Пређи на садржај

Похвала

С Википедије, слободне енциклопедије

Похвала је облик друштвене интеракције који подразумева исказивање признања, охрабрења или дивљења. Изражава се вербално, али и говором тела (попут израза лица и гестова).

Вербална похвала подразумева позитивно вредновање особина или поступака друге особе, при чему онај ко упућује похвалу сматра да су стандарди на којима се та оцена заснива валидни.[1]

Будући да представља вид друштвеног утицаја, похвала делује као награда и подстиче понашање путем условљавања. Њен утицај на појединца зависи од многих фактора, укључујући контекст, значење које похвала носи, као и карактеристике и тумачење особе која је прима.[2] Иако похвала може имати сличне ефекте као и материјалне награде (било позитивне или негативне), она је обично мање упадљива и мање очекивана. Такође, похвала преноси више информација о компетентности и најчешће се упућује непосредно након пожељног понашања.[3]

Похвала се разликује од простог признања или повратне информације (који су неутралнији облици препознавања), као и од охрабрења (које је експлицитно усмерено ка будућности).[2]

Похвала се размењује на свим нивоима друштвене хијерархије, како унутар сопствене групе, тако и према припадницима других група. Она је важан елемент у регулисању друштвене хијерархије и одржавању кохезије групе, а утиче и на потенцијал за политичко деловање и друштвене промене. Када је упућује доминантна особа, похвала поприма облик признања и уверавања. Са друге стране, када подређени хвали доминантну особу, то поприма облик поштовања, дивљења, усхићења[4] или деификације (уздизања међу божанства).

Похвала богова често је део религијских обреда и пракси (видети на пример молитву похвале). Самохвалисање се понекад сматра супротношћу скромности.[5]

Као бихевиорално поткрепљење

[уреди | уреди извор]

Концепт похвале као средства за појачавање понашања (бихевиорално поткрепљење) укорењен је у Скинеровом моделу оперантног условљавања (Б. Ф. Скинер). Из ове перспективе, похвала се посматра као средство позитивног поткрепљења: вероватноћа понављања одређеног понашања се повећава уколико након њега уследи похвала (условљена похвала).[6]

Стотине студија показале су ефикасност похвале у подстицању позитивног понашања. Ово је посебно истраживано у контексту васпитања и образовања, где наставници и родитељи користе похвалу како би побољшали понашање и академски успех деце,[7][8] али и у проучавању радног учинка запослених.[9]

Такође, показано је да похвала може појачати позитивно понашање и код особа које нису директно похваљене (на пример, код школског друга похваљеног ученика) путем викаријског (заменског) поткрепљења.[10]

Ефикасност похвале у промени понашања варира у зависности од њене форме, садржаја и начина на који је упућена. Да би похвала изазвала позитивну промену, она мора бити условљена понашањем (тј. мора уследити искључиво након што се циљано понашање изврши), мора прецизирати које се тачно понашање поткрепљује и мора бити изречена искрено и уверљиво.[11]

Због свог ефекта као средства позитивног поткрепљења, похвала је укључена у протоколе бројних бихевиоралних и когнитивно-бихевиоралних интервенција.[12][13] Стратешка употреба похвале призната је као пракса заснована на доказима у управљању одељењем,[12] као и у програмима обуке родитеља,[8] иако се у истраживањима често сврстава у ширу категорију позитивног поткрепљења заједно са стратешким усмеравањем пажње и материјалним наградама.

Ефекти изван промене понашања

[уреди | уреди извор]

Док су се рана истраживања фокусирала углавном на промене у понашању, новије студије истичу важне импликације похвале и у другим доменима.[14] Похвала може имати когнитивни утицај на појединца тако што скреће пажњу на њега или му преноси информације о вредностима и очекивањима особе која хвали.[14]

Ефикасна похвала (она коју прималац доживљава као добродошлу или прихватљиву) може изазвати позитивне емоционалне ефекте, стварајући стања попут среће, радости и поноса.[14] Такође, похвала шаље поруку да је појединац достигао или премашио одређени стандард, што код примаоца изазива осећај задовољства и побољшава слику о себи.[15] Hасупрот томе, ако похвала делује неискрено или манипулативно, може изазвати негативне емоционалне реакције.[14]

