Пољско-литванско-тевтонски рат
| Пољско-литванско-тевтонски рат | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Битка код Гринвалда, Јан Матејко (1878) | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Монашка држава Тевтонских витезова |
 Краљевина Пољска.svg){kind=small} Велико војводство Литванија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
 Улрих фон Јунгинген Хенрик од Плауена |
 Владислав II Јагело Витолд Литвански | ||||||
Пољско-литванско-тевтонски рат, познат и као Велики рат вођен је у периоду од 1409. до 1411. године између Краљевине Пољске и Великог војводства Литваније са једне и државе Тевтонских витезова са друге стране. Рат је отпочео тевтонским нападом на Пољску 1409. године.
Јуна 1410. године вођена је одлучујућа битка код Гринвалда, једна од највећих битака у средњем веку. Тевтонци су поражени и били су присиљени на склапање мира у Торну 1411. године. [1][2][3]
Предуслови[уреди | уреди извор]
Тевтонски витезови, крсташки војнички ред, преселили су се 1230. године у Кулмерланд (данас у оквиру Кујавско-поморског војводства) и, на захтев Конрада I, краља Пољске и Мазовљана, покренули Пруски крсташки рат против паганских пруских племена. Уз подршку папе и Светог римског царства, Тевтонци су поразили и покрстили Прусе (до 1280-их). Сва пажња цркве сада је усмерена на паганско Велико војводство Литванију. Следећих стотину година Тевтонци упадају у литванске земље, посебно у Самогитију[4]. Погранични крајеви Литваније потпуно су опустели, али Тевтонци нису овладали великим територијама. Литванци су одустали од Самогитије која је изгубљена у Литванском грађанском рату (1381—1384).
Године 1385. литвански кнез Владислав II Јагело оженио је Јадвигу Пољску. Владислав је прешао у хришћанство и крунисан је за краља Пољске стварајући тако заједницу Пољске и Литваније. Прелазак Литваније у хришћанство требало је отклонити верске разлоге за нападе Тевтонаца. Међутим, витезови су оспорили искреност Владиславовог преласка у хришћанство. Сукоби су настављени. Пољска је имала територијалних претензија према тевтонским територијама око Данцига, али су две државе углавном одржавале мир утврђен уговором у Калишу 1343. године[5]. Сукоб је такође мотивисан и трговинским споровима: Тевтонци су контролисали доњи ток три највеће реке у Пољској и Литванији, Њемен, Висла и Западна Двина[6].
Рат[уреди | уреди извор]
Маја 1409. године отпочео је устанак против тевтонске власти у Самогитији. Литванија је подржала устанак те су витезови запретили да ће је напасти. Пољска је најавила своју подршку Литванији и запретила Тевтонцима да ће их напасти. Тевтонски војници евакуисали су Самогитију. Тевтонски велики мајстор, Улрих фон Јунгинген, објавио је рат Пољској и Литванији 6. августа 1409. године[7]. Витезови су отпочели рат изненадним нападом на Великопољску и Кујаву[8]. Спалили су дворац Добрин (Добжин на Висли), освојили Бобровники након двонедељне опсаде, опљачкали Бидгошч и опустошили неколико градова[9]. Пољаци су организовали контранапад и повратили Бидгошч[10]. Становници Самогитије напали су Мемел (Клајпеду). Међутим, ниједна од страна није била спремна за рат широких размера.
Немачки краљ Вацлав IV пристао је да посредује у спору[11]. Примирје је потписано 8. октобра 1409. године. Истекло је 24. јуна 1410. године. Обе стране искористиле су паузу како би се припремиле за наставак рата. Истовремено су стране предузимале и дипломатске преговоре. Вацлав, који је од витезова добио 60.000 форинти, изјавио је да Самогитија припада Тевтонској држави, а да се само Добжин треба вратити Пољској. Витезови су поткупили и Жигмунда Луксембуршког[12]. Жигмунд је понудио Витолду, кнезу Литваније, краљевску круну како би раздвојио Пољску од Литваније[13]. Витолд је истовремено склопио мир са Ливонским редом[14]. До децембра 1409. године пољски и литвански владари договорили су се о заједничкој стратегији. Њихове војске су уједињене кренуле ка Маријенбургу (Малборку), главном граду Тевтонских витезова[15]. Витезови нису очекивали заједнички напад већ су се спремали за напад са две стране - од стране Пољака дуж Висле преко Данцига, а од Литванаца дуж Њемена према Рагниту[16]. Како би одговорио на неочекивани напад, Улрих је концентрисао своје снаге у Свјећу. Град је био у таквом положају да се из њега могло одговорити на напад из било ког правца[17].
