Пређи на садржај

Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца — разлика између измена

м
Разне исправке
м (додана категорија Политика Краљевине Југославије помоћу справице [[Википедија:Алатке/Спра…)
м (Разне исправке)
== Привремено народно представништво ==
{{...}}
После прокламованог уједињења и образовања [[Прва влада Стојана Протића|првог кабинета]] [[Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца]], указом од [[24. фебруар]]а 1919, сазвано jeје Привремено народно претставништво за први март 1919 y [[Београд]]у.
 
Привремено народно представништво, које ceсе састало под веома тешким околностима, имало jeје пре свега кроз законодавни рад да постави прве основе новој држави Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, да изврши припреме за сазив [[Уставотворна народна скупштина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца|Уставотворне скупштине]] и, најзад, да својом сагласношћу и сарадњом са Круном и владом омогући доношење ауторитативних одлука неопходних за устројство и живот младе државне заједнице, са неколико yу основи различитих законодавстава. Изборни закон за Уставотворну скупштину био jeје при томе један од њених главних задатака.
 
Али, под сенком бајонета, yу још увек усијаној послератној атмосфери, yу доба мировних конференција и преговора за разграничење на којима су права Срба, Хрвата и Словенаца често била озбиљно угрожена, Привремено народно претставништво имало jeје да ceсе бори и са унутрашњим и са спољним препрекама.
 
С друге стране војска изнурена, десеткована, исцрпљена непрекидним борбама и сатрвена умором, није још била демобилисана. Потреба за њеном интервенцијом осећала ceсе још увек на разним странама. Из Црне Горе, из граничних зона према Албанији, Бугарској и Мађарској, из Словеније и Корушке, из Северне Далмације окупиране од италијанске армије, пристизали су апели за помоћ и заштиту. Све ово повећавало jeје многобројне тешкоће. Највећи део чиновничког апарата био jeје yу војној служби a Привремено народно претставништво, од кога су ceсе очекивале најрадикалније мере на обнови земље и организацији управе, морало jeје да савлађује огромне и велике тешкоће.
 
Први кабинет [[Стојан Протић|Стојана Протића]], одмах по уједињењу, нотификовао jeје свима савезничким и неутралним државама образовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, али одговор на ову нотификацију од стране савезника Енглеске, Француске и Италије још није стигао, нити jeје признање међународног индивидуалитета Краљевства СХС било потврђено. Опустошена земља без довољно хране, санитетског и техничког материјала, људства и стоке, без неопходних саобраћајних веза, потпуно уништених за време ратних операција, била jeје претежно yу веома неповољном положају. Говор министра пошта и телеграфа др. Еде Лукинића, на једној од првих седница Привременог народног представништва, најбоље илуструје ово стање: „У Србији", рекао jeје тада др. Лукинић, „нема ни толико коња, кола и кочијаша да ceсе успостави минималан поштански саобраћај. За прву руку, по прорачуну стручњака, требало би најмање 200 коња, 90 кола и 100 кочијаша, али jeје све то немогуће наћи. Мој поштовани колега министар народног здравља др. Круљ, када jeје прошлих дана yу Србији умирало дневно на стотине људи од пегавца, шпанске грознице и дифтерије, није могао кроз читавих месец дана превести из Земуна yу Београд шлеп са медикаментима, јер није било радне снаге и коња. Немојте мислити да ceсе оно, што jeје један страшан рат уништио за неколико година, може кроз три месеца поправити. Па и поред тога влада ће учинити све пошто нема изгледа да ће железнице yу Србији скоро бити поправљене." Министар војске и морнарице генерал Хаџић такође jeје тада обавестио Привремено народно претставништво о свом наређењу по коме ceсе из иностранства, преко Дубровника за Београд, имају упућивати само они инвалиди који могу ићи пешке јер превозних сретстава нема.
 
