Муамер ел Гадафи

{{Инфокутија Политичар | име = Муамер ел Гадафи | слика = Muammar al-Gaddafi at the AU summit.jpg | опис= Муамер ел Гадафи на AU самиту | функција 1 = Вођа Првосептембарске револуције | почетак функције 1 = 1. септембар 1969 | крај функције 1 = 20. октобар 2011. | претходник 1 = Идрис I | функција 2 = Генерални секретар Општег народног конгреса | почетак функције 2 = 2. март 1977 | крај функције 2 = 2. март 1979. | наследник 2 = Абдул Ати ел Обеиди | функција 3 = 13. премијер Либије | почетак функције 3 = 16. јануар 1970 | крај функције 3 = 16. јул 1972. | претходник 3 = Махмуд Сулејман ел Магриби | наследник 3 = Абдесалам Џалуд | функција 4 = Председник Револуционарног командног савета | почетак функције 4 = 1. септембар 1969 | крај функције 4 = 2. март 1977. | име при рођењу = Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи | датум_рођења = (1942-06-07)7. јун 1942. | место_рођења = Сирт | држава_рођења = Либија | датум_смрти = 20. октобар 2011.(2011-10-20) (69 год.) | место_смрти = Сирт | држава_смрти = Либија | држављанство = Либија

| народност = Арапин | вероисповест = Ислам | супружник = Фатиха ел Нури (разведен)
Сафија Фаркаш (од 1970) | деца = Мухамед ел Гадафи
Сејф ел Ислам Муамер ел Гадафи
Саади ел Гадафи
Мутасим Билал ел Гадафи
Ханибал Муамер ел Гадафи
Сејф ел Араб ел Гадафи
Хамис ел Гадафи
Ајша Гадафи
Хана ел Гадафи | универзитет = Војна академија у Бенгазију]], [[Универзитет Либије | професија = | амблем = Датотека:Coat of arms of Libya.svg | потпис = Muammar al-Gaddafi Signature.svg }} Муамер ел Гадафи (арап. Muʿammar al-Qaddhāfī / معمر القذافي; DMG: Muʿammar al-Qaḏḏāfī, IPA:  [muˈʕamːar alqaðˈðaːfiː]), пуним именом Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи (арап. معمر محمد أبو منيار القذافي; Сирт, 7. јун 1942 — 20. октобар 2011) био је либијски вођа од 1969. до 2011. године. У Либијској Џамахирији је носио титулу команданта или вође Првосептембарске револуције.

Гадафи је почетком шездесетих година 20. века у Уједињеном Краљевству завршио официрску школу и основао Савез слободних официра. Уз помоћ Савеза 1969. је пучем срушио власт краља Идриза, а потом успоставио војну власт у земљи. У следећем периоду од краљевства је формирао социјалистичку државу, мада се његов модел социјалне државе умногоме разликовао од до тада познатих модела. Држава је добила нови назив — Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија. Гадафи је пропагирао политички систем народних конгреса и народних комитета као директну демократију без парламентаризма. Године 1976. објавио је Зелену књигу у којој износи своје политичке циљеве и идеју панарабизма.

Заузимао се за јединство арапских земаља. Планови и покушаји уједињња са Египтом или магрепским државама редом су пропадали (унија са Тунисом 1974). У последњим годинама живота покушавао је да ојача уједињење афричких земаља. Инсистаирао је на оснивању Афричке уније, наследнице Организације афричког јединства, којојој ја узор Европска унија и која би требало да постане јединствени економски простор у Африци.

Због пројекта наводњавања пустиње, познатог под називом „Велика река”, српски универзитет Мегатренд је 2007. Гадафију доделио почасни докторат. Добитник је још неколико почасних доктората страних универзитета.

Године 2011, након избијања Рата у Либији, побуњеници су захтевали Гадафијево повлачење са власти и напуштање земље. Међународни кривични суд у Хагу је 27. јуна за Гадафијем расписао потерницу због наводних злочина против човечности. Афричка унија је потерницу одбацила.

Убијен је 20. октобра 2011. у родном Сирту. Организација уједињених нација је званично затражила истрагу о Гадафијевој смрти, јер се претпостављало да је у питању ратни злочин.

Биографија

Детињство и младост

Гадафи је био најмлађе дете из бедуинске породице у пустињској области Сирт. Добио је традиционално основно религијско образовање и похађао је Себа припремну школу у Фезану од 1956. до 1961. године. Гадафи и мала група пријатеља које је упознао у тој школи ће основати језгро војне револуционарне групе која ће на крају преузети власт у држави. Гадафијев узор је био Гамал Абдел Насер, председник Египта, који је се уздигао до места председника позивајући на арапско јединство. Гадафи је 1961. године избачен из Себе због политичких активности.

