Леонид Брежњев — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 51: Ред 51:


== [[Велики отаџбински рат]] ==
== [[Велики отаџбински рат]] ==
По завршетку војног рока кратко време је [[1936]]. године био директор факултета који је похађао да би убрзо исте године био послан на партијску дужност у регионални центар [[Дњепропетровск]]. Тамо је [[1939]]. године био постављен за партијског секретара задуженог за локалну војну индустрију што је позиција на којој је дочекао [[Операција Барбароса|напад Немачке на Совјетски Савез]]. Као главни одговорни за тамошњу војну индустрију он је одмах на сам дан напада добио дужност да организује премештај локалних фабрика важних за рат на подручје [[Урал (планина)|Урал]]а. Како је овај посао био довршен [[26. август]]а [[1941]]. када је Дњепропетровск пао у руке Немаца, Брежњев је прекомандован на функцију политичког комесара у војној јединици где је додељен са званичном титулом бригадног комесара. Током [[Битка за Стаљинград|битке за Стаљинград]] Брежњев је био постављен на позицију заменика заповедника политичког одела [[Закавкаски фронт|Закавкаског фронта]] (он се састојао од 2, а понекад и 3. совјетске армије) где је остао све до прекоманде у [[Први украјински фронт]]. На овој новој позицији, где је стигао с чином пуковника [[1943]]. године, поновно је сусрео [[Никита Хрушчов|Никиту Хрушчова]]. Врло вероватно захваљујући том њиховом старом ''великом пријатељству'' Леонид Брежњев је изненада био унапређен у чин генерал-мајора [[1944]]. године. Крај рата дочекао је на позицији начелника политичког одела Четвртог украјинског фронта.
По завршетку војног рока кратко време је [[1936]]. године био директор факултета који је похађао да би убрзо исте године био послан на партијску дужност у регионални центар [[Дњепропетровск]]. Тамо је [[1939]]. године био постављен за партијског секретара задуженог за локалну војну индустрију што је позиција на којој је дочекао [[Операција Барбароса|напад Немачке на Совјетски Савез]]. Као главни одговорни за тамошњу војну индустрију он је одмах на сам дан напада добио дужност да организује премештај локалних фабрика важних за рат на подручје [[Урал (планина)|Урала]]. Како је овај посао био довршен [[26. август]]а [[1941]]. када је Дњепропетровск пао у руке Немаца, Брежњев је прекомандован на функцију политичког комесара у војној јединици где је додељен са званичном титулом бригадног комесара. Током [[Битка за Стаљинград|битке за Стаљинград]] Брежњев је био постављен на позицију заменика заповедника политичког одела [[Закавкаски фронт|Закавкаског фронта]] (он се састојао од 2, а понекад и 3. совјетске армије) где је остао све до прекоманде у [[Први украјински фронт]]. На овој новој позицији, где је стигао с чином пуковника [[1943]]. године, поновно је сусрео [[Никита Хрушчов|Никиту Хрушчова]]. Врло вероватно захваљујући том њиховом старом ''великом пријатељству'' Леонид Брежњев је изненада био унапређен у чин генерал-мајора [[1944]]. године. Крај рата дочекао је на позицији начелника политичког одела Четвртог украјинског фронта.


== Политичка каријера ==
== Политичка каријера ==
Ред 72: Ред 72:


== Породица ==
== Породица ==
Брат Јаков, сестра Вера. Брежњев је био ожењен са Викторијом Петровном од 1927. године па све до своје смрти 1982. године. Имали су двоје деце, Галину (1929-1998) и Јурија (1933).
Брат Јаков, сестра Вера. Брежњев је био ожењен са Викторијом Петровном од 1927. године па све до своје смрти 1982. године. Имали су двоје деце, Галину (1929—1998) и Јурија (1933).


