Помазање — разлика између измена
м Bot: Converting bare references, using ref names to avoid duplicates, see FAQ |
|||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
[[Датотека:Ancient_Egyptian_King.jpg|мини|десно|250п|Помазање у древном Египту.]] |
[[Датотека:Ancient_Egyptian_King.jpg|мини|десно|250п|Помазање у древном Египту.]] |
||
'''Помазање''' ([[Старогрчки језик|грчки]]: χρισμα ''хризма'' – уље, маст, мазање) је антички обред приликом кога је [[свето уље]] мазано на главу новом краљу или првосвештенику.<ref>http://hr.wikisource.org/wiki/Glosar_Novog_zavjeta</ref> |
'''Помазање''' ([[Старогрчки језик|грчки]]: χρισμα ''хризма'' – уље, маст, мазање) је антички обред приликом кога је [[свето уље]] мазано на главу новом краљу или првосвештенику.<ref>[http://hr.wikisource.org/wiki/Glosar_Novog_zavjeta Glosar Novog zavjeta - Wikizvor<!-- Bot generated title -->]</ref> |
||
Краљеви [[Израел]]а и велики свештеници примали су помазање уљем као знак нове службе, након чега су стицали звање помазаника (1 С 10.1; Лв 8.12). Помазање је у почетку било искључива привилегија јеврејских свештеника. Самуило проширује употребу уља и на хебрејске владаре помазавши [[Саул]]а и [[Давид]]а. Све од Мојсија до пророка Самуила, свето уље је користило искључиво свештенство да прими „откривење од Бога“. Било је строго забрањено да се слободно прави и користи јер „оно је свето и ви ћете га сматрати за свето“. За кршење забране следила је најтежа казна: „Ко начини такво уље или намаже њим некога, тај ће се истребити из народа свога“.(Излазак 30:33) |
Краљеви [[Израел]]а и велики свештеници примали су помазање уљем као знак нове службе, након чега су стицали звање помазаника (1 С 10.1; Лв 8.12). Помазање је у почетку било искључива привилегија јеврејских свештеника. Самуило проширује употребу уља и на хебрејске владаре помазавши [[Саул]]а и [[Давид]]а. Све од Мојсија до пророка Самуила, свето уље је користило искључиво свештенство да прими „откривење од Бога“. Било је строго забрањено да се слободно прави и користи јер „оно је свето и ви ћете га сматрати за свето“. За кршење забране следила је најтежа казна: „Ко начини такво уље или намаже њим некога, тај ће се истребити из народа свога“.(Излазак 30:33) |
||
Верзија на датум 12. јануар 2014. у 08:38
Помазање (грчки: χρισμα хризма – уље, маст, мазање) је антички обред приликом кога је свето уље мазано на главу новом краљу или првосвештенику.[1]
Краљеви Израела и велики свештеници примали су помазање уљем као знак нове службе, након чега су стицали звање помазаника (1 С 10.1; Лв 8.12). Помазање је у почетку било искључива привилегија јеврејских свештеника. Самуило проширује употребу уља и на хебрејске владаре помазавши Саула и Давида. Све од Мојсија до пророка Самуила, свето уље је користило искључиво свештенство да прими „откривење од Бога“. Било је строго забрањено да се слободно прави и користи јер „оно је свето и ви ћете га сматрати за свето“. За кршење забране следила је најтежа казна: „Ко начини такво уље или намаже њим некога, тај ће се истребити из народа свога“.(Излазак 30:33)
Помазаник (хебрејски: מָשִׁיחַ машијах/месија, грчки: христос) је особа помазана светим уљем. У ширем значењу то је онај кога је Бог изабрао за одређену мисију (Лк 4.18). У том смислу је назив коришћен (изузетно) чак и за једног странца као што је персијски краљ Кир (Из 45.1). Рани хришћани су, за разлику од осталих Јевреја, сматрали Исуса помазаником, одакле и назив Христос, односно Месија.
Помазање у хришћанству
У хришћанству је помазање једна од светих тајни. Оно се сматра тајном добијања дарова светог Духа, путем премазивања светим уљем. У православном хришћанству, помазивање се обавља одмах након крштења. „Помазање је изнад крштења. Јер због помазања (гр: хризма) се зовемо хришћани, не због крштења (гр: баптизам)“.[2]
Детаљан приказ хришћанског помазања даје Кирил Јерусалимски који објашњава да се уље „симболички наноси на чело и друге органе осета“ и да „уши, ноздрве и груди посебно треба намазати.“ Кирил сматра да тек поставши помазани (христос), верни заиста постају хришћани.
Код православних се помазање назива миропомазање (грчки: μυρον χρισμα мирон хрисма) по једном од састојака, миру или измиру, а код католика света потврда (лат: confirmatio) јер потврђује постајање иницијанта хришћанином.
У историји нововековне српске државе миропомазани владари били су: Кнез Милош Обреновић, Кнез Александар Карађорђевић, Кнез Михајло Обреновић, Краљ Милан Обреновић, Краљ Александар Обреновић и Краљ Петар I Карађорђевић.[тражи се извор]
Наводи
- ^ Glosar Novog zavjeta - Wikizvor
- ^ Јевеанђеље по Филипу