Прелази на студије права на Либијском универзитету, где је дипломирао са високим оценама. Онда се уписао у војну академију у Бенгазију 1963, где су он и неколико његових пријатеља организовали тајну групу посвећену збацивању прозападне либијске монархије, краће време се школовао у Мостару, у оквиру програма размене студената. Након дипломирања 1965, послат је у Уједињено Краљевство за даље усавршавање у Краљевску војну академију Сендхарст, одакле се враћа 1966. године на дужност официра Сигналног корпуса.

Освајање власти

Датотека:Gaddafi 1972.jpg

Муамер ел Гадафи (1972)

Краљ Идрис

Мала група официра предвођена Гадафијем је 1. септембра 1969. извела државни удар против краља Идриса, који је протеран у Египат. Нови режим, на челу са Револуционарним командним саветом (РКС), укинуо је монархију и прогласио нову Либијску Арапску Републику. Гадафи је избио на површину као вођа РКС и на крају постао de facto председник државе, што је политичка улога коју и данас игра, иако не држи званичну позицију. Гадафи се спомиње у владиним саопштењима и званичној штампи као „братски вођа“ или „водич“ Првосептембарске револуције.

За разлику од осталих војних диктатора, Гадафи није унапредио себе у генерала након освајања власти, али је прихватио церемонијално унапређење од капетана у пуковника и остао је у овом чину више од четрдесет година. Ово је прилично чудно у западним војскама, да пуковник може да влада земљом и служи као врховни командант њене војске, али према Гадафијевим речима, либијским утопијским друштвом влада народ, тако да му није потребна велика титула или врховни војни чин.

Гадафијево остајање на месту пуковника док врши контролу над земљом није нови концепт међу диктаторима. Гамал Абдел Насер је остао пуковник након освајања власти у Египту, док Џери Ролингс, диктатор Гане, није имао већи војни чин од поручника.

Политика

Исламски социјализам и панарабизам

Гадафи је засновао свој нови режим на мешавини арапског национализма, аспекта добро уређене државе и оно што је Гадафи описао као „директна демократија“. Он је назвао овај систем исламски социјализам и док је дозволио приватно власништво над малим предузећима, влада је контролисала велика предузећа. Благостање, „ослобођење“ и образовање су били наглашени. Такође је наметнуо исламске морале, забранивши алкохол и коцкање. Да би ојачао идеале овакве социјалистичко-исламске државе, Гадафи је објавио своју политичку филозофију у Зеленој књизи, изданој 1976. године. У пракси, либијски политички систем је био мање идеалнији и са времена на време Гадафи је одговорио унутрашњој и спољашњој опозицији насиљем. Његов револуционарни комитет је позвао на убиство либијских дисидената који су живели ван земље у фебруару 1980, док су одреди либијских убица послани широм света да их убију.

Са поштовањем према суседима Либије, Гадафи је пратио Насерову идеју о панарабизму и постао је ватрен заговорник уједињења свих арапских држава у једну. Такође је подржавао панисламизам, са идејом лабаве уније свих исламских држава и народа. Након Насерове смрти 28. септембра 1970, Гадафи је покушао да преузме улогу идеолошког вође арапског национализма. Прогласио је „Федерацију Арапских Република“ (Либија, Египат и Сирија) 1972, надајући се да ће створити панарапску државу, али се три државе нису сложиле око услова спајања. Године 1974. потписао је споразум са туниским вођом Хабибом Бургибом о спајању две земље, али се ни ово није остварило и односи између две државе су се погоршале до великог непријатељства.

Датотека:Gaddafi with Yasser arafat 1977.jpg

Гадафи са Јасером Арафатом 1972.

Гадафи је такође постао снажна присталица Палестинске ослободилачке организације, што је на крају покварило либијске односе са Египтом када је Египат 1979. започео мировне преговоре са Израелом. Како су се либијски односи са Египтом погоршавали, Гадафи је желео ближе односе са Совјетским Савезом. Либија је постала прва држава изван Источног блока која је добила суперсоничне МиГ-25 ловце, али су ти односи остали релативно далеки. Гадафи је такође желео да повећа утицај Либије, посебно у државама са исламском популацијом, позивајући на стварање Сахарске исламске државе и подржавајући побуњеничке снаге у под-Сахарској Африци.

