Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада

Шеста источнобосанска пролетерска ударна бригада
Постојање	2. август 1942. Место формирања: Шековићи
Формација	три батаљона
Јачина	550 војника и официра
Део	НОВ и ПО Југославије
Ангажовање	Напад НОВЈ на Власеницу јуна 1942. Битка на Сутјесци Прва тузланска операција НОВЈ Друга тузланска операција НОВЈ Битка на Копаонику августа 1944.
Одликовања	Орден народног хероја Орден народног ослобођења Орден братства и јединства
Команданти
Командант	Војо Љујић
Командант 3	Милош Зекић
Политички комесар	Пашага Манџић Мурат

Шеста пролетерска источнобосанска народноослободилачка ударна бригада је формирана наредбом Врховног штаба НОП и ДВЈ 6. августа 1942. године у Шековићима, од три источно-босанска пролетерска батаљона. На дан формирања имала је 550 бораца.

Први командант бригде био је Војо Љујић, а политички комесар Пашага Манџић Мурат, народни хероји.

Бригада је имала огроман значај за одржавање устанка у источној Босни у периоду његове највеће кризе, током 1942—1943. године, у поновном распламсавању устанка у овој области и бројним подухватима у источној Босни, Црној Гори, Србији, Хрватској и Словенији. Дала је велики број војно-политичких и партијских руководилаца, као и народних хероја.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ за постигнуте успехе у борби, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском.

Одликована је и Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом народног хероја.

Борбени пут Шесте пролетрске бригаде

Од формирања до 9. априла 1943. године бригада је била под непосредном командом Главног штаба НОП одреда за Босну и Херцеговину. У августу и септембру водила је борбе на планинама Коњуху, Романији и Мајевици: одржала се у Бирчу упркос јакој офанзиви 718. немачке дивизије, усташко-домобранских и четничких снага (од 25. августа до 9. септембра). После тих борби на Требави и у Бирчу, један њен батаљон остао је на Мајевици, а остатак бригаде (два батаљона) је 5/6. октобра прешао у Срем.

У Срему бригада је водила једномесечне борбе - заједно са Сремским НОП одредом разбила је непријатељеске посаде у Врбањи и Кузмину и батаљон 718. дивизије у Босутским шумама. Ојачана једним батаљоном сремских партизана, заједно са Сремским НОП одредом 4/5. новембра разбила је и делом уништила четнике на подручју Семберије и Мајевице. У борби код села Малешеваца, 28. новембра, разбијени су четници Мајевице, Посавине и Требаве (преко 250 погинулих и рањених и око 600 заробљених). Истовремено су разбијене домобранске посаде на путу Тузла-Лопаре-Брчко. Све ово имало је велики значај за даљи развој НОП у источној Босни.

У децембру 1942. године бригада је са Сремским и Мајевичким НОП одредом у захвату друма Тузла-Зворник, после вишедневних борби, разбила непријатељске снаге (два немачка, два усташка и пет домобранских батаљона и четнике) које су изводиле операције „Тузла II". Потом је учествовала у разбијању четника у Бирчу. Из Бирча је продрла на Романију и тамо разбила неколико четничких и усташко-домобранских јединица. Јануара 1943. нарасла је на седам батаљона јачине 1.300 бораца. На пространој територији око Хан-Пијеска, Олова, Кладња, Тузле и Зворника у јануару и фебруару извела је више успешних напада на непријатељска упоришта. У марту 1943. одбила је напад Романијског четничког корпуса на Бирач и водила борбе са усташама у Милићима, Хан-Пијеску, Жљебовима и око Сокоца.