== Референце ==
== Референце ==

Верзија на датум 6. децембар 2013. у 13:20

леонид брежњев
Леонид Брежњев
Лични подаци
Датум рођења19. децембар 1906.
Место рођењаКаменскоје,
Руска Империја Руска Империја
Датум смрти10. новембар 1982. (76. год)
Место смртиМосква,
Совјетски Савез СССР
Професијаинжењер
Породица
СупружникВикторија Брежњева
Деловање
Члан КПСС од1931.
Учешће у ратовимаВелики отаџбински рат
СлужбаСовјетска армија
19351954.
ЧинМаршал Совјетског Савеза
Генерални секретар КПСС
Период19641982.
ПретходникНикита Хрушчов
НаследникЈуриј Андропов
Херој
Херој СССР од1966.
1964.
1977.
1982.

Одликовања
совјетска одликовања:
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој социјалситичког рада
Херој социјалситичког рада
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Октобарске револуције
Орден Октобарске револуције
Орден Октобарске револуције
Орден Октобарске револуције
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
страна одликовања:
Орден југословенске велике звезде Орден слободе

Леонид Иљич Брежњев (рус. Леони́д Ильи́ч Бре́жнев; Каменскоје, 19. децембар 1906. — Москва, 10. новембар 1982. (76. год)) је био генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза од 1964. до 1982. и два пута председник Президијума Врховног Совјета (шеф државе), од 1960. до 1964. и од 1977. до 1982. године. Зачетник је Брежњевљеве доктрине.

Младост

Леонид Брежњев као политички комесар током Другог светског рата

Леонид Брежњев је рођен 1. јануара 1907. године у месту Каменскоје на подручју Руског царства (данас је име мјеста Днепродзержинск, Украјина). Како су његови родитељи, Илија и Наталија Брежњев, били украјинске националности, он је задржао тамошње манире и нарјечје цео живот, а као Украјинац се изјашњавао све до 1952. У свом родном граду је завршио школовање за металурга. Радио је као инжењер и директор у техничкој школи у Украјини.[1] Током тога школовања у својој 16 години Брежњев је приступио Комсомолу, а у пуноправно чланство КПСС је примљен 1931. Та 1931. година на крају постаје тачка великог обрата његовог живота када упознаје Никиту Хрушчова под чијом заштитом ће му каријера изненада процветати. Током служења војној рока 1935.-36 године овај млади комунистички кадар ће добити коначну партијску потврду своје вјерности када га се поставља за политичког комесара војне јединице.

Велики отаџбински рат

По завршетку војног рока кратко време је 1936. године био директор факултета који је похађао да би убрзо исте године био послан на партијску дужност у регионални центар Дњепропетровск. Тамо је 1939. године био постављен за партијског секретара задуженог за локалну војну индустрију што је позиција на којој је дочекао напад Немачке на Совјетски Савез. Као главни одговорни за тамошњу војну индустрију он је одмах на сам дан напада добио дужност да организује премештај локалних фабрика важних за рат на подручје Урала. Како је овај посао био довршен 26. августа 1941. када је Дњепропетровск пао у руке Немаца, Брежњев је прекомандован на функцију политичког комесара у војној јединици где је додељен са званичном титулом бригадног комесара. Током битке за Стаљинград Брежњев је био постављен на позицију заменика заповедника политичког одела Закавкаског фронта (он се састојао од 2, а понекад и 3. совјетске армије) где је остао све до прекоманде у Први украјински фронт. На овој новој позицији, где је стигао с чином пуковника 1943. године, поновно је сусрео Никиту Хрушчова. Врло вероватно захваљујући том њиховом старом великом пријатељству Леонид Брежњев је изненада био унапређен у чин генерал-мајора 1944. године. Крај рата дочекао је на позицији начелника политичког одела Четвртог украјинског фронта.

