Лесковац

Уколико сте тражили јединицу локалне самоуправе (некадашњу општину), погледајте чланак Град Лесковац.

За друге употребе погледајте страницу Лесковац (вишезначна одредница).

Лесковац
Знаменитости Лесковца
Застава Лесковца Грб
Административни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Јабланички
Град	Лесковац
Стара имена	Дубочица Глубочица
Становништво
Становништво	‍
— 2011.	60.288
— густина	58,82 ст./km2
Агломерација (2011.)	144.206
Географске карактеристике
Координате	42° 59′ 53″ С; 21° 56′ 46″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	228 m
Површина	1.025 km2
Лесковац Лесковац на карти Србије
Остали подаци
Градоначелник	Горан Цветановић (СНС)
Поштански број	16000
Позивни број	016
Регистарска ознака	LE
Веб-сајт
www.gradleskovac.org

Лесковац је градско насеље и административни центар истоимене територијалне јединице и Јабланичког управног округа. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у Лесковачкој котлини, познатој по српском петоречју. Према попису из 2011, у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника.

Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица (стсрп. Glьbočica, од стсл. [glọbokъ] — „дубок”), па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске (стсл. lěskaкôд: chu је напређен у кôд: cu ) тј. лешника.

Етимологија

Име града потиче од дрвета леске (стсл. lěskaкôд: chu је напређен у кôд: cu ). Ранији назив је старосрпски Glьbočica (Глубочица) од прасловенског glọbokъ, што значи „дубок”.

Легенда каже да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, те да је дошло до његовог исушивања и да је ту изникла биљка леска (лешник), по којој је град пре више од 700 година добио име. Садашње име града као име насељеног места први пут се помиње 1308. године у Повељи Краља Милутина. У време турске владавине, име је промењено у Хисар, од истоимене турске речи која значи „тврђава”.

Географија

Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 km), на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар (341 m).

Лесковац лежи на надморској висини од 228 m, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2.250 km², која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Радан (1.409 m),Гољак планина и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1.638 m) на југу и Бабичка гора (1.098 m), Селичевица (903 m) и Сува планина на истоку. На северу се граничи са нишком котлином, а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином.

Недалеко од града протиче Јужна Морава, која прихвата веће притоке: Ветерница, Јабланица, Власина, Пуста Река, Рупска река. У близини Лесковца налазе се и три вештачка језера: Брестовачко, Барје (акумулација за водоснабдевање града) и Власинско језеро.

У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи 158 становника. После Ниша, град Лесковац — у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године — највећи је на југу Србије. Годишња просечна температура је 11,3 °C.

• 
  Панорама
• Лесковац ноћу
  Лесковац ноћу
• 
  Хисар
• 
  Исток
• 
  Дубочица
• 
  Дубочица 2
• 
  Запад — панорама
• 
  Запад — панорама
• 
  Раде Жунић
• 
  Север

Историја

Главни чланак: Историја Лесковца

Панорама Лесковца након ослобођења 1878

Лесковац — централни парк, споменик Томи Здравковићу

Најстарији трагови живота у овом крају потичу око 6.200. године п. н. е. Овај крај су настањивали Дарданци, Трибали, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од 6. и 7. век насељавају се Словени. Из тог периода пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из 6. века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју. На 15 km јужно од Лесковца, у близини Вучја, налази се вишеслојни археолошки локалитет Скобаљић Град.

Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од XII века н. е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби”, тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област (види Битка на Морави (1190)). Најстарији записани помен Лесковца потиче из XIV века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац.

Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. Војвода Никола Скобаљић је 1454. године са војском из Дубочице, до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо. Неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед II, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац је био под турском влашћу.

Крајем 18. века, Лесковац је центар великог лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи—Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Боуе, 1837. године пише да Лесковац има 3000 кућа: 2400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника.

Лесковац је 1858,према подацима професора Хана, био други по величини град у Србији : Београд 22000;Лесковац 15000; Ниш 10500; Крушевац 7000;Крагујевац 4000.

У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан, то је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима, на челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић-Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине а у околини неколико хиљада устаника.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона. За време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.

Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877-1878. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. По налогу Врховне команде наставио је са организовањем устанка у правцу Власотинца, Рудара и Турековца. Николу Рашића, који је са добровољцима кренуо из ослобођеног Лесковца, дочекали су власотиначки устаници који су претходно разоружали 170 Турака. Залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по Санстефанском споразуму (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на Берлинском конгресу (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и Мали Зворник. Ослобађање од Турака, Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер”.

Почетком Првог светског рата у Лесковцу и околини одиграо се један од пресудних момената у току Битке на Морави (1915), познат као Лесковачки маневар (противнапад). Овај противнапад омогућио је повлачење главници српске војске правцем Прокупље-Лебане-Медвеђа-Приштина.

Током 1917. у селу Обилић (Бојник) подигнут је Јабланичко-Топлички устанак. Лесковац је у Првом светском рату ослобођен 7. октобра 1918.

Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40 % укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња хидроелектране на реци Вучјанка — ХЕ Вучје, 1903. године (друга хидроцентрала у Србији). Лесковац је пред почетак рата имао:

• 1 моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделице представљала 40 % укупне југословенске текстилне индустрије);
• 8 текстилних фабрика и три трикотаже;
• 5 предузећа у металуршкој индустрији: 1 фабрика метала, 2 фабрике за израду ситнијих металних предмета, 3 керамичке фабрике (цигла, цреп);
• 6 великих млинова и више мањих млинова (укупни капацитет млинова је био 15.000 вагона годишње);
• 3 фабрике гуме;
• 1 фабрику сапуна, козметике и пасте;
• 1 фабрику пива, слада и леда;
• 1 фабрику зејтина;
• 3 графичка предузећа;
• 375 трговачких радњи;

• 579 занатски радњи;
• 7 новчаних завода са 37 милиона основног капитала (штедња је премашивала 35 милиона тадашњих динара, без хартија од вредности);
• 1 болницу са 61 постељом;
• 150 кафана;
• 16 адвоката;
• 110 улица;
• 5 књижара;
• 1 ауто-транспортно предузеће;
• 1 електричну централу;
• 2 хотела (са 90 лежаја)

Важни догађаји током Другог светског рата у Лесковцу и околини

Прослава ослобођења Лесковца

• 11. октобра 1943. године у селу Ображда, формирана је Прва јужноморавска бригада, од јединица првог јужноморавског партизанског одреда, са укупно 570 бораца.
• Ноћу 10/11. јула 1944. на импровизовано узлетиште на Радан планини долетео је генерал Коча Поповић, у склопу припрема Топличко-јабланичке операције.
• 20. маја 1944. године на планини Радан, формирана је 21. српска дивизија НОВЈ. Првобитно основана као Прва Српска дивизија, сносила је главни терет у току Топличко-јабланичке операције, којом је отпочела Битка за Србију.
• Лесковац је 6. септембра 1944. био мета савезничког бомбардовања и том приликом је претрпео велико разарање. Након ослобођења 1944, Лесковац полако почиње да стагнира у сваком погледу.
• 11. октобра 1944. године, 47. српска дивизија НОВЈ ослободила је Лесковац, током Нишке операције 1944.

Лесковац током НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

Види још: Хронологија НАТО бомбардовања СРЈ

Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999, Лесковац и околина су скоро свакодневно бомбардовани. У току једног налета, 12. априла 1999, погођен је железнички мост у Грделичкој клисури и путнички воз, који је у том тренутку прелазио преко моста. У овом нападу страдало је неколико десетина цивила.

Демографија

Од 155.812 становника на територији града, Срба је 147.414, Рома 6.989, Црногораца 284, Албанаца 23 и осталих 1542. Сам град има 78.030 становника. Од тога је 36.060 млађих од 20 година, 15.353 старијих до 70, а тридесетак старијих од 90 година. Од укупног броја становника, према попису из 2002. године, у Лесковцу живи око 1000 жена више него мушкараца. Просечна густина насељености је 158 становника по квадратном километру.

Лесковац је седиште, највећи град и носилац развоја Јабланичког округа. Удаљен је од Лебана и Бојника 21 km, од Власотинца 16 km, Медвеђе 45 km и Црне Траве 58 km. Са центрима општина повезан је асфалтираним регионалним путевима.

Демографија Година Становника 1948. 20.913 1953. 24.553 1961. 34.396 1971. 45.478 1981. 56.110 1991. 62.053 61.544 2002. 63.185 64.563 2011. 60.288

Етнички састав према попису из 2002.‍
Срби			57.661	91,25%
Роми			4.327	6,84%
Црногорци			223	0,35%
Македонци			168	0,26%
Југословени			108	0,17%
Бугари			57	0,09%
Хрвати			56	0,08%
Албанци			20	0,03%
Словенци			15	0,02%
Муслимани			12	0,01%
Руси			8	0,01%
Мађари			8	0,01%
Словаци			4	0,00%
Немци			3	0,00%
Чеси			2	0,00%
Украјинци			2	0,00%
Румуни			2	0,00%
Русини			1	0,00%
Горанци			1	0,00%
Бошњаци			1	0,00%
непознато			244	0,38%

Становништво према полу и старости

	м			ж
?	160			192
80+	282			430
75—79	583			852
70—74	944			1.308
65—69	1.568			1.757
60—64	1.596			1.824
55—59	1.518			1.609
50—54	2.498			2.616
45—49	2.629			2.707
40—44	2.234			2.512
35—39	2.115			2.293
30—34	2.038			2.148
25—29	2.222			2.389
20—24	2.346			2.387
15—19	2.392			2.313
10—14	2.083			2.007
5—9	1.889			1.597
0—4	1.660			1.487
Просек :	36,8			38,8

Домаћинства

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 5.688 6.662 9.484 13.048 16.527 18.497 20.639

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 3.123 4.903 4.325 5.586 1.688 757 182 42 21 12 3,06

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	25.125	7.128	16.395	992	580	30
Женски	27.337	5.899	16.561	3.558	1.286	33
УКУПНО	52.462	13.027	32.956	4.550	1.866	63

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	11.555	229	0	3	3.123
Женски	8.970	116	0	6	2.560
УКУПНО	20.525	345	0	9	5.683
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	376	742	2.110	299	886
Женски	129	173	1.553	227	462
УКУПНО	505	915	3.663	526	1.348
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	132	155	1.054	550	631
Женски	179	122	491	773	1.537
УКУПНО	311	277	1.545	1.323	2.168
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	446	1	1	817
Женски	228	3	1	410
УКУПНО	674	4	2	1.227

Култура

Лесковац је привредни и културни центар Јабланичког округа у чијем су саставу општине Бојник, Медвеђа, Лебане, Власотинце и Црна Трава, као и насеља градског типа Вучје, Грделица. Према Закону о теритолијалној организацији Републике Србије од 28. децембра 2007, Лесковац је добио статус града.