Крајем марта, извршавајући раније упућено наређење Врховног штаба НОВ и ПОЈ, повезала се са Главном оперативном групом. Водећи борбе, 9. априла, избила је у рејон Устиколине. Више од месец дана, до 15. маја, деловала је на сектору Фоче, штитећи, са Мајевичком бригадом, Централну болницу НОВЈ и снаге Главне оперативне групе Врховног штаба у западном Санџаку од напада непријатеља из долине Дрине. У бици на Сутјесци од 15. до 20. маја водила је тешке борбе са непријатељем који је наступао према Челебићу, па је заједно са Групом бригада у ванредно оштрим борбама зауставља наступање непријатеља и направила први покушај пробоја непријатељског обруча (јужно од Фоче). Ове тешке борбе омогућиле су извлачење Централне болнице на планину Пиву и у знатној мери олакшале стање у долини Сутјеске. После овога бригада је водила тешке борбе на Вучеву, у долини Сутјеске, на Кошуру и Зеленгори.

Пред битку на Сутјесци бригада је имала 817 бораца (785 мушкараца и 32 жене). У току битке погинуло је 185 бораца бригаде.

Са Зеленгоре је прешла у источну Босну и 2. јула ушла у састав 17. источнобосанске дивизије. У лето 1943. године учествовала је у разбијању четника на Требави, ослобађању Модриче, Градачца, Шамца и Орашја. Нарочито се истакла у борбама за ослобођење Тузле, од 29. септембра до 7. октобра, када је похваљена од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Учествовала је у ослобођењу Вареша 20/21. октобра, где је готово потпуно уништен домобрански пук. У источнобосанској зимској операцији водила је више жестоких борби као: бој на Бетњу, од 6. до 9. децембра, у којем је онемогућила потпуно опкољавање Пете крајишке и 27. источнобосанске дивизије. Учествовала је у нападу на Тузлу, од 17. до 20. јануара 1944, у борбама око Сребренице, у Бирчу и на Романији.

Крајем маја 1944. године прешла је у Црну Гору и у току јуна учествовала у борбама код Жабљака и Пљеваља, а у јулу у Андријевичкој операцији. За време продора Оперативне групе дивизија у Србију, учествовала је у разбијању Четврте групе јуришних корпуса на Копаонику, у борбама у долини Западне Мораве, у борбама за ослобођење Крагујевца, 21. октобра. За постигнуте успехе, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском. У зиму 1944/45. године водила је више тешких борби на теренима у источној Босни (Бијељина, Зворник, Брчко). У завршним операцијама ЈА учествовала је у борбама у Славонији, Мославини, Загорју и Словенији. Код Дравограда је, 15. маја 1945. године, завршила свој ратни пут.

Евидентирано је 6-239 бораца који су су борили у саставу бригаде до краја рата. Од тог броја прикупљени су подаци за 2.243 погинула.

Народни хероји Шесте пролетерске бригаде

• Милош Зекић, командант шесте пролетерске источнобосанске ударне бригаде
• Нисим Албахари, заменик политичког комесара батаљона
• Јанко Балорда, политички комесар батаљона
• Хасан Бркић, заменик политичког комесара бригаде
• Миленко Веркић, политички комесар чете
• Душан Вукасовић, командир чете
• Равијојла Јанковић Рава, болничарка и борац-бомбаш
• Вељко Лукић Курјак, командир Ударне чете у Ударном батаљону
• Војо Љујић, први командант бригаде
• Анка Матић Грозда, борац бригаде
• Пашага Манџић Мурат, први политички комесар бригаде
• Омер Маслић, заменик политичког комесра Трећег батаљона
• Хусо Мерџић, политички комесар чете
• Цвијетин Мијатовић, политички комесар бригаде
• Влада Обрадовић Камени, борац бригаде
• Владимир Перић Валтер, командант Ударног батаљона
• Јово Радовановић Јоваш, помоћник командира Ударне чете у Ударном батаљону
• Авдо Хоџић, политички комесар чете у Другом батаљону
• Бранко Шурбат Бане, политички комесар чете у Првом батаљону
• Мирко Старчевић, борац бригаде

Литература

• Петовар, Руди; Трикић, Саво (1982). ШЕСТА ПРОЛЕТЕРСКА ИСТОЧНОБОСАНСКА БРИГАДА. Београд: Војноиздавачки завод. 
• Војна енциклопедија, Београд 1975. година
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 

Шаблон:Источнобосанске бригаде НОВЈ