Битка код Гринвалда и опсада Маријенбурга[уреди | уреди извор]
Прва фаза Гринвалдске кампање отпочела је прикупљањем пољско-литванских трупа у Червинску, на око 80 km од пруске границе. Заједничка војска прешла је Вислу преко понтонског моста у року од недељу дана (24-30. јун 1410)[18]. У Пруској су им се придружиле трупе Сиемовита IV од Мазовије и Јануша I од Варшаве. Велика војска кренула је ка тевтонској престоници 3. јула. Граница је пређена 9. јула. Када је сазнао за напад, Улрих је у Свјећу оставио 3000 људи под Хенрихом од Плауена, а главне снаге је усмерио ка реци Дрвеца. Тевтонска војска прешла је реку у близини Лубаве, а затим је кренула ка североистоку крећући се паралелно са пољско-литванском војском[19].
Одлучујућа битка вођена је 15. јула 1410. године код села Гринвалд, Стебарк и Лудвигсдорф[20]. Савремене процене броја војника помињу бројке у распону од 16.500 до 39.000 пољско-литванских и 11.000 до 27.000 тевтонских војника[21]. Римокатоличке пољско-литванске трупе бориле су се раме уз раме са паганским Самогитима, православним Русинима и муслиманским Татарима. Двадесет и два различита народа, углавном германска, придружила су се Тевтонцима[22]. Упркос технолошкој надмоћи Тевтонских витезова, поготову ако се има у виду претпоставка да је ово била прва битка у овом делу Европе у којој је коришћена пољска артиљерија, ипак се показало да је бројност и тактичка надмоћ пољско-литваснког савеза била одлучујућа за крајњи исход. Јан Жишка од Троцнова је изгубио око у овој бици. Пораз тевтонских витезова био је потпун. Око 8000 витезова је убијено[23]. Многе вође реда су заробљене или убијене. Већина обичних витезова и плаћеника пуштена је из заробљеништва убрзо после битке[24].
Након битке код Гринвалда, пољско-литванске снаге одложиле су напад на тевтонску престоницу остајући три дана на бојном пољу. Марширали су у просеку само око 15 km дневно[25]. Ово кашњење дозволило је Хенрику од Плауена да организује одбрану Маријенбурга. Владислав је у међувремену послао трупе које су освајале тевтонска утврђења. Многа су се предавала без отпора, укључујући и она у Данцигу, Торну, Елбингу[26]. Само осам замкова остало је у тевтонским рукама[27]. Пољско-литванска војска није била спремна за дуготрајну опсаду јер је патила од недостатка муниције, ниског морала и епидемије дизентерије[28]. Витезови су апеловали на своје савезнике, Жигмунда Луксембуршког, Вацлава Немачког и Ливонски ред. Савезници су обећали финансијску помоћ и појачање[29]. Опсада Маријенбурга отпочела је 19. септембра. Поско-литванске снаге напустиле су освојене тврђаве како би учествовале у опсади. Витезови су убрзо повратили већину тврђава. До краја октобра је само четири тврђава остало у пољским рукама[30]. Владислав је Тевтонцима нанео још један пораз код Коронова 10. октобра 1410. године након чега су отпочели преговори.
Мир и последице[уреди | уреди извор]
Мир у Торну потписан је фебруара 1411. године. У складу са одредбама споразума, витезови су уступили територије око Добжина Пољској и пристали су да се одрекну претензија на Самогитију током владавине Владислава[31]. Иако ће се између две стране убрзо водити још два рата (Рат глади и Голуб рат), уговором на Мелну трајно ће бити решен спор око територија[32]. Мир у Торну наметнуо је тежак финансијски терет за витезове који се никада нису опоравили. Морали су платити одштету у сребру у висини десетогодишњег прихода Краљевине Енглеске, у четири годишње рате[31]. Како би задовољили одредбе, Тевтонци су користили заплењено злато и сребро из цркава. Порези у Тевтонској држави су повећани. Два велика града, Данциг и Торн, побунила су се против пореза. Пораз код Гринвалда десетковао је тевтонску војску. Пошто су Пољска и Литванија сада биле хришћанске државе, Тевтонци су имали тешкоћа са регрутовањем крсташке војске[33]. Велики мајстор се морао ослонити на најамничку војску што се показало неизводљивим за осиромашени буџет. Сукоби су кулминирали у Тринаестогодишњем рату (1454—1466)[34].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ekdahl, Sven (2008), „The Battle of Tannenberg-Grunwald-Žalgiris (1410) as reflected in Twentieth-Century monuments”, Ур.: Victor Mallia-Milanes, The Military Orders: History and Heritage, 3, Ashgate Publishing, Ltd., ISBN 978-0-7546-6290-7
- ^ Ekdahl, Sven (1963), „Die Flucht der Litauer in der Schlacht bei Tannenberg”, Zeitschrift für Ostforschung (на језику: немачки), 1 (12), Архивирано из оригинала 18. 7. 2011. г.