У Лесковцу се налази Народна библиотека Радоје Домановић која је настала из Градске читаонице основане 1869. године. Библиотека је 1961. године одређена за матичну библиотеку Јабланичког округа и, поред централе у Лесковцу, у њеном саставу су и одељења у Печењевцу, Брестовцу, Турековцу, Грделици, Предејану и Вучју. Библиотека данас поседује преко 80.000 књига и других публикација распоређених у различите секторе, међу којима су позајмно и дечје одељење, фонд стране књиге, као и завичајно одељење које је основано 2012. године као легат и које носи име по Николају Тимченку и броји преко 15.000 наслова.

У Лесковцу је од 1920. до 1948. постојао биоскоп „Славуј”.

Године 1896. основана је прва позоришна трупа, названа „Грађанско позориште Југ Богдан”. Трупу је основао српски књижевник Радоје Домановић који је у то време био професор лесковачке гимназије, а трупа је са радом престала већ 1898. године, када је Домановић напустио Лесковац. Прво професионално позориште основано је 1926. године, које је такође убрзо престало са радом, али је 1934. године основнано Академско, а оно је функционисало се до почетка Другог светског рата. Након ослобођења Лесковца, основана је драмска секција која је касније прерасла у Народно позориште, а које је и данас активно. Зграда позориште је реновирана 2014. године, по оригиналним нацртима из 1930. године, када је на истом месту подигнут „Соколски дом”. Позориште је капацитета 278 седишта.

Музеји

У Лесковцу је 2. мајa 1948. године основан Народни музеј, који се састојао из три одељења — етнографско-археолошког, смештеног у згради Боре Димитријевића Пиксле у Улици учитеља Јосифа број 6, затим народноослободилачке борбе са радничким покретом, које се налазило у улици Радоја Домановића, и Музеја текстилне индустрије у оближњем селу Стројковцу.

Музеј се затим преселио у нову зграду 10. маја 1974. године, чиме је отворена могућност за развој музејске делатности, а данас у свом саставу има више одељења и то за археологију, историју, историју уметности, етнологију, конзервацију и израду сувенира. У склопу музеја налазе се стална поставка, галерија, сала за научне скупове и стручна библиотека са преко 14.000 наслова. Поред тога, део музеја чине и издвојени објекти: Градска кућа, Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу, Спомен-кућа Косте Стаменковића и археолошки локалитет Царичин град који се налази тридесетак километара западно од Лесковца, близу Лебана.

Археолошки локалитети

• Царичин град
• Хисар (Лесковац) — остаци утврде на брду Хисар изнад Лесковца
• Зелен Град — Скобаљић Град
• Добра глава — недалеко од Лесковца; данас има остатака града
• Павлово Браниште — поред Лесковца, код села Слатина; данас има остатака града
• Осатовица — недалеко од Власотинаца. Данас нема остатака града.
• Трап — код Конопнице
• Градац (археолошко налазиште) — на природном узвишењу близу села Злокућани, код ушћа Јашуњске реке у Јужну Мораву
• Кале-Међа — Доње Бријање
• Кале-Гургец — Горње Бријање
• Рановизантијско утврђење и црква Св. Николе у Сијаринској бањи

Лесковачки говор

Лесковац је познат, као и цела јужна Србија, по специфичном лесковачком говору, иначе тај говор је део призренско-тимочког дијалекта.

Одломак, текст на дијалекту од Добривоја Каписазовића:

„

И’, бре тија стари Лесковчани!

(...) Нема, бре, да чујеш к’ко пре, да се сĺлте од њи збори: трговац из Лесковац, Манчестерац. Из српски Манчестер, индустријалац. И куде мрднеш, ће нађеш Лесковчанина. Беоше се размилели по целу нашу земљу, по трговију, па и по бел свет. А у Београд: индустријалац Лесковчанин, а у Скопље, а у Куманово, у Битољ, у Карловац и куде ти не, они стварав индустрију, зидав фабрике, млинови... И тргују, тргују и на големо и на мало. И од њи се збореше млого. А и куде да отидну, одма ги познав: фрљав се с падежи. И Лесковац беше расја: индустрија, фабрике онолико. Пуно оџаци изникли, па се само пушив. А трговина? Тој си је па башка прича. Умејаше да тргују. И приче од њи свуд се причашев, те овакви су те онакви: једев паприке, па зидав фабрике! И, истин, тој си бев све ем-ем човеци!... Ем, радише! Ем, штедише! Од памтивек конопљари, кудељари. Ем, трговци, извозници, увозници, шпекуланти! Ем, индустријалци, фабриканти!...

