Финска православна црква

С Википедије, слободне енциклопедије
Финска православна црква
Suomen ortodoksinen kirkko
Никољска саборна црква у Куопију
Основни подаци
Киријархална цркваЦариградска патријаршија
Аутономијапроглашена 11. фебруара 1921 — у саставу Руске православне цркве
1923 — у саставу Цариградске патријаршије
потврђена 1957.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ карелски и све Финске Лав
СједиштеКуопио
Канонска јурисдикцијаФинска
КалендарРевидирани јулијански календар
[[1] Званични веб-сајт]
Статистика
Архијереја4
Епархија3
Манастира2
Храмоваоко 140[1]
Вјерникаоко 60.000

Финска православна црква[2] (фин. Suomen ortodoksinen kirkko) аутономна је црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Има ранг архиепископије.

Историја[уреди | уреди извор]

Хришћанство је стигло у Финску из града Новгорода заједно са православним трговцима и монасима још на почетку 12. вијека. Испочетка, центри православља су били мали манастири. На почетку другог миленијума на језеру Ладога био основан Валамски манастир, а крајем 14. вијека и Коневецка обитељ. Печенски манастир на обали Беренцова мора је био основан у 16. вијеку. Током сљедећа два вијека, манастири су били потпуно разорени. Почетком 16. вијека, западне карелске земље су се налазиле под шведском влашћу. Дио становништва је пребјегао у Средњу Русију, а други дио је остао у Карелији и био преобраћен у лутеранство. Послије освајања Приладожја од стране Петра Великог на почетку 18. вијека, отпочео је нови период у историји православља у Карелији. Обновљен је Валамски манастир и Коневецка обитељ на језеру Ладога, и крајем 19. вијека био је обновљен и Трифоно-Печенски манастир на сјеверу. Приближно те године, основана је и Свето-Тројицка женска општина у Линтули, која је касније добила статус манастира.

Почетком 19. вијека, након Руско-шведског рата, између Русије и Шведске је био закључен договор којим је подијељена сфера утицаја на простору Финске. Бивши шведски посједи у Финској су припали Руској Империји. Као резултат тих промјена, број православног становништва у Финској се увећао за десет пута. У велике градове досељавали су се православни трговци и чиновништво, а и размјештали су се гарнизони. Црквену управу у Финској је вршио митрополит санктпетербуршки. Године 1892. била је основана самостална Епархија Виборга и све Финске. Православно становништво Финске су били Карелци, Руси, Финци и Лапонци.

Након Октобарске револуције (1917), Финска је добила независност. У независној Финској, Православна црква је добила статус државне цркве заједно са лутеранском црквом. Године 1921. патријарх московски и све Русије Тихон је дао Финској православној цркви статус аутономне цркве. Имајући у виду хаос и потешкоће које су владале у државном животу Совјетске Русије, православна црквена управа се обратила Цариградској патријаршији с молбом да прими Финску православну цркву под омофор васељенског патријарха. У складу с томосом од 6. јула 1923. Финска православна црква је добила статус аутономне цркве у рангу архиепископије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Црква је била нарочито активна у Карелији гдје је био највећи број парохија. Након Другог свјетског рата, евакуисано становништво из Карелије је било расељено по цијелој земљи и због тога су осниване нове парохије. Година 1950-их, основане су 2 епархије, које су територијално обухватале цијелу земљу. За централну Финску је била основана Карелска епархија, а јужна Финска и Лапонија су улазиле у састав Хелсиншке епархије. Године 1979. отворен је и викаријат Јоенсу, чији је епископ вршио архипастирске дужности непосредно при поглавару Финске православне цркве. Те године је била основана и Оулушка митрополија и рукоположен је митрополит.[3]

Устројство[уреди | уреди извор]

Финска православна црква је аутономна црква у саставу Цариградске патријаршије. Црква има око 60.000 регистрованих парохијана.[4] На челу Цркве се налази архиепископ карелски и све Финске Лав.

Финска црква, као архиепископија, организована је у 3 епархије: Карелску, Хелсиншку и Оулушку. Епископ Карелске епархије је и архиепископ ове Цркве. Епархијски архијереји носе титулу митрополита. Карелски архиепископ има и свог викарног епископа. Највише црквене власти су Црквени сабор (фин. kirkolliskokous), Архијерејски синод (фин. piispankokous) и црквена управа (фин. kirkollishallitus).[5]

Црква има укупно 24 парохије[6] и 2 манастира. Користи грегоријански календар. Друга је државна црква у Финској, поред Финске евангелистичко-лутеранске цркве.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Suomen ortodoksinen kirkko: Ortodoksiset kirkot Suomessa”. Архивирано из оригинала 04. 01. 2014. г. Приступљено 17. 04. 2014. 
  2. ^ Назива се још и Финска православна архиепископија (фин. Suomen Ortodoksinen Arkkipiispakunta)
  3. ^ Финляндская Автономная Православная Церковь: История Церкви
  4. ^ Финляндская Автономная Православная Церковь: Управление
  5. ^ „Suomen ortodoksinen kirkko: Финляндская православная церковь”. Архивирано из оригинала 19. 04. 2014. г. Приступљено 17. 04. 2014. 
  6. ^ „Suomen ortodoksinen kirkko: Приходы”. Архивирано из оригинала 04. 01. 2014. г. Приступљено 17. 04. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Финска православна црква на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Финска_православна_црква&oldid=27036187”