992. и 1994).
 
У послератном раздобљу на трон московског патријарха доспевају [[митрополит]] Алексије Симански ([[1945]]-1970), Пимен Извеков (1971-1990) и [[Алексије II Ридигер]] (1990-2008). Положај Цркве нагло се погоршава од [[1958.]] до [[1964.]], када се поново масовно затварају храмови и манастири и оживљава прогон хришћана; године [[1965]]. свештеници Н. Ешлиман и Г. Јакуњин упућују отворено писмо председнику Президијума Врховног совјета Н. Подгорном са протестом против мешања државе у живот Цркве; отпочиње и интензивна активност дисидентског покрета (свештеници С. Желутков, Д. Дудко, В. Ромањук и др.). Дискриминација Цркве у разним облицима (присмотра, хапшења, лишавање положаја и права, антихришћанска пропа-гандапропаганда, атеистички васпитно-образовни систем) наставиће се и током 70-тих и 80-тих година; поједини случајеви изазивају револт домаће и међународне јавности (нпр. суђење Владимиру Порешу 1980.). Од средине 80-тих година положај РПЦ се побољшава: враћају се храмови, манастири и одузета имовина, обнавља монашки живот, обуставља антитеистичка пропаганда, расветљавају злочини власти (између осталог, званична комисија коју је образовала Државна дума обзнањује податак да је у годинама совјетског режима живот изгубило 200.000 свештених лица). На Сабору 1988. доноси се решење о канонизацији 9 угодника Божијих и прихвата нови Устав РПЦ, у чијој су основи решења [[Сабор]]а из 1917-1918. године; нове канонизације и решења битна за устројство и правни статус РПЦ биће предмет потоњих сабора (1989, 1990, 1992. и 1994).
 
Од средине 80-тих година положај РПЦ се побољшава: враћају се храмови, манастири и одузета имовина, обнавља монашки живот, обуставља [[Антитеизам|антитеистичка]] пропаганда, расветљавају злочини власти (између осталог, званична комисија коју је образовала Државна дума обзнањује податак да је у годинама совјетског режима живот изгубило 200.000 свештених лица). На Сабору [[1988.]] доноси се решење о канонизацији 9 угодника Божијих и прихвата нови Устав РПЦ, у чијој су основи решења [[Сабор]]а из [[1917]]-[[1918]] године; нове [[Канонизација|канонизације]] и решења битна за устројство и правни статус РПЦ биће предмет потоњих сабора (1989, 1990, 1992. и 1994).
 
== Види још ==
Анониман корисник