”

• 
  Изложба у Народном музеју у Лесковцу, фебруар 2008.
• 
  Музеј текстила, село Стројковце
• 
  Сељак из лесковачке околине
• 
  Шоп Ђокићева кућа
• 
  Кућа Боре Димитријевића Пиксле
• 
  Палата Милана Поповића-Тонкића (Хотел Дубочица)
• 
  Градска кућа Војводића
• 
  Споменик палима за отаџбину
• 
  Спомен-парк Револуције (Лесковац)
• 
  Палата Калодерма

Образовање

Јован Павловић помиње се као први учитељ у Лесковцу, и то за време Другог српског устанка. Он је држао часове само богатијим грађанима, док се као први учитељ који је радио са ђацима помиње Даскал Дача, а њега је наследио поп Ђорђе, који је радио по манастирском методу.

У Лесковцу је од 1856. до 1868. године радио као учитељ Симеон Андон Софијанац, кога је заменио најпознатији лесковачки учитељ из турског периода, Јосиф Костић. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила Ча Митина школа у којој су учитељи била Ча Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Њихови предмети су се звали: буквар, часловац, псалтир, требник и Пресад мудрости.

Ленка Крстић је пре ослобођења овог краја од Турака основала прву женску школу у овом крају, а 1890. године почела је са радом и Ткачка школа, по одобрењу Министра народне привреде, а њен први управник био је Чех Алојз Шкарка.

Женска подружница у Лесковцу је основана 1892. године, а две године касније основана је и Женска радничка школа. У Лесковцу је на предлог Министара просвете Милана Ђ. Милићевића, основана Гимназија 1879. године. За директора је постављен Милош Милојевић на чију иницијативу је 1895. године завршена нова зграда Гимназије. Зграда је срушена у бомбардовању 1944. године.

При Пољопривредној станици 1904. године основана је двогодишња практична школа за обуку сељака, а пет година касније, 1909. године, основане су још две школе — занатлијско-трговачка за калфе и празнично вечерња за неписмене младиће.

У Лесковцу, поред великог броја основних и средњих школа, постоје две више (Економска и Текстилна) и један факултет — Технолошки, који образује студенте у саставу Нишког универзитета. Постоји и Центар за стручно усавршавање у образовању у Лесковцу.

Данас у Лесковцу постоје следеће одгојно-образовне установе:

• Факултети и више школе:
  • Технолошки факултет у Лесковцу Универзитета у Нишу
  • Виша техничка текстилна школа Лесковац
  • Виша економска школа Лесковац, садашња Висока пословна школа струковних студија у Лесковцу
• Средње школе:
  • Гимназија, Лесковац
  • Медицинска школа, Лесковац
  • Школа за текстил и дизајн, Лесковац
  • Економска школа „Ђука Динић”, Лесковац
  • Хемијско-технолошка школа „Божидар Ђоршевић-Кукар”, Лесковац
  • Пољопривредна школа, Лесковац
  • Трговинско-угоститељска школа, Лесковац
  • Техничка школа „Раде Металац”, Лесковац
  • Музичка школа „Станислав Бинички”, Лесковац
• Основне школе:
  • ОШ „Јосиф Костић”
  • ОШ „Коста Стаменковић”
  • ОШ „Петар Тасић”
  • ОШ „Светозар Марковић”
  • ОШ „Трајко Стаменковић”
  • ОШ „Васа Пелагић”
  • ОШ „Вожд Карађорђе”

• • ОШ „Вожд Карађорђе”
  • ОШ „Вук Караџић”
  • Школа за основно и средње образовање „11. октобар”
  • Школа за основно образовање одраслих „Доситеј Обрадовић”
• Спортски клубови
  • ФК „Дубочица”
  • КК „Здравље”
  • РК „Дубочица”
  • ЖФК „Лавице”
  • ФК „Слога Лесковац”
  • СТК „Дубочица”
  • ВК „Дубочица”
  • Коњички клуб „Лесковац” (хиподром)
  • Рагби лига клуб Морава Гепарди Лесковац
  • Пливачки клуб „Лесковац”
  • Клубови борилачких спортова (БК „Дубочица”, Кик-бокс клуб „Дубочица”, Џудо клуб „Лесковац”, КК „Лесковац”, КК „Бусхидо”, Мачевалачки клуб „Дубочица”, Карате клуб „Иппон”, Карате клуб „Сенсеи”).

Привреда

Период пре Другог светског рата

Металопрерађивачка индустрија

• Предузеће металне галантерије „Монтафан” власника „Глигорије Петровић и комп”, располагало је најновијом технологијом и опремом из Чехословачаке. Конфикацијом комплетна опрема пресељена је у Београд, металско предузеће „Пролетер".
• Металско предузеће „Христодор Тасић” је априлским бомбардовањем 1944. године онеспособљено за рад, а део опреме однешен.
• Фабрика Браће Ђорђевић „Кукар” је у току рата порушена, а после рата конфискована и однешена.
• Ливница „Сава” власника Радуле Дедића је 1941. године немачким бомбардовањем оштећена, а после Другог светског рата прешла је у државну својину и опрема однешена.