Политичка каријера

Када је Брежњев у августу 1946. године напустио Црвену Армију он је био генерал-мајор и ратни јунак (иако се никада није нашао у ратној опасности) што му је уз помоћ Хрушчова дало темеље за будућу успешну каријеру. Први нови положај му је тако постало место Првог секретара партије Запорожја које ће он убрзо да замени за идентични положај у родној регији Дњепропетровска. Напокон је излаз из мноштва сличних градских и опћинских секретара доживео 1950. године када је постао Први секретар Централног комитета Молдавије. Пре Стаљинове смрти овај сада успјешан совјетски политичар постао је секретар Централног комитета СССР-а и кандидат за члана Президијума. Током борбе за власт Маљенков-Хрушчов, његов пријатељ био је присиљен да га жртвује избацивањем из Централног комитета. Да би га се потом избацило из будућих борби и сплетки у Москви током ове борбе за власт која је потрајала до 1955. године, Брежњев је послан у Казахстан испрва на место другог секретара партије, а након победе Хрушчова на прво. Током 1956. године то је пријатељство добило своју поновну потврду када је Брежњев поновно био постављен на место секретара Централног комитета КПСС-а. Током покушаја свргавања Хрушчова 1957. године, подржао је свога пријатеља што му је донело ново унапређење и положај члана Политбироа. На тој позицији Брежњев је наставио да подржава Хрушчова све до 1962. године када су наступиле промене. У међувремену 1960. године он је постао председник СССР-а што је без обзира на име звучне титуле била у стварности само церемонијална функција. Од 1963. године већина чланова Политбироа (тада се звао Президијум) је дошла до закључка како Хрушчов више штети него користи држави. У тадашњој маленој уроти присилило се Фрол Козлова да одступи се свог положаја потенцијалног наследника шефа државе и да га препусти Брежњеву. До праве смене шефа државе дошло је тек 14. октобра 1964, када је урота Суслов-Косигин-Брежњев постигла пуни успех и узроковала смену Хрушчова.

Власт

Након те смене свога заштитника, Леонид Брежњев је постао Генерални секретар КПСС-а то јест државни вођа. Тим државним ударом се убрзо створила ситуација какве никада нити пре нити после није било у историји Совјетског Савеза. У страху од стварања новог великог вође остали уротници нису имали никакву намеру препустити Брежњеву власт у држави тако да се убрзо оформио неслужбени тријумвират. Михаил Суслов је добио задатак за одржавање пуне контроле на идеологијом Комунистичке партије и тајном полицијом (КГБ) док је Алексеј Косигин добио задатак управљања владом, а Брежњев је постао номинални шеф државе (иако не и председник пошто га је Хрушчов сменио 1964. године) и шеф партије (који нема везе с идеологијом). Сви тријумвири су се сложили о потреби ширења комунизма финансијском подршком комунистичким покретима у свету (и војном подршком афричким комунистичким владама), одржавања статус кво у Еуропи и заштити територијалног интегритета Совјетског Савеза. Готово одмах по ступању на власт Брежњев је одржао говор којим је позвао на враћање социјализму који је постојао пре Хрушчовљевих реформи. Како би доказао ту промену у размишљању новог руководства он је своју жељу да постане наследник Стаљина доказивао узимајући за себе титулу генералног секретара коју је увек користио његов узор. У складу с тим почела су поновно затварања чији број ће ипак преостали тријумвири да блокирају да се не би дошло до негдашњих чистки. Током Прашког пролећа 1968. године Брежњев је организовао војну интервенцију за повратак конзервативне владе након чега је објавио своју доктрину.

Током владавине Хрушчова дошло је до погоршања односа с Кином око, за обичне људе, непотребног питања лидер које државе је уједно и лидер комунизма. Како је покушај мирења из 1965. године пропао дошло је до даљег погоршања односа које ће да изазове краткотрајни рат 1969. године чију је даљу ескалацију спречио Косигин личном интервенцијом. Без обзира на тај страх општега рата сада се Народна Република Кина окренула САД-у што је у Москви довело до забринутости и потребе опуштања напетости у односима с Вашингтоном. Такав развој догађаја створио је током 1970-их година политику детанта, потписивање споразума САЛТ ради ограничења нуклеарног оружја и споразума у Хелсинкију где су САД признале СССР-у контролу над источном Еуропом, али тражиле такође да он поштује људска права. Истовремено с таквим спољнополитичким променама унутар Совјетског Савеза се настављала борба за власт против Суслова и Косигина који су хтели да блокирају јачање култа личности државног вође. Као година која је означила преокрет се најчешће наводи 1977. када је Брежњев напокон успео да сменити Подгорног који је био председник СССР-а, како би заузео његову позицију. Сада је он напокон постао водећи тријумвир иако је још увек имао некаква ограничења своје власти.

