Лијева скретања

Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловграда, у зиму 1942./43.

Лијева скретања је термин која је Комунистичка партија Југославије користила да опише радикалне политике и стратегије, међу другима описане и као Црвени терор, које су спроводили самозвани левичарски елементи у партији и партизанским јединицама током Другог свјетског рата углавном у Црној Гори, Херцеговини и Србији, и у мањем обиму у Хрватској и Словенији. У тим областима је крајем 1941. и почетком 1942. дошло до масовних убистава, паљења села и конфискације имовине мотивисаних партизанским страховима од пете колоне и класном борбом. Као резултат тих акција комуниста, многи сељаци из источне Херцеговине и Црне Горе, који нису били колаборационисти или кулаци су масовно приступали четницима. КПЈ је осудила акције споведене у овом периоду и казнила неколико локалних команданата.

Један од важнијих разлога за пораз партизана у Црној Гори и Херцеговини на почетку рата су злочини које су партизани учинили у периоду који је томе претходио. Физичка ликвидација вршена је како стрељањем тако и хладним оружјем, клањем и маљевима. Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако Пасје гробље код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса.

Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присуствовао ископавању жртава „пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:

Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам...

Осим овог злочина познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима. Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.

Писмом од 14. фебруара 1942. Тито наређује штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда, да стреља „све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима“. Тито, даље, наређује да штаб одреда „рашчисти са лабавим и колебљивим елементима енергично и без милосрђа“, то јест, да се такви стрељају. У Титовом писму, из фебруара 1942. подређеним штабовима, наређено је да се одмах разоружају и стрељају сви они „у које се може посумњати да ће сутра бити наши непријатељи“. Тито је, такође, наредио да се конфискује (одузме) сва имовина „одбеглих четника као и свих петоколонаша и непријатеља и разбијача народне борбе“.

Према извештају Васе Мискина, члана покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, казнене експедиције оперативног штаба за Херцеговину убиле су до 28. априла 1942. преко 500, махом недужних људи. Прва жртва био је Чедо Милић, популаран херцеговац уочи Другог светског рата. Сазнавши да је Чедо идеолошки противник комуниста, војни суд штаба Никшићког НОП одреда на чијем је челу био Радоје Дакић, осудио га је на смрт.

23. децембра 1941. већа група партизана је опљачкала манастир Дужи и ликвидирала руске калуђере Евгенија Чернајецког, Михаила Соколова, као и манастриског кувара Михаила Соковникова, претходно их приморавши да сами себи ископају гробове.

Главни штаб НОП одреда за Црну гору и Боку, вршио је снажан притисак на руководство НОП у Херцеговини да прекине сваку даљу сарадњу са четницима у борби против усташа, и да се, уместо сарадње, са њима најенергичније обрачуна. Пошто се херцеговачко руководство устезало да загази у братоубилачке оружане сукобе, за команданта новог оперативног штаба за Херцеговину одређен је Савa Ковачевић а за политичког комесара мало касније постављен је Петар Драпшин. У Грахову је 30. децембра 1941. одред Саве Ковачевића на превару разоружао 80 припадника народне војске а затим 16. јануара 1942 стрељао осам људи, већином савиних рођака. Сва имовина осуђених је конфискована.

У злочинима се нарочито истицао Први херцеговачко-црногорски ударни батаљон, који је формиран 28. јануара 1942. Преки војни суд Првог ударног батаљона осудио је 3. фебруара 1942. године 16 људи у реону Дабарског поља на смрт стрељањем. Стрељани Дабрани су тако сурово кажњени због супростављања преформирању њихових народних чета у партизанске. Народне чете су биле самоникла народна војска,настала спонтано као вид отпора херцеговачких Срба против усташког терора. Истог месеца су ликвидирани мајор Бошко Тодоровић и капетан Бранислав Шошкић и његова група, који нису испалили ниједан метак на партизане, нити су сарађивали са окупатором.

У ноћи између 10. и 11. фебруара партизани су заузели село Фојница, спалили општинску архиву и велики број књига из соколског дома "Свети Сава". Реч је о делима Драгише Васића, Владимира Ћоровића, Слободана Јовановића и других "реакционарних" писаца. Направили су од књига пирамиду, полили је петролеумом а потом запалили и око ње одиграли коло. Тако је страдала најбогатија библиотека у горњој Херцеговини.

На Радачком брегу, у Љубомиру код Требиња, 27. фебруара 1942. партизани су осудили на смрт и стрељали стрељали 21 мештанина. За време масакра тих недужних љубомираца, понашање Саве Ковачевића, Петра Драпшина, Драгице Правице и Димитрија Булајића било је изузетно сурово. Око побијених људи се ухватило коло, а Драгица Правица је пуцала из пиштоља у већ мртве људе, проверавајући да ли је смртна казна ваљано извршена.

Током 3. и 4. марта 1942, у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој груди је стрељан 41 човек. Приликом ликвидације тројице Вуковића из Меке груде и браће Самарџић из Лађевића, партизани су опет одигали коло око њихових лешева уз погрдне песме на рачун убијених.