Текстилна индустрија

Лесковачки индустријалац Лазар Теокаровић је 1933. године у Вучју подигао фабрику вунених тканина „Вучје”. То је у том времену била технолошки најсавременија фабрика вунених тканина у Србији. Из фабрике су однете најбоље текстилне и друге машине и опрема:

• 1947/10/08. године у „Вартекс” из Вараждина (Хрватска); „Војвођанској индустрији свиле”; „Вунарској индустрији” у Параћину 48 машина за производњу гајтана;
• 1948/04/19. године „Творници Вила”, Ченгов Вила (Босна и Херцеговина); Белишћу (Хрватска) електрогенергатор за електричну централу, дизел машина за електричну централу и два висока котла на упојни гас.
• Тигл — Најстарија штампарска машина

Јуна месеца 1945. године конфискована је фабрика „Глигорије Петровић и комп”, и послује у друштвеној својини под називом ТИ „Коста Стаменковић”. У периоду од 1945—1952. године из ове фабрике у друге градове (Пирот, Титоград, Ужице, Прокупље, Вишеград, Пожаревац, Београд, Тетово, Земун) однето је 176 текстилних машина.

Фабрика кудељних и памучних производа основана 1904. године припадала је концерну „Косте Илића и синова”(види Влада Илић), после конфискације пословало је као предузеће „Зеле Вељковић”. Из ове фабрике однето је у Бачку Паланку: чешљачица — аутоматска гребенара; у Оџаке „сисал предилице”; фабрици џакова у Младеновцу дате су машине за кројење и сечење хартије, као и машине за ушивање џакова.

Штампарије

Лесковац је у предратном периоду имао 4 штампарска предузећа и то:

• Штампарско предузеће „Покрет” — власништво Николе Петровића;
• Графички завод „Соко” — власништво Николчића и Илића;
• Графичко предузеће „Младост” — власништво Благоја Петровића
• Штампарија Жике Обреновића

Демонтажа и сеоба графичких машина из ових предузећа одвојила се од 1948 до 1951. године и однето је 86 машина за Врање, Владичин Хан и Београд.

Хемијска индустрија

• Прву Југословенску фабрику гуме „Рекорд” у Лесковцу основао је Јосиф Чуљковић, а његов син Миле Чуљковић још више развио. Према подацима до 1953. године пресељено је 40—45 мањих и већих производних машина, алата и хемијска лабораторија у Београд.
• Индустријалац Никола Стаменковић формирао је фабрику за производњу гумене робе „Морава”. По ослобођењу фабрика је конфискована и 1948. године пресељено 13 већих и мањих производних машина, алата и прибора у „Вулкан” у Нишу.
• Фабрика сапуна и козметике „Јабланица” Јован Влајчић и синови је одмах по ослобођењу конфискована и убрзо је пресељена у Крушевац и уступљена „Мерими”.
• Фабрика сапуна и козметике „Кукар” је одлуком државних органа пресељена када и Влајчић сапунара, мада нема прецизних података о месту пресељења. По некима пресељена је у Крушевац, а по другима у Нови Сад или Осијек.
• Стара сапунара налазила се у згради где је данас смештен Лесковачки културни центар.

Прехрамбена индустрија

У Лесковцу је 1928. године изграђена фабрика зејтина „Свети Никола”. Касније 1931. године дошло је до промене власника и имена фирме. Власник ове фирме је био Никола Стојиљковић, а пословала је под формом фабрика стоног уља „Дубочица”. По овлашћењу фабрика је конфискована и убрзо је комплетан машински парк (21 машина) пресељена у Урошевац (Косово и Метохија), а 30 радника остало без посла.

Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац данас је изгубио рејтинг напредног индустријског града.

Туризам

Окосница туризма у Лесковцу је Туристичка организација Лесковац (ТОЛ), која се бави организацијом, развојем и унапређивањем туризма на територији општине Лесковац.

Лесковачки интернационални филмски фестивал — LIFFE

Овај интернационални фестивал организује се од 2007 године.

Установљене награде фестивала су:

• Златни лешник
• Живојин-Жика Павловић

Лесковачки специјалитети

• Лесковачко роштиљ месо ,бренд Србије
• Лесковачки ајвар , бренд Србије
• Лесковачки воз
• Спржа

Роштиљијада

Роштиљијада

Главни чланак: Роштиљијада

У Србији је надалеко познат Лесковачки роштиљ, а Роштиљијада је манифестација по којој се препознаје Лесковац. Роштиљијада је аутентични, највећи и најпосећенији фестивал роштиља и меса у овом делу Европе. Манифестација окупља преко 300.000 посетилаца. Планира се да манифестација постепено промени концепцију, пратећи европске стандарде, а да не изгуби традиционалну концепцију.

Овај фестивал организује се једном годишње почетком септембра и траје недељу дана. Роштиљијаду прати низ културно-забавних догађаја — изложбе, концерти, наменске тематске вечери...

Током роштиљијаде 2010 године постављен је Гинисов рекорд у величини пљескавице. Припремљена је пљескавица од 51 кг.

Лесковачки карневал

Први карневал у Лесковцу је организован 1929. године, на тему Женидба Краљевића Марка.

Лесковачки карневал одржава се од 2006. године и једна је од најпосећенијих манифестација у Србији. Иако без дуге традиције, Лесковац је уврштен у Федерацију европских карневалских градова што говори о доброј организацији и квалитету програма. Од стране Удружења карневалских градова Србије изабран је за најбољи карневал у Србији. Током трајања карневала грађани и посетиоци Лесковца имају прилике да виде разне карневалске групе из више земаља. Одржавају се многе изложбе, маскембали, дефилеи променадних оркестара, мажореткиња, карневал кућних љубимаца, фестивал ватре, концерти, позоришне представе, спортска дешавања и много другог садржаја. Цео град постаје велика позорница која окупља скоро 3000 учесника.

