Иван Рибар

Иван Рибар
Иван Рибар (лево) с Титом
Датум рођења	(1881-01-21)21. јануар 1881.
Место рођења	Карловац, Хрватска
Датум смрти	11. јун 1968.(1968-06-11) (87 год.)
Место смрти	Загреб, Хрватска

Др Иван Рибар, (21. јануар, 1881 - 11. јун, 1968), југословенски политичар хрватског порекла, један од најближих Титових сарадника.

Биографија

Рођен је у сељачкој породици у селу Вукманићи, близу Карловца. Средњу школу је завршио у Карловцу, а докторирао Права на свеучилиштву у Загребу. Припадао је хрватској напредној омладини и активно учествовао у свим акцијама против мађарона и франковаца, а за народно јединство, слободу и независност Хрватске. Један је од оснивача Хрватске напредне демократске странке.

Као члан Хрватско-српске коалиције изабран је први пут за народног заступника у Хрватском сабору. 1913. године. у Ђакову, где је 1906. године почео да ради као адвокат. Био је члан заједничког парламента у Пешти.

За време Првог светског рата, иако изабрани народни заступник, био је талац, затим отеран на источни фронт против царске Русије. Тада је потписао познати позив Соколима да се боре за ослобођење и уједињење.

Године 1918. постаје члан Централног одбора Народног вијећа у Загребу, а 1919. године председник Привременог народног представништва СХС. Године 1920. изабран је за народног посланика као члан Демократске странке, а Председник Уставотворне скупштине постаје исте године и на том месту остаје све до 1922. Борио се за споразум и сарадњу са Хрватском Сељачком Странком (ХСС). Преседавао скупштинској расправи када је Пуниша Рачић убио Стјепана Радића и ранио његовог брата. После завођење диктатуре краља Александра, тражио је да његова странка апстинира.

У току Шестојануарске диктатуре радио је са истакнутим интелектуалцима на оснивању Народног фронта слободе. Затим је био активан члан Удружене опозиције, па је због тога исључен из Демократске странке. За све време диктатуре бранио је комунисте пред судом.

Од 1937. повезује се са својом групом (Демократска левица) са Народним фронтом који је основан на иницијативу тадашње илегалне КПЈ.

Почетком 1941. солидарисао се са политиком активног отпора непријатељу. После дизања оружаног устанка у Србији, једно време илегално је боравио у Београду, а потом илегално отишао у Загреб одакле се пребацио на ослобођену територију. Током 1942. радио је на припремама за сазивање АВНОЈ-а. На првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу 26. и 27. новембра 1942 године изабран је за председника АВНОЈ-а на коме положају је остао све до 1945.

У рату је изгубио оба своја сина: Јурицу Рибара и Иво Лолу Рибара.

После рата, непрекидно је биран за посланика у Народну скупштину ФНРЈ и у Сабор НР Хрватске. Од краја 1945. до 1953. године био је Председник Президијума Народне скупштине ФНРЈ. Једно време је био и члан Савезног одбора ССРНЈ.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1960. године. Живео је у Загребу, где је и умро као генерал-мајор ЈНА у резерви.

Одликовања

Иван Рибар је носилац бројних одликовања. Одликован је Орденом Југословенске заставе, Орденом народног ослобођења Орденом братства и јединства Орденом заслуге за народ Орденом партизанске звезде I реда.