Сам народ очекивао jeје од Привременог народног претставништва све. Пристизало jeје свакодневно безбројно молби yу којима ceсе тражила новчана помоћ, храна, лекови и безброј других најразличитијих ствари. Тако jeје Бокор Карољи из [[Суботица|Суботице]] тражио камен за прскање винограда, Јован Васић потпуковник yу пензији молио jeје да ceсе извиди зашто jeје пензионисан, Милка Миловановић из [[Лучина]] захтевала jeје успостављање јавне безбедности и сигурности, Драгиња Катић тражила jeје да jeје Скупштина ослободи неуредних кирајџија, Грујица Николић из [[Рушањ|Рушња]] тражио је да ceсе поради код Духовног суда, да ceсе бракови брже разводе (сличних молби има веома много), док се велики број грађана из Северне Далмације жалио на терор италијанских окупаторских власти и тражио што хитнију заштиту.
 
У оваквим часовима Привремено народно представништво састало ceсе 1. марта 1919, y [[Стари двор|згради старог Краљевског Двора]]. У Привремено народно претставништво изабрали су своје делегате: Српска народна скупштина и остале народне претставничке организације yу ослобођеним крајевима, и то Народно веће yу Загребу за Словенију, Хрватску, Славонију и Истру, Земаљска влада yу Сплиту за Далмацију, Велика народна скупштина на Цетињу за Црну Гору, Народно веће yу Сарајеву за Босну и Херцеговину и Војвођанска народна скупштина yу Новом Саду. По броју посланика поједине покрајине yу Привременом народном претставништву биле су овако заступљене: Словенија са 32 посланика, Хрватска са Ријеком и Међумурјем 60, Истра 4, Војводина 24, Далмација 12, Босна и Херцеговина 42, Србија 84, Црна Гора 12, и Јужна Србија, после избора који су обављени 30 марта са 24 посланика. Претседништво Хрватске сељачке пучке странке Стјепана Радића обавестило jeје Привремено народно претставништво да народни заступници (двојица) које jeје оно, по одлуци Народног већа yу Загребу, требало да делегира, неће вршити свој мандат.
 
У присуству председника Министарског савета Стојана Протића, свих чланова владе, дипломатског кора и претставника штампе, први претходни састанак Привременог народног представништва отворен jeје читањем указа о сазиву, што jeје извршио министар за припрему Уставотворне скупштине и изједначење закона др. Алберт Крамер. Место привременог председника заузео jeје по годинама најстарији посланик [[Глигорије Јефтановић]], стари политички борац из Босне, који jeје са неколико речи истакао значај тренутка када ceсе yу ослобођеној домовини састаје прво Народно представништво, предлажући истовремено да ceсе yу раду, до израде новог пословника, примењује закон о пословном реду yу Српској народној скупштини. За привремене секретаре изабрани су [[Милутин Драговић]], др. [[Иван Новак]], др. [[Владимир Ћоровић]] и др. [[Јозе Ловренчић]]. Једини говорник на овој првој седници био jeје [[Живојин Рафајловић]], који jeје одао пошту сенима палих бораца за ослобођење и уједињење. Закључујућк седницу привремени председник Јефтановић предложио jeје да сви народни претставници пођу yу богомоље на благодарење.
 
По конституисању Верификационог одбора, седницама пленума до избора сталног председништва руководио jeје председник Верификационог одбора Драгутин Пећић. Верификациони одбор jeје већ 12 марта поднео Скупштини свој извештај yу коме ceсе констатује да jeје укупно расматрано 273 поднета пуномоћја и 26 жалби. Извештај jeје прво прочитан на [[српско-хрватски језик|српско-хрватском језику]], a затим jeје председавајући наложио секретару да исти текст прочита и на [[словеначки језик|словеначком]]. Међутим jeје реч узео потпредседник владе др. [[Антон Корошец]], који jeје рекао:
 
{{цитат|Какор чујемо, ceсе чита порочило Верификацијскега одбора туди в језику ки га говори наша мати. Кер па разумемо вси језик, в катерем jeје порочило сестављено, предлагам да ceсе то не прочита ше в словенскем језику, ин просим господа претседника да благоволи читање по господу др. Лончарју уставити.}}
 
Сви представници поздравили су једнодушно ову изјаву др. Корошца.
1.572.075

измена