Посттрауматски стресни поремећај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Посттрауматски стресни поремећај
Shellshock2.jpg
Манифестације ПТСП код Аустралијских војника у Првом светском рату
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност психијатрија
ICD-10 F43.1
ICD-9-CM 309.81
DiseasesDB 33846
MedlinePlus 000925
eMedicine med/1900
Patient UK Посттрауматски стресни поремећај
MeSH D013313

Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) (енгл. posttraumatic stress disorder) је врста анксиозности као последица психолошког излагања стресним доживљајима, који укључују смртну опасност, озбиљне физичке повреде или претњу физичком интегритету особе, које та особа доживљава крајње трауматично.[1][2][3]

Етиопатогенеза[уреди]

Посттрауматски стресни поремећај се може јавити у било ком узрасту, чак и код ментално здравих особа,[4] појавом специфичних симптома који обично почињу до 3 месеца од трауматског догађаја (акутни пострауматски стресни поремећај). Ако не дође до излечења у току акутне фазе болести, по правилу у наредних 6 месеци од трауматског догађаја, због сувише јаког и дуготрајног стреса, поремећа поприма хронични облик који може трајати годинама, и довести до трајних промена личности. Шта је сувише дуго и сувише јако одлучује, у највећој мери, урођена природа организма, као и стање у коме га је стрес (психички узрок) затекао.[5] Међутим, дешава се да се симптоми ПТСП јаве или препознају са закашњењем од неколико месеци (>3) или више година. У таквим случајевима због неблаговременог или неадекватног лечења у дужем временском периоду клиничка слика поприма тежи облик са не тако ретком појавом самоубистава у покушају [6] и развоја израженијих форми психосоматске болести.[7]

Зато психијатрија ПТСП означава као одложени или продужени одговор организма на стресни догађаj (који може изазвати телесну повреду, али мора изазвати психолошку трауму) или угрожавајућу ситуацију (различите врсте и различитог трајања), која је ван људског искуства.
Основне карактеристике и примери стресног догађаја

Основне карактеристике стресног догађаја код ПТСП огледа се у томе да је он мора бити не само озбиљан већ и екстреман. Најчешћи примери таквих стресних догађаја су; претња смрћу због појава грађанских сукоба, ратних дејстава, природних катастрофа (поплаве, земљотрес, пожара) или догађаја као што су:[8] мобинг, насиље у породици, боравак у затвору, логoру итд, силовање, тероризам...

На пример, Нато бомбардовање СРЈ и Сукоби на Косову и Метохији 1999. изазвало је ПТСП код неких људи који су били изложени бомбардовању, код људи који су доживели или видели погибију на Косову, и код људи који су у изгубили рођаке и пријатеље у овим догађајима.

Ветерани по повратку својим кућама из рата често оболевају од ПТСП.[9] Особе које су доживеле мобинг на радном месту такође чешће оболевају од ПТСП.

Симптоми и знаци ПТСП су одговор тела на стрес. Тачан узрок (механизам настанка) ПТСП је непознат. На његову појаву и развој симптома могу утицати многобројни психолошки, генетички, физички и социјални фактори. Постојање већ доживљене психичке трауме у животу неке особе, код ње може да повећа ризик од настанка ПТСП након недавно доживљеног стресног догађаја.

Није познато зашто трауматски догађаји изазивају ПТСП код неких људи, али не и код других.

Предиспозиција[уреди]

Постоји много покушаја утврђивања фактора који предиспонирају појаву ПТСП. Након многобројних истраживања која су подразумевала различита испитивања људи код којих се након трауматског догађаја (као што су пожари, експлозије, ратиште) јавио ПТСП, и оних код којих није било симптома ПТСП утврђени су неки од следећих психолошких фактора који су битни за појаву ПТСП након трауматског догађаја:

  • Постојање психичких поремећаја пре трауме
  • Постојање психичких поремећаја у породици
  • Висок неуротицизам
  • Спољашњи локус контроле
  • Трансгенерацијска траума, односно постојање искуства трауме у ранијој генерацији у породици [1]
  • Постојање ранијих трауматских искустава

Особе које имају висок ниво менталног здравље пре трауме најмање су изложене ризику за ПТСП. Али ако је трауматско искуство довољно застрашујуће, претходно добро психолошко здравље га вероватно неће заштитити. Такође према неким истраживањима, недостатак социјалне подршке када је она највише потребна, може утицати да претходно психолошки здраве особе подлегну трауми.

