Фрања Асишки — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Ред 5: Ред 5:
|ширина_слике=
|ширина_слике=
|опис_слике=
|опис_слике=
|датум_рођења=26. септембар [[1181]]. или [[1182]].
| датум_рођења =26. септембар [[1181]]. или [[1182]].
|место_рођења= [[Асизи]], [[Италија]]
| место_рођења = [[Асизи]], [[Италија]]
|држава_рођења=
| држава_рођења =
|датум_смрти=3. октобар [[1226]].
| датум_смрти =3. октобар [[1226]].
|место_смрти=Порћункула, Италија
| место_смрти =Порћункула, Италија
|држава_смрти=
| држава_смрти =
|поштује_се_у=[[Римокатоличка црква|Римокатоличкој цркви]]
|поштује_се_у=[[Римокатоличка црква|Римокатоличкој цркви]]
|празник=4. октобар
|празник=4. октобар
|датум_канонизовања=
| датум_канонизовања=
|место_канонизовања=
| место_канонизовања=
|канонизован_од=
|канонизован_од=
|датум_бетификовања=
| датум_бетификовања=
|место_бетификовања=
| место_бетификовања=
|беатификован_од=
|беатификован_од=
|обележја=
|обележја=
|заштитник=
|заштитник=
|главно_светилиште=Црква светог Фрање Асишког
|главно_светилиште=Црква светог Фрање Асишког
|датум_забране=
| датум_забране=
|спорно=
|спорно=
}}
}}

Верзија на датум 7. август 2013. у 08:56

Фрањо Асишки
Лични подаци
Датум рођења26. септембар 1181. или 1182.
Место рођењаАсизи, Италија,
Датум смрти3. октобар 1226.
Место смртиПорћункула, Италија,
Световни подаци
Поштује се уРимокатоличкој цркви
Главно светилиштеЦрква светог Фрање Асишког
Празник4. октобар

Фрањо Асишки[1] (итал. Francesco d'Assisi, 11823. октобар 1226) је оснивач фрањевачког реда. Рођен је као Ђовани Франческо Бернардоне. Отац му је био трговац из Асизија а мајка Францускиња (одатле наводно име Франческо, тј. Француз). У младости је водио весео, бонвивански живот. За време рата с Перуђом пада у заробљеништво, да би након ослобођења из заробљеништва тешко оболео. У заробљеништву и за време болести доживљавао је дубоке псхилошке промене које налазе свој израз у његовој новој концепцији религиозности.

Након оздрављења и проживљених психолошких промена напушта имућну родитељску кућу и одевен у врећу послужује губавце и поправља рушевине цркве. Суграђани су га испочетка сматрали чудаком, па и лудаком али његово проповедање о апсолутном еванђеоском сиромаштву у доба оштро наглашених класно-економских разлика у феудалном друштву, налази присталице међу народом и сиромашним слојевима грађанства. Број Фрањине покорничке браће с временом је све више растао те се покрет светог сиромаштва шири великом брзином и постаје претња за привилеговани положај клера. Како би сузбио ту опасност папа Иноћентије III позива Фрању к'себи и након што добија гаранције да ће покрет поштовати сва световна права Цркве и беспризивно се подлагати папином ауторитету одобрава на његово деловање, односно потврђује 1209. оснивање новог - фрањевачког реда (познат још и као мала или сива браћа), чији службени назив гласи Ордо фратрум минорум. Године 1212. Фрањо Асишки и Клара Скифи оснивају и женску грану реда — кларисе.

Живот Фрање Асишког и његове прве редовничке браће окитила је легенда (Bonaventurina Legenda major i Legenda minor, Fioretti, Dicta Egidii итд.) многим фантастичним детаљима (проповед птицама, добијање светих рана на брду Алверни, путовање на Исток међу сараценске невернике). Од незнатне дружине мале браће, која је живела без одређених правила, поводећи се углавном само за личним Фрањиним примером развио се још за Фрањиног живота јак ред који делује по читавој Европи. Међутим, удаљавање од првобитних идеала доскора доводи у фрањевачком реду до несугласица и Фрањо који нема способности вође и организатора препушта управу реда другоме 1220. године. Но, ред се ипак с временом расколио на конвентуалце (који су били за ублажавање правила о сиромаштву) и опсерванте (који су задржали захтев за сиромаштвом). У 19. веку од опсерваната су се одвојили капуцини (због још строжег захтева за непосједовањем материјалних добара). Поред њих настали су и терцијари (трећереци) тј. ред чији чланови могу бити и жене и мушкарци, могу поседовати имовину, ступати у брак и уопште живети световним животом.

Повукавши се у интимни круг браће у дому крај прастаре црквице Порцијунке (у којој је и започео свој животни пут) он запада све чешће у заносно-мистична расположења па се тако нпр. весели сестрици смрти. Необична Фрањина личност и његова ведра, оптимистичка појава у суморном мраку средњовековне религиозности била је тумачена на најразличитије начине, а његова ситна аскетска фигура постаје мотив многих сликарских и кипарских радова. Можда и зато што је цео његов живот обележен је необичним доживљајима. Тако је, између осталог, натерао свог пријатеља, брата Руфина (Леон, Руфин и Анђео били су његови најприснији пријатељи), да го прође улицама Асиза само с конопцем око врата, а у Болоњи се попео на потпуно нови кров и почео да баца црепове на земљу.

Датотека:IglesiadeSanFrancisco-Salta-001.jpg
Фрањо Асишки

Песник у стилу провансалских трубадура, аутор песме Песма брату Сунцу (Cantico del Fratre Sole) Фрањо се обраћа народним језиком и у својој свеобухватној пантеистичкој љубави према читавој природи припрема пут ослобођењу уметности од укочености средњовековних форми. Фрањо као путујући мисионар-сиромах (poverello) и лирик-визионар хришћанску мистику обогаћује новим мотивима (стигматизација, еванђеоска вера, божићне јаслице итд.). Он је уједно и настављач „херетичких“ учења Албигенза и Валденза о апсолутном сиромаштву, противник науке, учености и самостанских зидина, а ипак ироничним обратом повијесне судбине оснивач реда који је касније вековима био чврст ослонац инквизиције. Само две године (1228.) након своје смрти Фрањо Асишки проглашен је свецем. Због заљубљености у природу еколози су га изабрали за свог заштитника, а у свету се препознаје као светац мира.

Занимљиве приче о животу Фрање Асишког могу се пронаћи у књизи Џона Мурмана „Нови цвјетићи светога Фрање“ (Теовизија, Загреб, 1995.). Иначе, настарији документ о Фрањи Асишком је алегоријска прича Свети разговор блаженога Фрање с Госпођом Сиромаштином. У тој се причи казује како је Фрањо трагао за сиромашном, презреном и невољеном Госпођом Сиромаштином и како ју је учинио својом невестом.

Референце

  1. ^ Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010), „Речник”, Правопис српскога језика, Нови Сад: Матица српска, стр. 485, ISBN 978-86-7946-079-0 

Спољашње везе

Шаблон:Link FA Шаблон:Link GA