Пољско-литванско-тевтонски рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Пољско-литванско-тевтонски рат
Jan Matejko, Bitwa pod Grunwaldem.jpg
Битка код Гринвалда, Јан Матејко (1878)
Време:јун 1409 - фебруар 1411
Место:Монашка држава Тевтонских витезова
Резултат: победа пољско-литванске војске
Сукобљене стране
Flag of the Teutonic Order.svg Монашка држава Тевтонских витезова Alex K Kingdom of Poland-flag.svg Краљевина Пољска
Alex K Grundwald flags 1410-03.svg Велико војводство Литванија
Команданти и вође
Teuton flag.svg Улрих фон Јунгинген
Teuton flag.svg Хенрик од Плауена
POL Przemysł II 1295 COA.svg Владислав II Јагело
COA of Gediminaičiai dynasty Lithuania.svg Витолд Литвански

Пољско-литванско-тевтонски рат, познат и као Велики рат вођен је у периоду од 1409. до 1411. године између Краљевине Пољске и Великог војводства Литваније са једне и државе Тевтонских витезова са друге стране. Рат је отпочео тевтонским нападом на Пољску 1409. године.

Јуна 1410. године вођена је одлучујућа битка код Гринвалда, једна од највећих битака у средњем веку. Тевтонци су поражени и били су присиљени на склапање мира у Торну 1411. године.

Предуслови[уреди]

Пољска и Литванија (1386-1414)

Тевтонски витезови, крсташки војнички ред, преселили су се 1230. године у Кулмерланд (данас у оквиру Кујавско-поморског војводства) и, на захтев Конрада I, краља Мазовљана, покренули Пруски крсташки рат против паганских пруских племена. Уз подршку папе и Светог римског царства, Тевтонци су поразили и покрстили Прусе (до 1280-тих). Сва пажња цркве сада је усмерена на паганско Велико војводство Литванију. Следећих стотину година Тевтонци упадају у литванске земље, посебно у Самогитију[1]. Погранични крајеви Литваније потпуно су опустели, али Тевтонци нису овладали великим територијама. Литванци су одустали од Самогитије која је изгубљена у Литванском грађанском рату (1381-1384).

Године 1385. литвански кнез Владислав II Јагело оженио је Јадвигу Пољску. Владислав је прешао у хришћанство и крунисан је за краља Пољске стварајући тако заједницу Пољске и Литваније. Прелазак Литваније у хришћанство требало је отклонити верске разлоге за нападе Тевтонаца. Међутим, витезови су оспорили искреност Владиславовог преласка у хришћанство. Сукоби су настављени. Пољска је имала територијалних претензија према тевтонским територијама око Данцига, али су две државе углавном одржавале мир утврђен уговором у Калишу 1343. године[2]. Сукоб је такође мотивисан и трговинским споровима: Тевтонци су контролисали доњи ток три највеће реке у Пољској и Литванији, Њемен, Висла и Западна Двина[3].

Рат[уреди]

Гринвалдска кампања 1410. године

Маја 1409. године отпочео је устанак против тевтонске власти у Самогитији. Литванија је подржала устанак те су витезови запретили да ће је напасти. Пољска је најавила своју подршку Литванији и запретила Тевтонцима да ће их напасти. Тевтонски војници евакуисали су Самогитију. Тевтонски велики мајстор, Улрих фон Јунгинген, објавио је рат Пољској и Литванији 6. августа 1409. године[4]. Витезови су отпочели рат изненадним нападом на Великопољску и Кујаву[5]. Спалили су дворац Добрин (Добжин на Висли), освојили Бобровники након двонедељне опсаде, опљачкали Бидгошч и опустошили неколико градова[6]. Пољаци су организовали контранапад и повратили Бидгошч[7]. Становници Самогитије напали су Мемел (Клајпеду). Међутим, ниједна од страна није била спремна за рат широких размера.

Немачки краљ Вацлав IV пристао је да посредује у спору[8]. Примирје је потписано 8. октобра 1409. године. Истекло је 24. јуна 1410. године. Обе стране искористиле су паузу како би се припремиле за наставак рата. Истовремено су стране предузимале и дипломатске преговоре. Вацлав, који је од витезова добио 60.000 форинти, изјавио је да Самогитија припада Тевтонској држави, а да се само Добжин треба вратити Пољској. Витезови су поткупили и Жигмунда Луксембуршког[9]. Жигмунд је понудио Витолду, кнезу Литваније, краљевску круну како би раздвојио Пољску од Литваније[10]. Витолд је истовремено склопио мир са Ливонским редом[11]. До децембра 1409. године пољски и литвански владари договорили су се о заједничкој стратегији. Њихове војске су уједињене кренуле ка Маријенбургу (Малборку), главном граду Тевтонских витезова[12]. Витезови нису очекивали заједнички напад већ су се спремали за напад са две стране - од стране Пољака дуж Висле преко Данцига, а од Литванаца дуж Њемена према Рагниту[13]. Како би одговорио на неочекивани напад, Улрих је концентрисао своје снаге у Свјећу. Град је био у таквом положају да се из њега могло одговорити на напад из било ког правца[14].

Битка код Гринвалда и опсада Маријенбурга[уреди]

Замак Маријенбург, данас замак у Малборку

Прва фаза Гринвалдске кампање отпочела је прикупљањем пољско-литванских трупа у Червинску, на око 80 км од пруске границе. Заједничка војска прешла је Вислу преко понтонског моста у року од недељу дана (24-30. јун 1410)[15]. У Пруској су им се придружиле трупе Сиемовита IV од Мазовије и Јануша I од Варшаве. Велика војска кренула је ка тевтонској престоници 3. јула. Граница је пређена 9. јула. Када је сазнао за напад, Улрих је у Свјећу оставио 3000 људи под Хенрихом од Плауена, а главне снаге је усмерио ка реци Дрвеца. Тевтонска војска прешла је реку у близини Лубаве, а затим је кренула ка североистоку крећући се паралелно са пољско-литванском војском[16].

