Потурица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Потурица је колоквијалан, углавном погрдан израз за преобраћеника у ислам у вријеме турских освајања Европе, односно владавине Османског царства.

Ликови Срба Потурчењака, илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандровића

Феномен преласка Срба у ислам под Османлијама се често назива потурчивање или турчење, а дијели се на насилно и добровољно.[1] Потурчивање као историјски феномен се не веже само за исламизацију хришћанског (немуслиманског) становништва, него и за промијену народног и националног идентитета. Потурчивање је био процес исламизације и националне идентификације са Турцима и Турском.[1] Феномен потурчивања је укључивао и прихватање начина облачења (фес), затим употребу турског језика (турцизми), те опште прихватање турске културе као властите националне културе.[1]

Историја[уреди]

Историја потурчивања Срба се веже за успон Османског царства и његова освајања у Европи. Прво забиљежено насилно потурчивање Срба се везује за бој на Косову пољу и помиње се као принудно одвођење заробљеника у робље које је насилно преобраћено у ислам.[2] Први исламизовани робови српске народности су одведени у Малу Азију, Персију, Арабију и Африку, и за њих се зна да су временом изгубили свијест о властитом поријеклу.[1] У Османском царству је робље третирано као ратнички плијен, а људским робљем се трговало као и са стоком или другом врстом добити.[1] Одвођење Срба у ропство је трајало од првог сусрета Срба и Турака, односно од продора Османског царства на српску земљу 1371. године, па све до средине XIX, односно у мањим случајевима заробљавања сужања до краја XIX вијека.[1] Насилно поробљавање Срба је вршено масовно и појединачно. У робље су посебно након војних окршаја одвођене жене, дјеца, и одрасли мушкарци који нису убијени на лицу мјеста, док су рањени и они који нису могли да ходају убијани.[3] Робље је најчешће одвођено у Једрене и Цариград, гдје је јавно продавано на великим трговима.[1] На подручју насељеном Србима главни центар за продају робља се налазио у Београду, у коме се налазила и посебна кућа за разврставање и продају хришћанског робља.[4]


У појединим периодима попут 1659, 1661, 1690. и 1691. године, забиљежено је одвођење у ропство 200.000 душа оба пола и свих узраста.[1] Поједине османлијске паше су у свом приватном посједу имале и до 7.000 робова (Искедер Челебија (турски Крез)).[1] Срби су масовно одвођени у робље током сваког рата у коме је учествовало Османско царство. Тако је велики број народа одведен у робље током Аустријско-турскога рата (1737—1738), затим Руско-турског рата (1768—1774) и других ратова у којима је учествовало Османско царство.[1] Михајло Константиновић из Островице који је заробљен и преобраћен у јањичара а потом побјегао из ропства, је написао за Гласник Српског ученог друштва сљедеће: „робе (Турци) људе, а који не могу ићи оне поубијају. То бива често сваке године на доведу и донесу (по) неколико хиљада добрих христјана међу поганике па ту измешавши се покваре се. Забораве за своју добру и примају поганичку веру“.[3] Јавно робље је у Османском царству након критика из западне Европе укинуто законима 1830-их година. Тај закон је уведен у живот 1846, те поново проширен 1856. године.[1]

Поред одвођења у робље, насилно потурчивање Срба је вршено данком у крви. Османски султан Орхан I је 1329. године установио јањичарске одреде.[1] Јањичари су у Османском царству укинути у јуну 1826. године, након што је султан Махмуд II као посљедица критика из западне Европе одлучио да оснује модерну војску састављену само од етничких Турака. Хришћанска дјеца су у јањичаре одвођена сваке четврте или пете године, а султан Османског царства је за овај посао упошљавао посебне чиновнике који су називани турнаџибашије и јајанбашије.[1] Једно вријеме су у јањичаре узимана дјеца старосне доби од 6 до 10, а затим од 10 до 16 година старости. У вријеме султана Бајазита II, у јаљичаре је одведено највише дјеце српске народности.[1] Српска и друга хришћанска дјеца су одвођена у Малу Азију гдје су разврставана по турским кућама док не науче турски језик. Турци су ову дјецу употребљавали за ручне послове све док нису ојачала и научила турски језик, наког чега су их слали у Цариград. Дјеца су у Цариграду разврставана према доби, углавном у јањичаре, а нека икао слуге на двору, вртовима, бродовима и коњушницама.[1] Ово одвођење хришћанске дјеце од родитља, преобраћање у ислам, подучавање турском језику и култури се назива потурчивање. Дјеца су одгајана као Турци, а у зависности од узраста је долазило до потпуног или дјелимичног заборава о националном поријеклу.[1]

Коријен ријечи (етимологија)[уреди]

Назив потурица је сложеница од ријечи постати и ријечи Турчин. У Вуковом Рјечнику феномен преласка на ислам у Османском царству се назива „потурчивање, турчење, потурчити се, помухамедањивање, потурчењак, потурица, потур“ итд.[1]

Негативно значење[уреди]

Бошњак, илустрација из великог ислустрованог календара „Орао“ (1879).

Сам назив и феномен који се веже за историјску чињеницу која је дубоко укоријењена у историји српског народа под Османском влашћу, има врло негативно значење. Негативно значење се посебно веже за насилан облик потурчивања, односно одвођења у робље.[1] Данак у крви као начин потурчивања исто тако има негативно значење, јер се ради о насилном отимању дјеце од мајки. Додатно негативно значење се веже за претпостављени добровољни облик потурчивања, које се значењем веже за издајство, преневјеру, одрођивање, однарођивање, сарадњу са окупатором, отпадништво итд. У српском језику постоји изрека „Потурица гори од Турчина“ којом се изражава негативан став према ономе што потурице представљају својом идентификацијом са окупатором.[6] Јован Цвијић сматра да су потурице „били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи“.[6]

Помен у српској књижевности[уреди]

Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,

боља ми је вјера него твоја!
Хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах;
ђед ми га је на сабљу добио
ђе су царство сабље дијелиле,
те му трагу оста за господство.“
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л' на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,

заробио себе у туђина!

Горски вијенац,
Петар Петровић Његош

Помен потурица у српској књижевности је учестао у времену слабљења Османског царства, односно времену ослобађања Срба од Османлија. У овом историјском периоду долази до кулминације антагонизма између са једне стране Срба, који пропаст Османског царства виде као властити пут ка слободи, и са друге стране потурица, који Османско царство доживљавају као своју једину домовину која штити њихову прихваћену вјеру и њихов положај у османско друштву. Овај однос је сликовито описан у дјелима Петра Петровића Његоша. Тако у пјесми Бој на Салашу из 1806. године Чупић одговара Мехмеду: „Потурицо, Мехмед капетане, обазри се да се погледамо, да видимо чија је сад Мачва: ил' је твоја ил' ће бити моја, чија ли је од старине била!“.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Муслимани наше крви у Јужној Србији, Јован Хаџи Васиљевић, II издање / Штампарија „Свети Сава“, Београд (1924)
  • Муслимани наше крви у Јужној Србији, Јован Хаџи Васиљевић, III издање / „Григорије Божовић“, Приштина; „Просвета“, Београд, (1995) Библиотека Баштина, Уредник Ацо Ракочевић
  • Горски вијенац, Петар II Петровић Његош, Беч, (1847)

Спољашње везе[уреди]