Партизанско руководство је тражило пету колону и у редовима својих бораца и команданата. Партијска комисија на челу са Драгицом Правицом осудила је Манојла Бендераћа и Милоша Шарабу, командатна и заменика команданта батаљона "Лука Вукаловић" на смрт. Као повод је искоришећено то што нису успели да ухвате поручника Душана Вучковића и његову групу. Та казна им је изречена условно, уз саопштење да ће бити анулирана ако ручним бомбама разоре бункере на Голом брду и на тај начин омогуће заузимање овог кључног положаја спољне одбране Требиња. Било је то у ствари, смишљено убиство ова два руководиоца, како би се њихова смрт касније могла користити у пропагандне сврхе. На сличан начин страдао је Вуле Скоко, политички комесар Југовићке чете, јер се енергично супротстављао братоубилачком безумљу. На састанку команданата и политичких комесара јужног сектора, Петар Драпшин је пресудио да због популарности Вула Скока у народу тог краја, њега треба послати на усташке бункере на Мједенику, па ако тамо погине, неће нам нанети никакву штету већ ћемо његову смрт моћи користити у пропагандне сврхе.

У селима Врба, Брајевићи и Крекавица, стрељано је по 12 људи. Петар Драпшин је често по доласку у село захтевао да му се достави списак издајника и петоколонаша, уз претећи тон - Нека се нико не усуди да каже да их нема. Говорећи у селу Крекавица, Драпшин је упознао борце 1. ударног батаљона са Титовом директивом у којој је стајало да у датом историјском тренутку борби против четника треба дати приоритет у односу на борбу против окупатора и усташа.

Драпшин и његови најближи сарадници, су често практиковали јавна стрељања и народна весеља после њих.У селу Јасеник, пред 500 људи, наређено је Милинку Окиљевићу да стреља свог стрица Вула. Милинку је дат тај задатак, зато што се у њега као бившег официра Југословенске војске, највише сумњало. Када су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видео Владо Шегрт и узвикнуо "Удри тог што се крсти, кучка му Бога његовог!"  Након стрељања, око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и сродници жртава.  

У селима Добрељи и Гараве, наклоњеним попу Перишићу, Први ударни батаљон је стрељао најмање 30 људи, стараца, ратних инвалида, па чак и дечака. Неки су отерани у Злоступ, и тамо бачени у јаму. Око побијених људи се играло, шенлучило и певало: "Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо"

Ескалацију борби између партизана и четника су знале да искористе усташе, које су 9. априла напале и заузеле више заселака у селу Изгорима и један заселак на Чемерну. Обрачун партизана и четника је отерао под окриље италијанског окупатора хиљаде људи, и присилио четничко руководство да учини управо оно што је мајор Бошко Тодоровић желео да избегне - да стави своје одреде под директну команду Италијана. Такође, због свих поменутих акција партизана на територији Херцеговине крајем 1941 и у првој половини 1942. локално становништво је масовно губило симпатије за партизане и приступало четницима. Понекад су и цели партизанске чете и батаљони, са све политичким комесарима, прелазили на страну четника, у страху од црвеног терора. То је довело до протеривања партизанских снага из Црне горе и Херцеговине у лето 1942.

Извршни комитет Коминтерне је у својој депеши од 5. марта 1942 изразио неслагање са курсом којим се усмерава партизански покрет у Југославији. У тој депеши између осталог стоји: Енглези и Југословенска влада у Лондону с разлогом сматрају да партизански покрет у Југославији добија комунистички карактер и да се усмерава ка совјетизацији Југославије. Како објаснити чињеницу да присталице Енглеске успевају да формирају оружане јединице против партизански одреда; зар збиља осим комуниста, и њихових симпатизера нема других југословенских патриота са којима би се партизани могли заједнички борити против окупатора? Тешко је сагласити се са тим, да Лондон и Југословенска влада иду са окупатором. Ту мора да постоји неки неспоразум.

Моша Пијаде и Едвард Кардељ су отворено рекли да је критика коминтерне конструктивна, да је стигла у прави час, јер је руководство КПЈ заиста направило грешке и забраздило улево. Тито није тако мислио, и у телеграму Моши Пијади пише: Треба да знаш, да сам ја давно пре Дједовог (коминтерниног) телеграма изложио наш став да не смемо нападати присталице Енглеске као такве, већ као слуге окупатора.

После изгона партизанских снага из Херцеговине у лето 1942, Тито је, да би са себе скинуо сваку одговорност, одлучио да сву кривицу за лева скретања свали на чланове оперативног штаба за НОП одреда за Херцеговину и јужну Далмацију. Укором су кажњени чланови Врховног штаба Милован Ђилас и Иван Милутиновић а Петар Драпшин, Миро Попара и Павле Ковачевић су искључени из КПЈ. Они су били жртвени јарци зато што су сувише ревносно спроводили у живот политику врховног војног и партизанског руководства, па зато у наредби о смењивању није споменут њихов ултракласни радикализам, већ само слабости у руковођењу оружаним акцијама партизанских јединица.