Жарна ћелија

Схема жарне ћелије

Схема жарне ћелије

Жарна ћелија са избаченим жарним концем виђена скенирајућим електронским микроскопом

Жарна ћелија са избаченим жарним концем виђена скенирајућим електронским микроскопом

Жарне ћелије (книдоците или нематоците) су специјализоване ћелије жарњака којима се ове животиње бране и нападају. Смештене су у епидермису и сконцентрисане највише на пипцима (тентакулама) око усног отвора или на ободу звона код медуза. Могу бити различите грађе и функција.

Грађа и функционисање

Жарне ћелије се развијају од интерстицијелних ћелија. Изграђене су од:

• чврсте овалне капсуле која је испуњена течношћу;
• жарног конца (нематоцист) који је веома танак, шупаљ и спакован у чаури у виду спирале; снабдевен је уназад окренутим бодљама;
• сензибилна длачица (книдоцил) која се налази на спољашњој, слободној површини жарне ћелије; книдоцил је једна врста механорецептора.

Притисак или само додир книдоцила изазива надражај жарне ћелије која на њега реагује извраћањем капсуле и избацивањем жарног конца попут еластичне стреле. Жарни конац се обмотава око неког израштаја на телу плена, а његови израштаји се убадају у тело при чему се излучује отрован секрет који паралише жртву. Поред отровног секрета жарне ћелије могу излучивати и лепљиву материју помоћу које се причвршћују за плен.

Дејство отрова на човека

Отров жарњака углавном није смроносан за човека (изузетак су неке аустралијске врсте) , али је зато непријатан и болан. (При одређивању јачине дејства ових отвора треба свакако имати у виду индивидуалну осетљивост.) Место на кожи које је ожарено поцрвени и пече као када се додирне коприва. Најефикаснији поступак који ублажава тегобе је стављање парчета свежег меса на ожарено место. Ензими из меса који разлажу протеине (протеолитички) разложиће и оне из отрова и тиме смањити њихово дејство. Ако то не помогне, код особа које су осетљиве и јаче ожарене, треба утрљати неку антихистаминску или кортизонску маст.

Отрови неких аустралијских врста могу да буду много опаснији па чак и смртоносни за човека па је до сада забележено више таквих, фаталних случајева.

Медуза звана морска кобра или морска оса (Chironex fleckeri) има јак отров који изазива:

• јаку уртикарију и друге болести зависно од јачине ожарености и индивидуалне осетљивости на отрове жарњака;
• на кожи избијају мехури који пуцају;
• вртоглавицу, пролив, повраћање;
• парализу мишића, колапс па чак и смрт.

Ако је ожерени купач далеко од обале, до смрти може доћи дављењем услед парализе мишића због чега не може да доплива до обале.

Литература

• Библиотека Планета Земља и живот на њој, Човек и животињски свет,ЗУНС и Српско биолошко друштво, Београд, 1987.
• Догељ, В,А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, београд, 1971.
• Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
• Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
• Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
• Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
• Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
• Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
• Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
• Петров, Бригита, Радовић, И,Миличић, Драгана, Петров, И: Општа и систематска зоологија (практикум), Биолошки факултет, Београд, 2000.

Спољашња веза

• Dangerous marine animals of Northern Australia: the Sea Wasp Аустралијски институт за изучавање мора - опасне медузе