Постоје различита гледишта о утицају похвале на мотивацију. Једна група истраживача сматра да похвала може смањити интринзичну (унутрашњу) мотивацију јер повећава осећај спољашње контроле.[16] Међутим, други тврде да похвала дефинише стандарде и очекивања, што може додатно мотивисати појединца да уложи напор како би те стандарде испунио.[14]

Коначно, похвала игра важну улогу у међуљудским односима. Истраживања показују да постоји снажан социјални притисак да се на похвалу узврати.[17] Сматра се да узајамна похвала повећава привлачност и јача међуљудске односе,[14] што је механизам који се често користи у стратегијама улизивања (инграцијације).[17]

Димензије похвале

[уреди | уреди извор]

Личност и процес

[уреди | уреди извор]

Током последњих неколико деценија, истраживачи праве разлику између похвале усмерене на опште способности и личне особине (нпр. „Ти тако лепо црташ") и похвале усмерене на сам процес рада или уложен труд (нпр. „Баш вредно радиш на том цртежу").[18] Ова дистинкција се понекад описује и као разлика између похвале способности и похвале труда, иако су то заправо поткатегорије шире поделе на похвалу личности и похвалу процеса.[2]

Традиционално се веровало да похвала усмерена на личност (или особину) помаже детету да изгради уверење о сопственим капацитетима за успех, чиме се мотивише за учење.[19] Међутим, новије социјално-когнитивне теорије сугеришу да овакав вид похвале може имати штетне последице по дечју перцепцију себе, мотивацију и учење.[18] Наиме, када се деца хвале због личних особина уместо због конкретног учинка, она могу научити да своју глобалну вредност процењују кроз те похвале,[20] што може поткопати њихову унутрашњу мотивацију.

У студији која је поредила ова два типа похвале, Каминс и Двек[20] открили су да деца која примају похвале усмерене на личност, након неуспеха чешће испољавају реакције беспомоћности и самоокривљавања у поређењу са децом која су хваљена за процес рада. Хендерлонг и Лепер[2] сугеришу да похвала личности може деловати слично као материјална награда — краткорочно производи жељени исход, али дугорочно може умањити унутрашњу мотивацију и истрајност. Са друге стране, Скипер и Даглас[21] нашли су да, иако похвала личности предвиђа негативније реакције на први неуспех, након другог неуспеха све групе показују слично негативне одговоре, па су дугорочне последице и даље предмет истраживања.

Такође, врста похвале може подстаћи различите стилове атрибуције (тумачења узрока).[22] Похвала личности може навести појединца да успех или неуспех приписује својим фиксним способностима, што пред препрекама води ка осећају беспомоћности. Насупрот томе, похвала процеса подстиче приписивање резултата уложеном труду или стратегији, што је адаптивнији приступ.

Милер и Двек[22] су експериментално потврдили да је похвала интелигенције (личности) штетнија за мотивацију ученика петог разреда него похвала труда. Након неуспеха, ученици хваљени за интелигенцију показивали су мању истрајност, мање уживање и лошији учинак. Ови налази су у складу са теоријама о мотивацији за постигнућем,[23] према којима се учинак побољшава када се неуспех припише недостатку труда, а погоршава када се припише недостатку способности.

Ипак, похвала процеса није увек супериорна. На пример, похвала труда може бити контрапродуктивна ако се даје за изузетно лаке задатке.[2] Ово је посебно видљиво код старије деце која труд и способност виде као обрнуто повезане (ако мораш много да се трудиш, значи да ниси довољно способан),[24] па претерано наглашавање труда може сугерисати да дете нема довољно капацитета.

Контрола и информисање

[уреди | уреди извор]

Заговорници теорије когнитивне евалуације (Деси и Рајан)[16][25] истичу два аспекта похвале која утичу на самоопредељење детета: информативни и контролишући. Информативни аспект подстиче осећај унутрашњег локуса контроле и тиме јача самоопредељење, док контролишући аспект подстиче спољашњи локус контроле, што води ка послушности или пркосу, али не и суштинској мотивацији.[16] Ефекат похвале зависи од тога који је од ова два аспекта истакнутији.

Бројне студије подржавају тезу да информативна похвала боље утиче на самоопредељење. Мета-анализа коју су спровели Деси, Кестнер и Рајан (Deci, Koestner & Ryan)[26] показала је да је похвала базирана на информацијама повезана са већом интринзичном мотивацијом, док је контролишућа похвала смањује. На пример, Питман и сарадници[27] утврдили су да одрасли показују веће интересовање за задатак када добију информативну похвалу (нпр. „У поређењу са већином, теби иде стварно добро"), него када добију контролишућу (нпр. „Теби иде стварно добро, ако тако наставиш, моћи ћу да искористим твоје податке").

