Пољски топ

Британски пољски топ из Другог светског рата.

Пољски топ (енгл. Field cannon), лако и покретно артиљеријско оруђе намењено да прати пешадијске, коњичке и друге јединице на маршу и подржава их на бојишту, део пољске артиљерије. За разлику од хаубице и мерзера истог калибра, има дужу цев (преко 15 калибара), већу почетну брзину зрна, већи домет и брисани простор, већу прецизност и пробојну снагу, али мање полазне и падне углове и већу тежину. У ширем смислу под пољским топом се подразумева и свако друго пољско артиљеријско оруђе.

Историја

17. век

Кожни топ из музеја у Нирнбергу, направљен пре 1653. године.

Прве пољске топове, на лако покретним лафетима, израдили су Швеђани за време Густава Адолфа: његова војска имала је пољске топове од 3, 4, 6 и 12 фунти и опсадне топове од 24 фунте (код глатке артиљерије калибар означава масу пуног гвозденог зрна-ђулета). Топови од 3 и 4 фунте били су у саставу пешадије, као пуковска артиљерија. Да би био лакши, четворофунтовни топ је у прво време (1627-1631) израђиван као кожни топ. Средином 17. века такве или сличне лаке топове имају и Енглези, Швајцарци, Немци и Французи. У то време почиње стандардизација израде артиљеријских оруђа и почиње њихова подела на три класе: топове, хаубице и мерзере. У топове су убрајана оруђа дужине цеви преко 15 калибара, намењена за положено гађање пуним ђуладима и картечом. Крајем 17. века јављају се и први брдски топови.

18. век

Пољски топ система Грибовал од 12 фунти из 1794. године.

Руски цар Петар Велики после 1700. дели топове на пуковске (од 3 и 4 фунте), пољске (од 6, 8 и 12 фунти), опсадне и тврђавске (калибра до 24 фунте). Пуковске топове употребљава као пратећу артиљерију, а од њих образује и коњичку артиљерију. Француски топови тог времена (Валијеровог система од 1732) имали су исти калибар, али су били претешки због предугачке цеви (око 25 калибара) и тешког лафета (топ од 4 фунте вукла су 4 коња) и зато неподесни за кретање са трупама, па код Француза није било пољских топова у правом смислу.

Средином 18. века долази до наглог развоја пољских топова. Пруски краљ Фридрих Велики одвојио је 1742. пољску од опсадне артиљерије и повећао је покретљивост пољских топова знатним скраћивањем цеви (неки топови од 4, 6 и 12 фунти имали су цев од свега 14 калибара). Исто је учинио Ј. Лихтенштајн у аустријској артиљерији (1753), где су цеви пољских топова скраћене на свега 16 калибара. У скраћивању цеви топова ради смањивања њихове тежине најдаље су отишли Руси (Петар Шувалов), који су 1758-1759. увели једнороге, у ствари прве топ-хаубице, који су имали цеви дужине свега 10-12 калибара, па им је тежина била свега 80 пуних зрна (топ од 4 фунте тежио је 4x80=240 фунти или 108 килограма). Поређења ради, француски топови истог калибра тежили су око 180 пуних зрна, а аустријски око 120 пуних зрна. Реорганизацијом француске артиљерије после седмогодишњег рата (1756-1763) коју је извео Жан Грибовал, уведени су нешто дужи пољски топови (18 калибара), који су имали мало теже цеви (око 150 пуних зрна), али већи домет и прецизност, као и знатно лакши и покретљивији лафет, који је по први пут стандардизован и унифициран.

19. век

Амерички пољски топ од 12 фунти, коришћен у америчком грађанском рату.

Пољски топови из прве половине 19. века били су само усавршене варијанте њихових претходника. У већини земаља број калибара сведен је на два (у Француској од 8 и 12 фунти, у Русији од 6 и 12 фунти, у Аустрији од 3 и 18 фунти, а у Британији од 9 и 18 фунти). Уведено је боље качење лафета за предњак, што је повећало покретљивост оруђа ван пута, и додата су седишта за послугу. Уведен је и шрапнел.

У Србији

За време Првог српског устанка (1804-1813) израђено је неколико тзв. трешњевих топова, а од 1808. у Београду се лију бронзани. До 1813. устаници су имали 91 пољски и 287 позицијских топова, а израдили су и два брдска (раставна). Кнез Милош је 1835. добио из Цариграда 7 топова од 6 фунти, а 1838. у Бечу је купљено још 15 топова (3 од 3 фунте, 8 од 6 фунти и 4 од 12 фунти). Од 1853. почело је ливење топова у Крагујевцу - до 1860 израђено је 42 топа од 6 фунти и 18 до 120 мм (изолучених).

Олучни спорометни топови

Крупов пољски топ калибра 75 мм из 1897. године.

Топови са изолученом цеви уведени су од 1858, из потребе да се надмаши домет изолучених пушака (до 1.200 м) који је био већи од домета дотадашњих глаткоцевних топова (око 1.000 м за ђулад, а 300-600 м за картеч), па су стрелци са изолученим мускетама могли да униште посаду топа са сигурне удаљености. Први изолучени пољски топови система Ла Ит, уведени у Француској 1858, пунили су се спреда и имали калибар од 4 и 12 фунти (заправо килограма, јер су нова зрна била двоструко тежа од старих) и домет од 3.000-3.200 метара. Пруски пољски топови острагани (Крупови топови) калибра 4 фунте (уведен 1859) и 6 фунти (уведен 1862) имали су већи домет и прецизност (до два пута) од француских, што се показало у француско-пруском рату (1870-1871). Руси су увели топове острагане 1867, Французи 1873, Аустријанци 1875, а Британци 1890. године.

Захваљујући новинама у изради цеви, барута и зрна, домет пољских топова у периоду после француско-пруског рата (1870-1871) повећао се за 100% и више. Француски топови калибра 80 и 90 мм Де Банж модел 1877 имали су домет око 7.000 метара, а немачки Модел 96 калибра 77 мм до 8.000 метара. Крајем 19. века ватрена моћ пољских топова била је 3-5 пута већа него у рату 1870-1871. Брзина гађања износила је највише 2 метка у минуту, а основна врста зрна за пољске топове постао је шрапнел.

Брзометни топови

Увођењем хидрауличне кочнице и ваздушног повратника на артиљеријска оруђа није се морало губити време на враћање оруђа и поновно нишањење, што је повећало брзину гађања на 20 метака у минуту. Први брзометни топ био је француски пољски топ Модел 1897 калибр 75 мм.

Литература

• Јанковић, Душан (1975). „Топ”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 10 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 18—25. 
• Подбој, Станислав (1974). „Пољска артиљерија”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 7 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 109.