Економија и начин владања

У својој конзервативној политици Брежњев се одрекао већине нужних економских реформи из доба Хрушчова враћајући се на политику тешке индустрије и утрке у наоружању из доба Стаљина. Резултат тога је постала стална стагнација економије која није била у стању нити приближно да прати развој капиталистичких друштава. Пољопривреда, што је постигла какав такав успех отварањем нових подручја за обраду током владавине претходника, сада је почела да пропада због недовољних улагања што се одвијало у свим осталим економским гранама. Чак станови и здравство, што је најосновније у сваком социјалистичком друштву, доживело је своју стагнацију. Једино што је напредовало у овој суморној атмосфери био је број бирократа што је готово сигурно имало везе с борбама фракција унутар Комунистичке партије тако да је свака од њих желела да намести своје људе на одговарајућа места у државној управи.

Председник Џими Картер и Брежњев потписују САЛТ II споразум у Бечу 15. јуна 1979.

С друге стране Брежњев је уживао у својој ситуацији рушећи редовно морал својих сарадника. Овај државни вођа СССР-а је више него ико пре или касније патио од комплекса сопствене величине што је доводило до неугодних ситуација. Док је држава пропагирала пароле у стилу сви смо једнаки, он је себи куповао луксузну западну робу трошећи на то девизе којих СССР-а није имао довољно за куповину држави потребних ствари. Готово одмах ступајући на власт Брежњев је дошао у сукоб с војним херојима из Другог светског рата шаљући их присилно у пензију јер су истицали како су одиграли важну улогу у коначној побједи. Из перспективе Брежњева, само је он био одговоран за победу у рату док сви маршали, попут Жукова или Коњева, не раде ништа друго него му краду заслужену славу. У складу с таквим мишљењем о себи он је патио од жеље да добије што већи број признања за разне заслуге. Због тога је успео да постане један од људи с највећим бројем одликовања и медаља у историји.

У складу с таквим својим стањем ума, захтевао је повећање броја лансирања летелица у свемир како би добио завист целог свијета за своје успешно управљање државом. То је на крају доводило до редовитих несрећа које су биле последица недовољних контрола пре лансирања што већег броја летелица у што краћем времену.

Последње године

Победа Брежњева током унутарстраначких борби је убрзо постала Пирова пошто се његово здравствено стање почело погоршавати, а власт ће поновно да се врати у руке фракције око Суслова. Како се током целе владавине није бавио унутрашњом политиком (осим кадровских борби) тако се и сада пред крај живота ништа није променило. Док је потписивао споразум САЛТ II и нелегално слао совјетску војску у Авганистан (без допуштења Политбироа) није размишљао о последицама по економију, а амерички одговор довео је државу у проблеме када је био проглашен ембарго на продају жита СССР-у. Од те 1980. године Брежњев је остао усамљени, изоловани старац који је окружен функционерима што захтевају промене којима се он противио. Нити смрт Косигина 1980. и Суслова 1982. године то нису промениле пошто је власт прешла у руке Андропова и пре смрти тадашњег вође. Леонид Брежњев умро је након дуге и тешке болести 10. новембра 1982. године у Москви.

Породица

Брат Јаков, сестра Вера. Брежњев је био ожењен са Викторијом Петровном од 1927. године па све до своје смрти 1982. године. Имали су двоје деце, Галину (1929—1998) и Јурија (1933).

Референце

Спољашње везе

Шаблон:Link GA