Ипак, разлика није увек једноставна. Тешко је предвидети нето ефекат у поређењу са ситуацијом без похвале, а често је и тешко разграничити у којој мери је нека похвала информативна, а у којој контролишућа.[2]

Социјално поређење и овладавање вештином

[уреди | уреди извор]

Социјално поређење је чест психолошки процес, нарочито у образовању. Фестингер[28] је приметио да се људи пореде са другима како би проценили сопствене способности када немају објективна мерила. Постоји неслагање око тога да ли је похвала заснована на поређењу са другима (нпр. „Бољи си од већине") корисна за децу.

Неке студије су показале да таква похвала повећава мотивацију у односу на групе без похвале.[29][30] Међутим, ова истраживања су критикована због методолошких недостатака (нпр. контролне групе су добијале имплицитно негативне поруке да су „само просечне").[31] Такође, већина студија није испитивала ефекте након каснијег неуспеха.

Главна критика похвале засноване на поређењу јесте то што учи децу да своју вредност мере у односу на друге, што их чини рањивим када их неко надмаши. Сматра се да оваква похвала може смањити унутрашњу мотивацију јер дете осећа спољашњу контролу.[16] Насупрот томе, похвала усмерена на компетентност (овладавање вештином) сматра се бољом за дугорочну мотивацију.

Истраживања су показала и полне разлике. Код одраслих, жене су биле мотивисаније похвалом за овладавање вештином, док су мушкарци боље реаговали на социјално поређење.[32] Код деце, похвала заснована на поређењу доводила је до пада мотивације након двосмислене повратне информације код свих испитаника, а код девојчица чак и након позитивне повратне информације.[31]

Лепота и похвала

[уреди | уреди извор]

Лепота се сматра вредном похвале "само ако је похвала усмерена на лепоту као такву, а не као личну заслугу онога ко је поседује".[33]

Сер Кенет Довер (енгл. Kenneth Dover) разјашњава везу између лепоте и похвале, анализирајући грчке термине за ове појмове:

Говорећи о грчком језику, Довер наводи да реч која се преводи као похвала, када се примени на особу, уједно значи и „леп", „сладак", „згодан", „атрактиван", а њен антоним је aischros, „ружан". Ови изрази се такође примењују на предмете, призоре, звуке и све о чему се може размишљати, попут институција, достигнућа или неуспеха, врлинских или порочних радњи; kalos изражава позитивну реакцију („дивљења вредан", „кредибилан", „частан"), a aischros негативну („срамотан", „одбојан", „презира вредан").[34]

Довер наглашава разлику између естетског и моралног значења: „Мора се истаћи да Грци нису називали особу 'лепом' на основу њеног морала, интелигенције, способности или темперамента, већ искључиво на основу облика, боје, текстуре и покрета".[35]

Фактори који утичу на деловање похвале

[уреди | уреди извор]

Узраст

[уреди | уреди извор]

Утицај похвале на учинак и мотивацију мења се са узрастом детета. Студије показују да похвала личности (за разлику од похвале процеса) негативно утиче на мотивацију старијих девојчица (4. и 5. разред), док код деце предшколског узраста та разлика није уочена — сви облици похвале су повећавали мотивацију у поређењу са неутралном ситуацијом.[18]

Код старије деце, похвала процеса помаже да се одржи мотивација након неуспеха, док је похвала личности смањује. Код предшколаца, иако је похвала процеса била најефикаснија, чак је и похвала личности била боља од одсуства похвале. Сматра се да млађа деца не трпе негативне последице јер још увек не тумаче узроке (атрибуције) на сложен начин и говор одраслих схватају буквалније.[36]

Пол

[уреди | уреди извор]

Истраживања сугеришу да су жене и девојчице подложније негативним ефектима одређених врста похвале, нарочито оне која је усмерена на личност или која ограничава аутономију. На пример, утврђено је да похвала која умањује осећај аутономије негативније утиче на девојчице него на дечаке.[37] Такође, похвала процеса се показала кориснијом од похвале личности само код девојчица (и то код старије деце).