Одлучујућа битка вођена је 15. јула 1410. године код села Гринвалд, Стебарк и Лудвигсдорф[17]. Савремене процене броја војника помињу бројке у распону од 16.500 до 39.000 пољско-литванских и 11.000 до 27.000 тевтонских војника[18]. Римокатоличке пољско-литванске трупе бориле су се раме уз раме са паганским Самогитима, православним Русинима и муслиманским Татарима. Двадесет и два различита народа, углавном германска, придружила су се Тевтонцима[19]. Упркос технолошкој надмоћи Тевтонских витезова, поготову ако се има у виду претпоставка да је ово била прва битка у овом делу Европе у којој је коришћена пољска артиљерија, ипак се показало да је бројност и тактичка надмоћ пољско-литваснког савеза била одлучујућа за крајњи исход. Јан Жишка од Троцнова је изгубио око у овој бици. Пораз тевтонских витезова био је потпун. Око 8000 витезова је убијено[20]. Многе вође реда су заробљене или убијене. Већина обичних витезова и плаћеника пуштена је из заробљеништва убрзо после битке[21].

Након битке код Гринвалда, пољско-литванске снаге одложиле су напад на тевтонску престоницу остајући три дана на бојном пољу. Марширали су у просеку само око 15 км дневно[22]. Ово кашњење дозволило је Хенрику од Плауена да организује одбрану Маријенбурга. Владислав је у међувремену послао трупе које су освајале тевтонска утврђења. Многа су се предавала без отпора, укључујући и она у Данцигу, Торну, Елбингу[23]. Само осам замкова остало је у тевтонским рукама[24]. Пољско-литванска војска није била спремна за дуготрајну опсаду јер је патила од недостатка муниције, ниског морала и епидемије дизентерије[25]. Витезови су апеловали на своје савезнике, Жигмунда Луксембуршког, Вацлава Немачког и Ливонски ред. Савезници су обећали финансијску помоћ и појачање[26]. Опсада Маријенбурга отпочела је 19. септембра. Поско-литванске снаге напустиле су освојене тврђаве како би учествовале у опсади. Витезови су убрзо повратили већину тврђава. До краја октобра је само четири тврђава остало у пољским рукама[27]. Владислав је Тевтонцима нанео још један пораз код Коронова 10. октобра 1410. године након чега су отпочели преговори.

Мир и последице[уреди]

Мир у Торну потписан је фебруара 1411. године. У складу са одредбама споразума, витезови су уступили територије око Добжина Пољској и пристали су да се одрекну претензија на Самогитију током владавине Владислава[28]. Иако ће се између две стране убрзо водити још два рата (Рат глади и Голуб рат), уговором на Мелну трајно ће бити решен спор око територија[29]. Мир у Торну наметнуо је тежак финансијски терет за витезове који се никада нису опоравили. Морали су платити одштету у сребру у висини десетогодишњег прихода Краљевине Енглеске, у четири годишње рате[28]. Како би задовољили одредбе, Тевтонци су користили заплењено злато и сребро из цркава. Порези у Тевтонској држави су повећани. Два велика града, Данциг и Торн, побунила су се против пореза. Пораз код Гринвалда десетковао је тевтонску војску. Пошто су Пољска и Литванија сада биле хришћанске државе, Тевтонци су имали тешкоћа са регрутовањем крсташке војске[30]. Велики мајстор се морао ослонити на најамничку војску што се показало неизводљивим за осиромашени буџет. Сукоби су кулминирали у Тринаестогодишњем рату (1454-1466)[31].

Референце[уреди]

  1. ^ Stone (2001). стр. 16.
  2. ^ Urban (2003). стр. 132.
  3. ^ Kiaupa (2000). стр. 137.
  4. ^ Turnbull (2003). стр. 20.
  5. ^ Ivinskis (1978). стр. 336.
  6. ^ Urban (2003). стр. 130.
  7. ^ Kuczynski (1960). стр. 614.
  8. ^ Jučas (2009). стр. 51.
  9. ^ Turnbull (2003). стр. 21.
  10. ^ Kiaupa (2000). стр. 139.
  11. ^ Christiansen (1997). стр. 227.
  12. ^ Turnbull (2003). стр. 30.
  13. ^ Jučas (2009). стр. 75.
  14. ^ Urban (2003). стр. 142.
  15. ^ Turnbull (2003). стр. 33.
  16. ^ Turnbull (2003). стр. 36–37.
  17. ^ Jučas (2009). стр. 77.
  18. ^ Jučas (2009). стр. 57–58.
  19. ^ Разин (1999). стр. 485–486.
  20. ^ Urban (2003). стр. 157.
  21. ^ Jučas (2009). стр. 88.
  22. ^ Urban (2003). стр. 162.
  23. ^ Stone (2001). стр. 17.
  24. ^ Ivinskis (1978). стр. 342.
  25. ^ Turnbull (2003). стр. 75.
  26. ^ Turnbull (2003). стр. 74.
  27. ^ Urban (2003). стр. 166.
  28. 28,0 28,1 Christiansen (1997). стр. 228.
  29. ^ Kiaupa (2000). стр. 142–144.
  30. ^ Christiansen (1997). стр. 228–230.
  31. ^ Stone (2001). стр. 17–19.

Литература[уреди]