Значајно у његовој политици је подршка ослободилачким покретима, у већини случајева муслиманским групама. Седамдесетих и осамдесетих, ова подршка ја некада толико слободно давана да су и чак несимпатичне групе могле добити либијску подршку. Често су те групе представљале идеологије далеко од Гадафијеве. Међународна јавност је била збуњена овом политиком. Током седамдесетих, његов режим се упетљао у терористичке активности и у арапским и у неарапским државама. Половином осамдесетих, Гадафи је широко сматран као главни финансијер међународног тероризма. Наводно, Гадафи је био главни финансијер покрета Црни септембар који је извршио масакр над израелским спортистима током Олимпијских игара 1972. у Минхену и САД су га биле оптужиле за директну контролу над подметањем бомбе у берлинској дискотеци 1986. године, која је убила троје људи и ранила више од 200 особа, од којих су велик део чинили амерички војници. Такође је изјавио да је платио Карлосу Шакалу да киднапује и затим ослободи велик број саудијских и иранских нафтних министара.

Спољна политика

У посети Београду

Напетости између Либије и Запада су достигле врхунац током Реганове администрације, која је покушала да збаци Гадафија. Британска полицајка Ивон Флечер је 1984. године убијена изван либијске амбасаде у Лондону, док је дежурала на антигадафијевским демонстрацијама. Пуцањ из митраљеза из зграде је увек био осумњичен за њено убиство, али су се либијске дипломате позвале на дипломатски имунитет и биле су протеране. Инцидент је довео до прекидања дипломатских односа између Британије и Либије више од једне деценије.

Реганова администрација је видела Либију као неприхватљивог играча на међународној позорници због њене бескомпромисне подршке палестинској независности, њеној подршци револуционарном Ирану у рату против Ирака Садама Хусеина и њене подршке ослободилачким покретима у развијеном свету. Марта 1982. године САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз Либији америчке технологије за индустрију нафте. Европа није пратила САД.

САД су нападале либијске патролне чамце од јануара до марта 1986. током сукоба због приступа заливу Сидра, за који је Либија тврдила да припада њеним територијалним водама. Реган је 15. априла 1986. године наредио велике ваздушне нападе на Триполи и Бенгази, назване Операција Кањон Ел Дорадо, који су убили 60 људи због америчких оптужби за либијску умешаност у експлозију бомбе у дискотеци у Западном Берлину дана 5. априла 1986. коју су често посећивали амерички војници. Међу жртвама напада из одмазде 15. априла је била и усвојена ћерка либијског вође.

Либијска умешаност у и подршка тероризму је потврђена крајем 1987. када је пресретнут трговачки брод МВ Ексунд. Велика пошиљка оружја и експлозива намењена Ирској републиканској армији је одузета са Ексунда. Британска обавештајна служба је веровала да то није први пут и да су претходне либијске пошиљке оружја стизале до Ирске републиканске армије.

Током већег дела деведесетих, Либија је истрпела економске санкције и дипломатску изолацију као резултат Гадафијевог одбијања да потпише изручење Сједињеним Државама или Великој Британији двојице Либијаца оптужених за подметање бомбе на лет Панамерикена 103 изнад Локербија, Шкотска. Уз посредовање председника Јужне Африке Нелсона Манделе — који је посетио Гадафија 1997 — и генералног секретара Организације уједињених нација Кофија Анана, Гадафи је пристао 1999. на компромис који је укључивао предавање оптужених Холандији за суђење према шкотском закону. Након тога су суспендоване санкције УН, али су америчке санкције Либији остале на снази.

Августа 2003, две године након пресуде Абделбасету Али Мохмед ел Меграхију, Либија је званично прихватила одговорност за подметање бомбе изнад Локербија. Гадафи је пристао да исплати одштету од 2,7 милијарди долара, тј. 10 милиона долара за сваку жртву породицама 270 жртава. Исте године, Уједињено Краљевство и Бугарска су заједно саставиле резолуције ОУН која је укинула суспендоване санкције (бугарско учествовање у предузимању овог покрета је довело до наговештаја да је повезано са случајем СИДА у Либији у којем је 5 бугарских медицинских сестара, које су радиле у бенгазијској болници, оптужено да су заразили сидом 426 либијске деце). Према споразуму, 40% одштете је плаћено свакој породици, даљих 40% након што су уклоњене санкције САД. Зато што су САД одбиле да скину Либију са своје листе спонзора тероризма, Либија је задржала преосталих 20 процената.

Нови Гадафи

Гадафи на самиту Г8 у Л'аквили са Силвијем Берлусконијем, Ђорђом Наполитаном, Стивеном Харпером, Николом Саркозијем, Бараком Обамом, Мелесом Зенавијем, Луисом да Силвом, Реџепом Ердоганом, Домиником Строс-Каном и Хоснијем Мубараком.