Неки истраживачи сматрају да је то зато што девојчице чешће приписују неуспех недостатку способности, док га дечаци приписују недостатку труда.[38] Ове разлике могу бити последица социјализације, јер се код девојчица више подстиче зависност и однос са другима, док се код дечака инсистира на независности и постигнућу.

Култура

[уреди | уреди извор]

Утицај културе на доживљај похвале често је занемарен у литератури (тзв. „слепа тачка").[39] Ипак, постоје значајне разлике између индивидуалистичких (западних) и колективистичких (међузависних) култура. Западне културе вреднују аутономију и индивидуализам, док се у колективистичким наглашавају повезаност и хармонија у групи.[40]

У поређењу са САД, похвала се ређе користи у Кини и Јапану јер се тамо понекад сматра да штети карактеру детета.[41] У колективистичким културама појединци су чешће мотивисани жељом за самоусавршавањем него похвалом. Експериментално је показано да канадски студенти показују већу истрајност након позитивне повратне информације, док су јапански студенти истрајнији након негативне (критичке) повратне информације, јер им она указује на простор за напредак.[42]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kanouse, D. E.; Gumpert, P.; Canavan-Gumpert, D. (1981). . „The semantics of praise”. New Directions in Attribution Research. 3: 97—115. 
  2. ^ а б в г д ђ Henderlong, Jennifer; Lepper, Mark R. (2002). . „The effects of praise on children's intrinsic motivation: A review and synthesis”. Psychological Bulletin. 128 (5): 774—795. PMID 12206194. S2CID 9601124. doi:10.1037/0033-2909.128.5.774. 
  3. ^ Carton, John (19. 6. 1989). . „The differential effects of tangible rewards and praise on intrinsic motivation: A comparison of cognitive evaluation theory and operant theory”. Behavior Analyst. 19 (2): 237—255. PMC 2733619 Слободан приступ. PMID 22478261. doi:10.1007/BF03393167. 
  4. ^ Sweetman, Joseph; Spears, Russell; Livingstone, Andrew G.; Manstead, Antony S.R. (2013). . „Admiration regulates social hierarchy: Antecedents, dispositions, and effects on intergroup behavior”. Journal of Experimental Social Psychology. Elsevier BV. 49 (3): 534—542. ISSN 0022-1031. PMC 3657193 Слободан приступ. PMID 23690651. doi:10.1016/j.jesp.2012.10.007 Слободан приступ. „We demonstrate that manipulating the legitimacy of status relations affects admiration for the dominant and that this emotion negatively predicts political action tendencies aimed at social change. In addition, we show that greater warmth and competence lead to greater admiration for an outgroup, which in turn positively predicts deferential behavior and intergroup learning. We also demonstrate that, for those with a disposition to feel admiration, increasing admiration for an outgroup decreases willingness to take political action against that outgroup. Finally, we show that when the object of admiration is a subversive 'martyr,' admiration positively predicts political action tendencies and behavior aimed at challenging the status quo. These findings provide the first evidence for the important role of admiration in regulating social hierarchy.” 
  5. ^ Leech, G. (1983), , Principles of Pragmatics  , London, New York: Longman Group Ltd.
  6. ^ Kazdin 1978 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFKazdin1978 (help)
  7. ^ Strain, Phillip S.; Lambert, Deborah L.; Kerr, Mary Margaret; Stagg, Vaughan; Lenkner, Donna A. (1983). . „Naturalistic assessment of children's compliance to teachers' requests and consequences for compliance”. Journal of Applied Behavior Analysis. 16 (2): 243—249. PMC 1307879 Слободан приступ. PMID 16795665. doi:10.1901/jaba.1983.16-243. 
