Светосавље

Светосавље је православно хришћанство српског стила и искуства утемељено на лику и дјелу Светог Саве.

Одлике

Светосавље као филозофија живота и као богословско усмјерење настало је тридесетих година 20. вијека у Краљевини Југославији. У успостављању светосавља и у светосавској књижевности највише су се истакли епископ Николај Велимировић и отац Јустин Поповић.

Светосавље представља усмјерење у српској богословској мисли и духовности уопште које се развило под великим утицајем Светог Саве, његовог светитељског лика и богословског доприноса. Светосавље, као филозофија живота, означава што досљеднију примјену православних вриједности како на личном плану тако и у историјској животној стварности српског народа.

Православље није међу Србима било непознато прије Светог Саве, али сматра се да је, захваљујући његовој ревности у просвјећивању народа, православље прожело и духовно препородило српско народно биће и оспособило га за његовање аутентичне хришћанске културе.

Изучавањем светосавља, односно живота и дјелатности Светог Саве, књижевном анализом и интерпретацијом његових списа, у новије вријеме се бави читав низ богословских текстова. На пољу светосавске књижевности највише су се истакли епископ Николај Велимировић и архимандрит Јустин Поповић, а у новије вријеме и теолози Димитрије Богдановић, умировљени епископ Атанасије Јевтић и др.

Сам термин „светосавље“ потекао је од млађих професора и студената београдског Православног богословског факултета, а касније је ушао у општу употребу.

Отац Јустин Поповић, у својој књижи „Светосавље као философија живота“ тврди да у светосавској филозофији свијета владају два основна начела: свијет је богојављење и човјек је богослужење. Према њему, сав живот Светог Саве је био изграђен на та два начела: његов живот је био непрекидно служење Богу, јер је он овај свијет сматрао за величанствени храм Божији у коме се врши непрекидно богојављење. За Светог Саву се каже да је он својим јеванђелским дјелима постао, и навијек остао, најмудрији и највећи српски филозоф, који је српској души најпотпуније и најсавршеније открио вјечни божански смисао и свијета и човека.

Идеологизација

У данашње вријеме, светосавље се тумачи на више начина. Најчешће се светосавље своди само на само једну од његових компоненти или се у њему откривају садржаји и поруке које су светосављу опречне.

Присутно је свођење светосавља на чисто национално-политичку идеологију, лишену духовног садржаја. Данас је идеологизација светосавља најчешћа и светосавље се од стране одређених људи посматра као облик српског национализма и као оруђе појединих десничарских организација ради остварења њихових циљева.

Данас, одређени број људи гледа на светосавље као десну политичку идеологију, спој српског национализма и клерикализма, односно светосавски национализам. Поједине организације себе често одређују као светосавске, као нпр. Отачаствени покрет Образ, Свети Јустин, Двери српске итд.

Често се светосавским националистима приписује и антисемитизам. Тако је Николај Велимировић у књизи „Кроз тамнички прозор“, написаној током заробљеништва у концентрационом логору Дахау, за рат оптужио све нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и вјерске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско дјеловање. С друге стране, Мирослав Свирчевић, историчар и сарадник при Балканолошком институту САНУ сматра да се Николај Велимировић не може да оптуживати за антисемитизам јер се у историји хришћанске вере могу наћи много значајнији теолози попут Мартина Лутера чије су мисли биле прожете антисемитизомом, а чак су се и Хитлерови нацисти позивали на његове списе па нико не означава Мартина Лутера као антисемиту.

Литература

• Епископ бачки др Иринеј: „Светосавска беседа“
• Др Јустин Поповић: „Светосавље као философија живота“

Види још

• Светосавски национализам

Спољашње везе

• www.svetosavlje.org