Од половине деведесетих, Гадафи је успео да побољша своје везе међу средњеисточним нацијама и данас се од стране многих сматра за умереног и одговорног лидера у арапском свету него што је био претходно. Што се тиче Палестинаца, почео је да предлаже концепт двонационалне државе Изратине — комбинације речи Израел и Палестина.

Истовремено, Гадафи је постао популаран афрички лидер. Као један од континенталних постколонијалних шефова државе који је најдуже на власти, либијски диктатор ужива поштовање међу многим Африканцима као искусан и мудар државник који је био у првом плану током многих борби током година. Гадафи је стекао признање Нелсона Манделе и других и увек је био истакнута фигура у разним панафричким организацијама, као што је Организација афричког јединства. Такође су га многи Африканци видели као хуманитарца који је дао много новца подсахарским државама. Велики број Африканца долази у Либију да би се запослило. Такође, многи економски емигранти — посебно из Сомалије и Гане — користе Либију као одскочну даску до Италије и осталих европских држава. С друге стране, Гадафи је са италијанским премијером Силвиом Берлусконијем 30. августа 2008. године потписао споразум којим се Либија обавезује да враћа афричке илегалне имигранте који покушавају да оду у Италију.

Гадафи је такође показао да жели да поправи своју слику на Западу. Две године пре терористичких напада 11. септембра 2001, Либија се заложила за борбу против Ал Каиде и понудила се да отвори свој програм оружја међународној инспекцији. Клинтонова администрација није успела да се позабави понудом пошто либијски програм оружја тада није сматран као претња. Након напада 11. септембра, Гадафи је учинио једну од првих и чврстих оптуживања бомбаша Ал Каиде од стране неких муслиманских вођа. Гадафи се такође појавио на АБЦ због интервјуа са Џорџом Стефанопулосом, чин који се чинио незамисливим мање од деценије раније.

Постоји много објашњења за промене у Гадафијевој политици. Најочигледнији је да је некада богата Либија постала све слабија пошто је цена нафте значајно пала током деведесетих. У овим околностима, знатно строже санкције УН и САД су учиниле Либију све више политички и економски изолованијом. Још једна могућност је да је чврста реакција Запада приморала Гадафија да промени своју политику. Такође је могуће да је реална политика променила Гадафија. Његови идеали и циљеви се нису остварили; није никада било никаквог арапског јединства, разне оружане револуционарне организације које је он подржавао нису оствариле своје циљеве, а распад Совјетског Савеза је учинио Гадафијевог главног непријатеља, Сједињене Државе, још јачим.

Након збацивања Садама Хусеина 2003, Гадафи је објавио да је његова земља имала активан програм оружја за масовно уништење, али да је вољан да дозволи међународним инспекторима да дођу у његову земљу да га надгледају и униште. Амерички председник Џорџ Буш и остале присталице рата у Ираку су покушали да објасне Гадафијеву објаву као директну последицу рата у Ираку тврдећи да је Гадафи поступио тако због страха за будућност своје власти ако настави да задржи и прикрива своје оружје. Италијански премијер Силвио Берлускони, присталица рата у Ираку, изјавио је да је Гадафи лично телефонирао са њим. Ипак, многи страни експерти за политику су тврдили да је Гадафијев проглас био само наставак његових претходних напора у нормализовању односа са Западом и уклањања санкција. Да би подржали ово, они указују на чињеницу да је Либија већ учинила сличне понуде четири године раније пре него што су званично прихваћене. Међународни инспектори су испитали неколико тона хемијског оружја у Либији, као и активни програм нуклеарног оружја. Како се процес уништавања овог оружја наставио, Либија је побољшала своју сарадњу са међународном посматрачком мисијом да је марта 2006. Француска потписала уговор са Либијом о развијању великог програма за нуклеарну енергију.

Марта 2004, британски премијер Тони Блер је постао први западни лидер које је посетио Либију и јавно се срео са Гадафијем. Блер је похвалио Гадафијева недавна дела и изразио наду да ће Либија сада бити снажан савезник у рату против тероризма. Британски амбасадор у Триполију, Ентони Лејден, је овако објаснио промену Гадафија и Либије:

35 година државне контроле у економији их је довело у ситуацију где просто не стварају довољно економских активности да дају запослење младим људима који излазе из њиховог успешног образовног система. Мислим да је ова дилема срж одлуке пуковника Гадафија да су му потребне радикалне промене.