  8. ^ а б Garland, Ann F.; Hawley, Kristin M.; Brookman-Frazee, Lauren; Hurlburt, Michael S. (мај 2008). . „Identifying Common Elements of Evidence-Based Psychosocial Treatments for Children's Disruptive Behavior Problems”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry. 47 (5): 505—514. PMID 18356768. doi:10.1097/CHI.0b013e31816765c2. 
  9. ^ Crowell, Charles R.; Anderson, D. Chris; Abel, Dawn M.; Sergio, Joseph P. (1988). . „Task clarification, performance feedback, and social praise: Procedures for improving the customer service of bank tellers”. Journal of Applied Behavior Analysis. 21 (1): 65—71. PMC 1286094 Слободан приступ. PMID 16795713. doi:10.1901/jaba.1988.21-65. 
  10. ^ Kazdin, Alan E. (1973). . „The effect of vicarious reinforcement on attentive behavior in the classroom”. Journal of Applied Behavior Analysis. 6 (1): 71—78. PMC 1310808 Слободан приступ. PMID 16795397. doi:10.1901/jaba.1973.6-71. 
  11. ^ Brophy, Jere (1981). . „On praising effectively”. The Elementary School Journal. 81 (5): 269—278. JSTOR 1001606. S2CID 144444174. doi:10.1086/461229. 
  12. ^ а б Simonsen, Brandi; Fairbanks, Sarah; Briesch, Amy; Myers, Diane; Sugai, George (2008). . „Evidence-based Practices in Classroom Management: Considerations for Research to Practice”. Education and Treatment of Children. 31 (1): 351—380. S2CID 145087451. doi:10.1353/etc.0.0007. 
  13. ^ Weisz & Kazdin 2010
  14. ^ а б в г д ђ Delin, Catherine R.; Baumeister, Roy F. (септембар 1994). . „Praise: More Than Just Social Reinforcement”. Journal for the Theory of Social Behaviour. 24 (3): 219—241. doi:10.1111/j.1468-5914.1994.tb00254.x. 
  15. ^ Wicklund, R.A. (1975). Objective self-awareness. In Advances in experimental social psychology.. New York: Academic Press. стр. 233—275. 
  16. ^ а б в г Deci & Ryan 1985
  17. ^ а б Jones & Wortman 1973
  18. ^ а б в Henderlong Corpus, Jennifer; Lepper, Mark R. (2007). . „The Effects of Person Versus Performance Praise on Children's Motivation: Gender and age as moderating factors”. Educational Psychology. 27 (4): 487—508. S2CID 46322544. doi:10.1080/01443410601159852. 
  19. ^ Briggs 1975
  20. ^ а б Kamins, Melissa L.; Dweck, Carol S. (1999). . „Person versus process praise and criticism: Implications for contingent self-worth and coping”. Developmental Psychology. 35 (3): 835—847. CiteSeerX 10.1.1.395.3991 Слободан приступ. PMID 10380873. S2CID 16428720. doi:10.1037/0012-1649.35.3.835. 
  21. ^ Skipper, Yvonne; Douglas, Karen (јун 2012). . „ls no praise good praise? Effects of positive feedback on children's and university students' responses to subsequent failures” (PDF). British Journal of Educational Psychology. 82 (2): 327—339. PMID 22583094. doi:10.1111/j.2044-8279.2011.02028.x. 
  22. ^ а б Mueller, Claudia M.; Dweck, Carol S. (1998). . „Praise for intelligence can undermine children's motivation and performance”. Journal of Personality and Social Psychology. 75 (1): 33—52. PMID 9686450. doi:10.1037/0022-3514.75.1.33. 
  23. ^ Weiner, B. (1. 1. 1994). . „Integrating Social and Personal Theories of Achievement Striving”. Review of Educational Research. 64 (4): 557—573. S2CID 145537347. doi:10.3102/00346543064004557. 
  24. ^ Covington, V. (1984). . „The self-worth theory of achievement motivation: Findings and implications”. The Elementary School Journal. 85: 5—20. S2CID 143762609. doi:10.1086/461388. 
  25. ^ Deci, E. L.; Ryan, R. M. (1980). „The empirical exploration of intrinsic motivational processes”. Ур.: L. Berkowitz. Advances in experimental social psychology (13 изд.). New York: Academic Press. стр. 39—80. 
  26. ^ Deci, E. L.; Koestner, R.; Ryan, R. M. (1. 1. 2001). . „Extrinsic Rewards and Intrinsic Motivation in Education: Reconsidered Once Again”. Review of Educational Research. 71 (1): 1—27. S2CID 11589745. doi:10.3102/00346543071001001. 