Пашина чесма

Омиљено излетиште Лесковчана, најпосећеније и најперспективније, налази се на 9 km од Лесковца, погодно за спорт, рекреацију и ловни туризам.

• 
  Градски кеј, Лесковац
• 
  Спомен парк
• 
  Спомен парк
• 
  Спомен парк

Религија

Црквена општина Лесковац налази се у склопу Епархије нишке. Градска слава датира још од постанка града и заштитник града је Света Тројица, тачније дан духовски понедељак, тако да се сваке године одржава свечана литија градом на челу са Његовим Преосвештенством Владиком Нишким.

Град Лесковац има три духовна објекта и четврти је у изградњи. Катедрални Храм или Саборна црква Свете Тројице изграђена је 1931. године и њеном освештању и свечаном отварању присуствовао је краљ Александар и Његова Светост Патријарх Српски Варнава. Цркву је пројектовао руски архитекта Василиј Михаилович Андосов, док је унутрашњост осликао руски уметник живописао Андреј Биценко. Иако црква у неким својим деловима подсећа на цркву манастира Грачаница, она је због своје моравске декоративности и китњастости, косовско-метохијске елевације са пет кубета и најмање присутних рашких елемената, у пластици и облику портала проглашена за споменик културе и под заштитом је државе.

У оквиру црквене порте ове саборне цркве налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. године. Црква је специфична по томе што има оџак па се и назива црква Оџаклија. Према легенди, оџак на цркви је настао због тога што Турци у Лесковцу нису дозвољавали мештанима зидање храма, па су хришћани обманули Турке, рекавши им да зидају кућу за свештеника, због чега и грађевина има оџак.

Трећи храм посвећен је Светом Пророку Илији и налази се на једној од падина градског брда Хисар изнад градског гробља. Храм је завршен и освећен 1889. године, а подигнут је на месту старије камене цркве из средњег века. Црква Светог Илије је изграђена у националном стилу са основом у облику слободног крста са куполом над центром крста. Живописана је 1936. године, а живопис је радио Драгољуб Стојановић из Алексинца. Иконе је осликао српски академски сликар Живко Југовић, док је сам иконостас, један од највреднијих делова ове цркве, рад непознатог зографа из Дебра или Велеса. Поред цркве налазио се дрвени звоник подигнут 1889. године који је 1977. године замењен зиданом звонаром, као и парохијски конак изграђен 1972. године, а освећен наредне, 1973. године. Сама црква је обновљена 1976. године, када је рестаурирана фасада и уређена унутрашњост цркве. Око цркве се налази градско, Светоилијско гробље на коме је сахрањивање отпочело још 1894. године.

Четврта црква је посвећена Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица. Градња цркве отпочела је 2005. године, када освештен простор на коме ће црква бити изграђена и постављен крст. Црква је 2013. године добила звоно, док су 2018. године градоначелник Лесковца, Горан Цветановић, и начелник Јабланичког округа, Божидар Стојиљковић, донирали по 1.000 евра за осликавање унутрашњости цркве.

Поред ових цркава, у граду постоји и параклис Светог Нектарија Егинског, који је донацијом грађана изграђен у кругу лесковачке болнице.

• 
  Стара црква Свете Богородице (Црква Оџаклија)
• 
  Саборна црква Свете Тројице
• 
  Црква Светог Симеона Мироточивог
• 
  Црква Светог Илије

Обичаји Лесковчана

Коледарски обичаји — За време Божића, спроводе се од 2. до 6. јануара. Поворка обучена у коледарске маске ишла је од куће до куће. Циљ је био да се благосиља напредак и благостање свакој кући. Овај обичај спроводи се у селу Рудару, где не иду одрасли већ само деца.

Градски обичај чешљанка — То је део свадбеног обичај који се изводи четвртком, непосредно пре свадбеног весеља. Радња се дешава у кући младе (девојке). Овој свечаности присуствују само жене (од мушкараца само музичари). Тада се доноси сва спрема за младу за свадбу. Зову се пријатељице, или оне жене које неће бити позване на свадби. Служи се слано и слатко пециво и пиће.

Саобраћај

Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године (док је пругу градио инжењер Светозар Машин у Лесковцу је неко време живела његова супруга Драга Машин, потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића Александра), пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према Врању, Скопљу, Солуну и Атини. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан ауто-пут Е-75, који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до Приштине, Пирота и Босилеграда.

Лесковац је удаљен од најближег Ниша 45 km, Београда 280 km, Софије 161 km, Скопља 166 km, Атина 804 km.

• У непосредној близини града налази се и Аеродром „Мира”, а у непосредној близини писте, налази се и Лесковачки хиподром.
• Најближи међународни аеродром је Нишки аеродром Константин Велики.