- ^ Evans, Geoffrey Charles (1970), Tannenberg, 1410:1914, Hamilton, OCLC 468431737
- ^ Stone 2001, стр. 16.
- ^ Urban 2003, стр. 132.
- ^ Kiaupa 2000, стр. 137.
- ^ Turnbull 2003, стр. 20.
- ^ Ivinskis 1978, стр. 336.
- ^ Urban 2003, стр. 130.
- ^ Kuczynski 1960, стр. 614.
- ^ Jučas 2009, стр. 51.
- ^ Turnbull 2003, стр. 21.
- ^ Kiaupa 2000, стр. 139.
- ^ Christiansen 1997, стр. 227.
- ^ Turnbull 2003, стр. 30.
- ^ Jučas 2009, стр. 75.
- ^ Urban 2003, стр. 142.
- ^ Turnbull 2003, стр. 33.
- ^ Turnbull 2003, стр. 36–37.
- ^ Jučas 2009, стр. 77.
- ^ Jučas 2009, стр. 57–58.
- ^ Разин 1999, стр. 485–486.
- ^ Urban 2003, стр. 157.
- ^ Jučas 2009, стр. 88.
- ^ Urban 2003, стр. 162.
- ^ Stone 2001, стр. 17.
- ^ Ivinskis 1978, стр. 342.
- ^ Turnbull 2003, стр. 75.
- ^ Turnbull 2003, стр. 74.
- ^ Urban 2003, стр. 166.
- ^ а б Christiansen 1997, стр. 228
- ^ Kiaupa 2000, стр. 142–144.
- ^ Christiansen 1997, стр. 228–230.
- ^ Stone 2001, стр. 17–19.
Литература[уреди | уреди извор]
- Christiansen, Eric (1997). The Northern Crusades (2nd изд.). Penguin Books. ISBN 978-0-14-026653-5.
- Ekdahl, Sven (2008). „The Battle of Tannenberg-Grunwald-Žalgiris (1410) as reflected in Twentieth-Century monuments”. Ур.: Victor Mallia-Milanes. The Military Orders: History and Heritage. 3. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-6290-7.
- Ivinskis, Zenonas (1978), Lietuvos istorija iki Vytauto Didžiojo mirties (на језику: литвански), Rome: Lietuvių katalikų mokslo akademija, OCLC 464401774
- Jučas, Mečislovas (2009). The Battle of Grünwald. Vilnius: National Museum Palace of the Grand Dukes of Lithuania. ISBN 978-609-95074-5-3.
- Kiaupa, Zigmantas; Kiaupienė, Jūratė; Kunevičius, Albinas (2000). The History of Lithuania Before 1795. Vilnius: Lithuanian Institute of History. ISBN 978-9986-810-13-1.
- Kuczynski, Stephen M. (1960), The Great War with the Teutonic Knights in the years 1409–1411, Ministry of National Defence, OCLC 20499549
- Разин, Е. А. (1999). История военного искусства XVI – XVII вв. (на језику: руски). 3. Издательство Полигон. ISBN 978-5-89173-041-0.
- Turnbull, Stephen (2003). Tannenberg 1410: Disaster for the Teutonic Knights. Campaign Series. 122. London: Osprey. ISBN 978-1-84176-561-7.
- Stone, Daniel (2001). The Polish-Lithuanian state, 1386–1795. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98093-5.
- Urban, William (2003). Tannenberg and After: Lithuania, Poland and the Teutonic Order in Search of Immortality (Revised изд.). Chicago: Lithuanian Research and Studies Center. ISBN 978-0-929700-25-0.
- Baranauskas, Tomas (2011), „Žalgirio mūšis Lietuvos istorikų darbuose” (PDF), Istorija (на језику: литвански), 1 (81), ISSN 1392-0456[мртва веза]
- Bumblauskas, Alfredas (2010), „Žalgiris: neatsakyti klausimai”, Lietuvos istorijos studijos (на језику: литвански), 26, ISSN 1392-0448
- Burleigh, Michael (јун 1985), „The German Knight: Making of A Modern Myth”, History Today, 6 (35), ISSN 0018-2753
- Dabrowski, Patrice M. (2004), Commemorations and the shaping of modern Poland, Indiana University Press, ISBN 978-0-253-34429-8
- Davies, Norman (2005), God's Playground. A History of Poland. The Origins to 1795, I (Revised изд.), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-925339-5