Генетичке предиспозиције су још један од фактора битних за појаву ПТСП. На основу обимног истраживања које је спроведено у Америци на вијетнамским ветеранима близанцима, утврђено је да једнојајчани близанци имају сличнији ниво ПТСП од двојајчаних близанаца, што указује на значај генетичких фактора код ПТСП.

Знаци и симптоми[уреди]

Знаци и симптоми ПТСП нису ништа друго до манифестне појаве у организму трауматизоване особе изазване различитим комбинацијама дејства физичких и психолошких фактора, или удруживањем више група симптома од којих су најчешће заступљени следећи:

Узроци Знаци и симптоми
Поновно преживљен догађај
  • Понављајућа узнемирујућа и мучна сећања.
  • Изненадни осећај као да се трауматични догађај поново догађа (flash back).
  • Понављајући мучни снови о догађају.
Појачана психичка осетљивост и изражена узнемиреност
  • Потешкоће успављивања и одржавања спавања
  • Раздражљивост или напади љутње и беса
  • Отежанс способност концентрација
  • Реакција претеране уплашености
  • Ишчекивања нових непријатности.
Избегавање ситуације и околности
(које подсећају или су повезане са трауматским догађајем)
  • Покушај да се избегну мисли и осјећања везана за трауму
  • Неспособност сећања неког важног дела трауме
  • Осјећај ускрћивања будућности (нпр. особа не очекује да би могла имати каријеру, брак, децу или дуг живот).
  • Смањено интересовање за животно значајне активности
  • Осећај одвојености или отуђеност од других
  • Емоционална отупљеност (нпр. неспособност за осећај љубави)
  • Покушаји да се избегну активности или ситуације које подсећају на трауму

Дијагноза[уреди]

Дијагноза ПТСП, данас се углавном заснива се на 8 критеријума из Дијагностичког и статистичког приручник за менталне поремећаје, пето издање (ДСМ-5).[10]

Критеријуми Карактеристике ПТСП у оквиру задатог критеријума
Први
  • Директно доживљавање трауматског догађај
  • Лично сведочења, о трауматском догађају коме нису присуствовале друге особе
  • Сазнање да је трауматски догађај повезан са блиским чланом породице или пријатељем
  • Доживљавај се понавља или постоји екстремна изложеност аверзивним дејствима трауматског догађаја; ово се не односи на утицаје преко медија (телевизија, филмови или слике).
Други
  • Упорно понављање догађаја на један од следећих начина кроз; мисли или перцепције, слике, драматичне представе, илузије или халуцинације. повратне дисоцијативне епизоде, снажно психолошко узнемирење или реакцију на било шта што симболизује неки аспект догађаја.
Трећи
  • Избегавање надражаја и сећања који су повезани са траумом, а која се огледају у једном или оба облика избегавања која могу бити: избегавању мисли, сећања, или разговора повезаних са догађајем и избегавање људи, места, или активности које могу изазвати сећања на непријатан догађај.
Четврти
  • Немогућност сећања важаих аспекта догађаја.
  • Дуготрајни и претерани негативни ставовови о себи, другима, или свету
  • Дуготрајни, поремећај сазнања о узроку или последицама догађаја
  • Дуготрајно негативно емоционално стање
  • Изразито смањено интересовање за учешће у значајним активностима
  • Осећање или отуђење од других
  • Дуготрајна неспособност да се доживе позитивне емоције
Пети
  • Раздражљиво понашање и испади беса.
  • Несмотрено или самодеструктивно понашање
  • Будност и опрез
  • Претерано тржење одговора
  • Проблеми са концентрацијом
  • Поремећај сна
Шести
  • Симптоми трају више од једног месеца
Седми
  • Поремећај изазива клинички значајну патњу или оштећење у функционисању.
Осми
  • Поремећај није приписан физиолошких ефекатима супстанци или другим медицинским стањима

Диференцијална дијагноза[уреди]

Дијагнозе у разматрању Диференцијалне дијагнозе
  • Акутни стресни поремећај
  • Поремећај прилагођавања
  • Симулирање (мора се искључити)
  • Поремећај расположења са психотичним обележјима
  • Психотични поремећаји изазвани општим медицинским стањем (болешћу)
  • Поремећаји изазвани применом недозвољених супстанци