Стејт департмент је 15. маја 2006. године објавио да ће поново успоставити пуне дипломатске односе са Либијом. Ово је дошло након објављивања либијског програма за масовно уништење па је Стејт департмент такође изјавио да ће Либија бити уклоњена са листе нација које подржавају тероризам.

Дана 1. септембра 2009, либијски вођа је обележио 40. годишњицу либијске револуције. Прослави је присуствао и председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац. Гадафи је Тадићу уручио орден. Дана 4. априла 2010, српски председник Борис Тадић је посетио Либију где га је у резиденцији у Сирту дочекао либијски вођа Муамер ел Гадафи и либијски премијер Багдади Махмуди, као и други високи либијски званичници. Србија се захвалила Либији што није признала независност Косова и Метохије и што је писменим поднеском учествовала у процесу пред Међународним судом правде.

Унутрашњи проблеми

У октобру 1993. био је неуспешан покушај убиства Гадафија од стране делова либијске армије. Осам месеци касније, либијски војници су се повукли из Чада окончавши тиме територијалне сукобе који су датирали од 1973. године. У јулу 1996, побуне против Гадафија су избиле на једној фудбалској утакмици.

Ово су политичке организације које се противе Гадафију:

• Национална конференција либијске опозиције;
• Национални фронт за спас Либије;
• Комитет за либијску националну акцију у Европи.

Интернет сајт, који активно тражи Гадафијево збацивање, постављен је 2006. и има списак 343 наводних жртава политичких убистава. Либијска лига за људска права са седиштем у Женеви, писала је петицију Гадафију да покрене независно истраживање због немира у Бенгазију, фебруара 2006, у коме је убијено око 30 Либијаца и странаца.

Рат у Либији

Главни чланци: Рат у Либији (2011) и Хронологија Рата у Либији (2011)

Приватни живот

Гадафи је изродио седморо деце - шест синова и кћерку. Према тврдњама либијске владе, његов најмлађи син, Сејф ел Араб ел Гадафи, убијен је 30. априла 2011. године током НАТО бомбардовања предграђа Триполија. Тада је убијено још троје Гадафијевих унучади.

Његов најстарији син, Мухамед ел Гадафи, налазио се на челу Либијског олимпијског комитета. Следећи син по старости Саади ел Гадафи, водио је Фудбалски савез Либије, играо је за италијанске тимове из Серије А, Удинезе и Сампдорију, и продуцирао је филмове. Трећи по реду, Сејф ел Ислам Гадафи, сликар, водио је добротворни фонд који је учествовао у преговорима око ослобађања талаца које су узимали исламски милитанти, посебно на Филипинима. Његова једина кћерка је Ајша Гадафи, адвокат, која се придружила тиму за одбрану Садама Хусеина. Син Хамис ел Гадафи био је командант елитне Хамисове бригаде — 32. бригаде посебне намјене либијских оружаних снага. Син Мутасим био је саветник за националну безбедност Либије.

Гадафијева наводно усвојена кћерка Хана је убијена током злочиначког напада америчких авиона на резиденцију Гадафија у Триполију, 1986. године. На концерту за мир, одржаном у Триполију 15. априла 2006. да би се обележила двадесета годишњица ваздушних напада, амерички певач Лајонел Ричи је рекао публици:

„Хана ће бити слављена вечерас због чињенице да сте ви прикачили мир њеном имену.“

Ханин статус као Гадафијеве усвојене кћерке остаје нерешен.

Јануара 2002, Гадафи је откупио 7,5% деоница Јувентуса за 21 милион америчких долара преко Лафика (либијска арапска компанија за страна улагања). Иако је Гадафи велики фудбалски фан, још важније је настављање дугих веза са Ђанијем Ањелијем, власником Фијата. Гадафи је такође постао укључен у шах: марта 2004, ФИДЕ, је објавила да ће он обезбедити новац за награду за Светско првенство у шаху, одржаном у Триполију током јуна и јула 2004. године.

Новембра 2002. био је домаћин светског избора за Мис интернета, првог за Либију и први у свету који је одржан на интернету.

Гадафијева лична гарда, Амазонска стража, састоји се из лепих Африканки које су експерти за борилачке вештине и добро истрениране да користе оружје. Амазонска гарда га је пратила на његовој посети Бриселу 2004. године.

Основао је 2006. Либијски инвестициони фонд чија је вредност процењена на 67 милијарди долара.

Види још

• Либијско-египатски рат
• Чадско-либијски сукоб
• Чадско-судански сукоб
• Рат у Либији (2011)

Спољашње везе

• Либијски премијер пориче одговорност
• Libya news and views
• Сајт Гадафијевих противника
• Крај пуковникове републике (Вечерње новости, фељтон, октобар 2011)