  27. ^ Pittman, T. S.; Davey, M. E.; Alafat, K. A.; Wetherill, K. V.; Kramer, N. A. (1. 6. 1980). . „Informational versus Controlling Verbal Rewards”. Personality and Social Psychology Bulletin. 6 (2): 228—233. S2CID 144553494. doi:10.1177/014616728062007. 
  28. ^ Festinger, L. (1. 5. 1954). . „A Theory of Social Comparison Processes”. Human Relations. 7 (2): 117—140. S2CID 18918768. doi:10.1177/001872675400700202. 
  29. ^ Deci, Edward L. (1971). . „Effects of externally mediated rewards on intrinsic motivation.”Неопходна новчана претплата. Journal of Personality and Social Psychology. 18 (1): 105—115. doi:10.1037/h0030644. 
  30. ^ Pretty, Grace H.; Seligman, Clive (1984). . „Affect and the overjustification effect.”. Journal of Personality and Social Psychology. 46 (6): 1241—1253. doi:10.1037/0022-3514.46.6.1241. 
  31. ^ а б Corpus, Jennifer Henderlong; Ogle, Christin M.; Love-Geiger, Kelly E. (25. 8. 2006). . „The Effects of Social-Comparison Versus Mastery Praise on Children's Intrinsic Motivation”. Motivation and Emotion. 30 (4): 333—343. S2CID 53403876. doi:10.1007/s11031-006-9039-4. 
  32. ^ Koestner, Richard; Zuckerman, Miron; Olsson, Jennifer (март 1990). . „Attributional style, comparison focus of praise, and intrinsic motivation”. Journal of Research in Personality. 24 (1): 87—100. doi:10.1016/0092-6566(90)90008-T. 
  33. ^ Nehamas, Alexander (13. 12. 2007). „Beauty of Body, Nobility of Soul: The Pursuit of Love in Plato's Symposium” (pdf). Ур.: Scott, Dominic. Maieusis: Essays in Ancient Philosophy in Honour of Myles Burnyeat. Oxford University Press. ISBN 9780191711008. doi:10.1093/acprof:oso/9780199289974.003.0006. Приступљено 20. 5. 2019. 
  34. ^ Plato: Symposium.. Cambridge, Cambridge: United States: Cambridge University Press. 2008. стр. 2. ISBN 978-0521682985. 
  35. ^ Kenneth, Dover (1974). Greek Popular Morality in the Time of Plato and Aristotle. (New изд.). Berkeley and Los Angeles: United States: Hackett Publishing Company, Inc.. стр. 16. ISBN 978-0872202450. 
  36. ^ Barker, George P.; Graham, Sandra (1987). . „Developmental study of praise and blame as attributional cues”. Journal of Educational Psychology. 79 (1): 62—66. doi:10.1037/0022-0663.79.1.62. 
  37. ^ Koestner, R.; Zuckerman, M.; Koestner, J. (1. 3. 1989). . „Attributional Focus of Praise and Children's Intrinsic Motivation: The Moderating Role of Gender”. Personality and Social Psychology Bulletin. 15 (1): 61—72. S2CID 145795039. doi:10.1177/0146167289151006. 
  38. ^ Dweck, Carol S.; Davidson, William; Nelson, Sharon; Enna, Bradley (1978). . „Sex differences in learned helplessness: II. The contingencies of evaluative feedback in the classroom and III. An experimental analysis.”. Developmental Psychology. 14 (3): 268—276. doi:10.1037/0012-1649.14.3.268. 
  39. ^ Wang, Y. Z.; Wiley, A. R.; Chiu, C.-Y. (1. 1. 2008). . „Independence-supportive praise versus interdependence-promoting praise”. International Journal of Behavioral Development. 32 (1): 13—20. S2CID 18336523. doi:10.1177/0165025407084047. 
  40. ^ Markus, Hazel R.; Kitayama, Shinobu (1991). . „Culture and the self: Implications for cognition, emotion, and motivation”. Psychological Review. 98 (2): 224—253. CiteSeerX 10.1.1.320.1159 Слободан приступ. S2CID 13606371. doi:10.1037/0033-295X.98.2.224. 
  41. ^ Salili, F. (1. 3. 1996). . „Learning and Motivation: An Asian Perspective”. Psychology & Developing Societies. 8 (1): 55—81. S2CID 144645049. doi:10.1177/097133369600800104. 
  42. ^ Heine, Steven H.; Lehman, Darrin R.; Markus, Hazel Rose; Kitayama, Shinobu (1999). . „Is there a universal need for positive self-regard?”. Psychological Review. 106 (4): 766—794. CiteSeerX 10.1.1.321.2156 Слободан приступ. PMID 10560328. doi:10.1037/0033-295X.106.4.766. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Похвала&oldid=30879244”