Знамените личности Лесковца и околине

• Никола Скобаљић — војвода Ђурђа Бранковића, 1454. године код Бање потукао до ногу турску војску
• Цветко Поповић-Врановачки — обер-кнез, вођа устаника у Јабланици, 1807. године
• Илија Петровић Стреља — један од истакнутијих Карађорђевих војвода, вођа лесковачких устаника из 1807. године
• Сава Дедобарац — саборац Илије Петровића Стреље, један од вођа устаника
• поп Симон — један од вођа устаника у Лесковачкој нахији током Милојеве и Сердакове буне, 1841. године
• Доментијан Павловић — епископ Српске православне цркве
• Дамаскин Грданички — митрополит и епископ Српске православне цркве
• Жарко Рувидић — интерниста, санитетски генерал, начелник Санитетског одељења Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије од 1936. до 1940. године
• Јован Наумовић — армијски генерал Војске Краљевине Југославије
• Александар Станковић — дивизиски генерал Војске Краљевине Југославије
• Јосиф Костић — армијски генерал Војске Краљевине Југославије
• Звонко Марић — академик, физичар
• Милорад Митковић (из Лебана) — ортопедски хирург, професор хирургије на Медицинском факултету у Универзитета у Нишу, директор Ортопедско-трауматолошке клинике Клиничког центра Ниш, дописни члан Српске академије наука и уметности, Академије Медицинских наука СЛД-а, Председник Српске трауматолошке асоцијације, Визитинг професор у Швајцарској.
• Миодраг Стојковић — генетичар
• Предраг Марић — српски неуропсихијатар и акупунктуриста
• Нађа Марић — српски психијатар и научник
• Никола Деклева — хирург, оснивач и директор центра за хипербаричну медицину у Србији
• Јован Цекић — лекар интерниста
• Жак Конфино — књижевник, лекар и преводилац
• Сергије Димитријевић — доктор правних наука, историограф, књижевник
• Сретен Динић — просветитељ, публициста и књижевник
• Раде Јовић — песник и књижевник
• Душан А. Јањић — књижевник
• Саша Хаџи Танчић — књижевник
• Драгољуб Трајковић — правник, историограф, хроничар, књижевник
• Николај Тимченко — филозоф и књижевни критичар
• Мија Кулић — писац, сатиричар
• Александар Давинић — новинар, сатиричар, рекордер у вођењу програма
• Драгутин М. Ђорђевић — фолклорист, етнограф, протојереј ставрофор
• Јован Јовановић — правник, публициста, демограф и антрополог
• Влада Илић (из Власотинца) индустријалац, бивши градоначелник Београда
• Сотир Илић — брат Владе Илића
• Михајло Николић-Сикичка — угледни трговац, председник среза Лесковачког, оснивач и управник Трговачке школе и председник Лесковачке трговачке омладине
• Димитрије Мита Теокаревић — индустријалац, народни посланик, председник лесковачке општине
• Милан Димитријевић — Министар науке СРЈ 1993—1994.
• Милентије Поповић — учесник НОБ-а, председник Савезне скупштине СФРЈ
• Младен Ћирковић — пензионисани генерал Војске Србије
• Божидар Ђорђевић Кукар — индустријалац и оснивач ХФИ Здравље
• Гмитар Обрадовић — сликар (1935—2008)
• Јована Митић — сликарка, члан УЛУПУДС-а
• Александар Димитријевић — Др психолог и доцент на Филозофском факултету у Београду
• Јован Поповић — сликар и педагог
• Миодраг Живковић (вајар) — вајар
• Милорад Рајчевић — први Србин који је обишао свет (опклада вредна 10000 динара)
• Душан Цекић, бивши градоначелник Скопља
• Драгана Базик, архитекта и професор на Архитектонском факултету у Београду
• Никола Митровић Кокан — дизајнер, стрипар
• Јован Дискић — председник општине 1920. године
• Борисав Атанасковић — књижевник, драмски писац за децу и одрасле, глумац, редитељ, драматург и уредник (1931—1994)

Глумци и филмски радници

• Сима Бунић — глумац, драматичар, редитељ, сценограф
• Гојко Митић — један од најпознатијих глумаца Источне Немачке
• Слобода Мићаловић
• Драган Мићаловић
• Предраг Смиљковић — најпознатији по улози Тихомира Стојковића
• Бојан Димитријевић
• Миљана Гавриловић
• Драгана Мићаловић
• Борислав Здравковић — песник и позоришни критичар
• Добривоје Каписазовић — песник, приповедач, драмски писац и хумориста
• Томислав Н. Цветковић — песник, приповедач и драмски писац
• Данило Коцић, новинар, писац, историчар књижевности

Спортске личности

• Јован Спасић — голман репрезентације Краљевине Југославије у периоду између два светска рата
• Александар Миљковић — лево крило ФК Дубочица
• Трајко Рајковић — кошаркаш репрезентативац СФРЈ
• Мирослав Марковић шахиста — велемајстор, омладински првак света
• Обрад Белошевић — кошаркашки судија
• Предраг Филиповић — атлетичар, брзо ходање
• Ненад Филиповић — брзо ходање
• Јовица Арсић — тренер
• Бојан Јанић — одбојкаш, репрезентативац
• Братислав Живковић — фудбалер, репрезентативац
• Зоран Цветановић Зока — рукометни репрезентативац
• Радомир Костић — рукометни репрезентативац
• Славиша Стојовић — рукометни репрезентативац
• Тања Манчић — репрезентативка у стоном тенису
• Добривоје Стојановић — атлетичар, маратонац
• Дејан Петковић Црни — рукометаш
• Драган Митић — дугогодишњи рукометаш РК Дубочица, касније тренер
• Бобан Ценић — фудбалер
• Марко Перовић — фудбалер, репрезентативац
• Предраг Ђорђевић — фудбалер
• Иван Јовановић — фудбалер
• Ненад Лукић — фудбалер, голман
• Предраг Станковић — фудбалер
• Маја Миљковић — кошаркаш, репрезентативка у селекцијама изнад 20 година
• Милош Коцић — фудбалер
• Милош Димић — кошаркаш