Терапија[уреди]

Терапија ПТСП обухвата следеће:

  • Превенцију, иницијалну процену и третман убрзо након трауматичног догађаја
  • Комбиновану примену фармаколошких и нефармаколошких облика терапија за одрасле
  • Првенствене психотерапијске интервенције код адолесцената и деце
Нефармаколошка терапија

Нонфармалошка терапија заснива се на следећем:

  • Групна терапија
  • Индивидуална и породична терапија
  • Когнитивно-бихевиорална терапија (КБТ)
  • Терапија игром или арт терапија
  • Управљање анксиозношћу
  • Хипноза
  • Разне технике релаксације
Фармаколошка терапија

Лекови се могу применити у контроли физиолошких симптоме, како ми се болеснику омогућило да толерише, примену високо емотивном садржаја у психотерапији. Главне фармаколошке супстанце које се користе код ПТСП су:

  • Селективне инхибитори серотонина (на пример, сертралин, пароксетин, флуоксетин): који могу разрешити сва 3 симптома кластера
  • Бензодиазепини (нпр, алпразолам): за купирање анксиозности и ослобађање од других симптома
  • Бета блокатори (нпр пропранолол): за лечење симптома повезаних са хипертензивним реакцијама
  • Антиконвулзиви (на пример, карбамазепин, ламотригин, употреба ван ознака): за купирање импулсивности и емоционалне лабилности
  • Атипични антипсихотици (нпр рисперидон, оланзапин): код болесника који не реагују на антидепресиве.
  • Алфа1 блокатори (нпр, празосин): код болесника са ноћном мором и поремећајима спавања.
  • Алфа2 агонисти (на пример, клонидин): за лечење ноћне море.

У лечењу ПТСП поред наведених медикамената могу се, према потреби, користити и:

Извори[уреди]

  1. American Psychiatric Association (1994). Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Association. ISBN 978-0-89042-061-4. 
  2. David Satcher; et al. (1999). „Chapter 4.2”. Mental Health: A Report of the Surgeon General. Surgeon General of the United States. 
  3. Brunet A, Akerib V, Birmes P (2007). „Don't throw out the baby with the bathwater (PTSD is not overdiagnosed)” (PDF). Can J Psychiatry 52 (8): 501—2; discussion 503. PMID 17955912. Приступљено 12. 3. 2008. 
  4. World Health Report 2001, Mental Health: New Understanding, New Hope, WHO, 2001.
  5. Koić E., Stres psihička trauma i PTSP - posttraumatski stresni poremećaj, Virovitica, Januar, 2006.
  6. Dragišić-Labaš S. Društveni faktori u etiologiji suicidalnog ponašanja vojnih invalida rata iz 1991-1995., Institut za neuropsihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, Beograd. 1998
  7. Herman JH. Trauma i oporavak, „Svjetlost“, Sarajevo, 1997.
  8. Bisson J, Andrew M. Psychological treatment of post-traumatic stress disorder (PTSD). Cochrane Database Syst Rev. 2007;3:CD003388.
  9. Yaffe K, Vittinghoff E, Lindquist K, Barnes D, Covinsky KE, Neylan T, et al. Posttraumatic stress disorder and risk of dementia among US veterans. Arch Gen Psychiatry. Jun 2010;67(6):608-13.
  10. American Psychiatric Association. American Psychiatric Association: Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fifth Edition. Arlington, VA: 2013.
  11. de Quervain DJ, Margraf J. Glucocorticoids for the treatment of post-traumatic stress disorder and phobias: a novel therapeutic approach. Eur J Pharmacol. 2008 Apr 7. 583(2-3):365-71.

Литература[уреди]

  • American Psychiatric Association (1994). Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Association. ISBN 978-0-89042-061-4. 
  • David Satcher; et al. (1999). „Chapter 4.2”. Mental Health: A Report of the Surgeon General. Surgeon General of the United States. 
  • Johnson H, Thompson A. The development and maintenance of post-traumatic stress disorder (PTSD) in civilian adult survivors of war trauma and torture: a review. Clin Psychol Rev. 2008 Jan. 28(1):36-47.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).