Певачи, композитори и музичке групе

• Тома Здравковић — певач народне музике, боем
• Љубиша Стојановић Луис — певач
• Миодраг М. Илић — Миле Бас, композитор и текстописац
• Новица Здравковић — певач народне музике (брат Томе Здравковића)
• Душко Костић
• Бубамаре (група)
• Фејат Сејдић
• Марија Митровић
• Дарко Филиповић
• Стеван Анђелковић
• Милица Павловић
• Амадеус бенд
• Тропико бенд
• Вива Романа

Новинари

• Звонимир Шимунец — новинар, глумац
• Марко Марковић — познати новинар и спортски коментатор (1935—2011)
• Миливоје Перовић — доктор правних наука, новинар и књижевник
• Александар Давинић — новинар, хумориста, сатиричар, рекордер у вођењу програма
• Воја Добријевић — новинар Политике
• Миодраг Стојановић Дунђер — новинар карикатурсита Политике Експрес
• Миленко Стојановић Мента — новинар уредник Наше речи, Радио Београда
• Драган Димитријевић — новинар уредник Наше речи, Радио Ниша, Радио Београда
• Влада Красић — новинар уредник Борба, Вечерње новости
• Тодор Мутавџић — новинар уредник Вечерњих новости, Зов, Енигма, Свет
• Златко Стевић — новинар уредник Вечерњих новости
• Милисав Маринковић — новинар уредник Наше речи
• Данило Коцић — новинар, писац, историчар књижевности

Народни хероји и борци НОП Југославије

• Коста Стаменковић
• Трајко Стаменковић
• Драги Стаменковић
• Станимир Вељковић Зеле
• Владимир Ђорђевић
• Драгољуб Петровић Раде
• Светозар Драговић Тоза
• Ђурђелина Ђука Динић
• Стојан Љубић
• Воја Радић
• Петар Станковић Љуба
• Риста Антуновић Баја
• Владимир Букилић Поп Мићо
• Божидар Стојановић
• Синадин Миленовић
• Мирко Сотировић Сотир
• Благоје Николић — учесник Октобарске револуције, члан ЦК КПЈ

Четничке вође лесковачког краја

• Војвода Туларски — отац Марка Марковића
• Никодије Лесковачки — војвода
• Стеван Рајчевић — потпуковник, командант Јабланичког корпуса до 1943.
• Јагош Вукановић — капетан, командант Јабланичког корпуса од 1943.
• Јован Стефановић — командант Јужноморавског корпуса (до јануара 1944); мајор Ранко Стошић и капетан Боривоје Манић (шифра Луиђи) су били после на овој функцији
• Милан Роловић — мајор, командант Власинског корпуса
• Живојин Матић — поручник, командант Власотиначког корпуса (горски штаб 153)
• Страхиња Илић — потпоручник, „Лесковачки крвник”; дејствовао на подручју Бабичке горе, познат по свирепости и иновативним методама мучења Бугара и комуниста

Знаменити роми лесковачког краја

• Амет Иде Аметовић — носилац Карађорђеве звезде са мачевима — каплар, бомбаш српске војске
• Рустем Сејдић — носилац Карађорђеве звезде са мачевима и Албанске споменице (припадник Гвозденог пука) — деда Фејата Сејдића
• Ахмед Адемовић — трубач српске војске у Првом балканском рату — носилац Карађорђеве звезде са мачевима

Градске месне заједнице

• МЗ Анчики
• MЗ Бобиште
• МЗ Дубочица
• МЗ Центар
• МЗ Хисар
• МЗ Ветерница
• МЗ Морава
• МЗ Прва јужноморавска бригада
• МЗ Раде Жунић
• МЗ Марко Црни
• МЗ Коста Стаменковић
• МЗ Вељко Влаховић
• МЗ Милентије Поповић
• МЗ Стојан Љубић
• МЗ Моша Пијаде
• МЗ Винарце

Партнерски градови

• Пловдив, Бугарска
• Лангџоу, Кина
• Силистра, Бугарска
• Куманово, Македонија
• Ћустендил, Бугарска
• Ново Место, Словенија
• Пазин, Хрватска
• Окајама, Јапан
• Петра, Јордан
• Познањ, Пољска

Галерија

• 
  Фонтана
• 
  Фонтана ноћу
• 
  Градски парк
• 
  Булевар ослобођења, главна градска „артерија”
• 
  Градски парк Лесковца

Литература

• Стојанчевић, Владимир (1996). Југоисточна Србија у XIX веку (1804-1878). Ниш: Просвета. 

Спољашње везе

Званични веб-сајт Веб-портал града Лесковца Услужни центар Општине Лесковац Регионална привредна комора Лесковац Туристичка организација Лесковац Црквена општина Лесковац Телевизија Лесковац Радио Лесковац

Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain) Сателитска мапа (Wikimapia) Гугл сателитска мапа (Maplandia) План насеља на мапи (Mapquest) Све информације о граду Лесковац Телефонски именик за град Лесковац