Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ

С Википедије, слободне енциклопедије
Пратећи батаљон
Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ у ослобођеном Ваљеву октобра 1944.
Постојање4. новембар 1942 — 4. новембар 1944.
Место формирања:
Босански Петровац
Формацијатри чете[а]
Јачинаоко 180 бораца[а]
ДеоНародноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Одликовања
Орден народног хероја Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Команданти
КомандантМомчило Ђурић[б]
Политички комесарЖиворад Јеремић[б]

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ био је самостална јединица Народноослободилачке војске Југославије са задатком обезбеђања Врховног командантана НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита и других чланова Врховног штаба. Формиран је 4. новембра 1942. и приликом формирања у свом саставу је имао три чете, са око 180 бораца. Настао је развојем Страже Главног штаба која се од 24. септембра 1941. бавила обезбеђењем чланова Главног штаба НОПОЈ, након њиховог преласка на слободну територију. Током рата ова јединица је најпре децембра 1941. реорганизована у Пратећи вод Врховног штаба, а потом марта 1942. у Пратећу чету Врховног штаба.

Батаљон је поред непосредног обезбеђења чланова Врховног штаба, водио борбу са непријатељским јединицама и вршио заштиту дела територије на којој је боравио Врховни штаб. Током рата се истакао учешћем у многим борбама, посебно током великих непријатељских офанзива. За време борби на Неретви и Сутјесци његове пешадијске чете су обезбеђивале чланове Врховног штаба и АВНОЈ-а, а инжењеријска чета извршила је бројне задатке у рушењу и постављању мостова, као и обезбеђењу прелаза преко Раме, Неретве, Пиве, Таре и Сутјеске. Борци Пратећег батаљона, посебно су се истакли у току немачког ваздушног десанта на Дрвар 25. маја 1944. када су заједно са припадницима Официрске школе Врховног штаба, имали одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару.

Након преласка Врховног штаба на Вис, тамо је прешао само Коњички ескадрон, док су пешадијске чете стављене под привремену команду Штаба Првог пролетерског корпуса, са чијим су јединицама прешле пут од Босанске крајине до Црне Горе, где су стављене под команду Штаба Другог ударног корпуса. Током боравка у Црној Гори батаљон је обезбеђивао партизански аеродром код Жабљака и учествовао у Дурмиторској операцији, након чега је пошао за Србију. Преко Ваљева и Аранђеловца, у ослобођени Београд дошао је 22. октобра 1944. где је након неколико дана послужио као основа за формирање Гардијске бригаде.

У току постојања пратеће јединице Врховног штаба, од септембра 1941. до октобра 1944, погинуло је 105 њених бораца, од којих су четворица проглашени за народне хероје. Одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом братства и јединства са златним венцем. Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. батаљон је одликован Орденом народног хероја.

Пратеће јединице Врховног штаба 1941—1942.[уреди | уреди извор]

Стража Врховног штаба[уреди | уреди извор]

Половином септембра 1941. Јосип Броз Тито и чланови Главног штаба НОПО Југославије (Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Лола Рибар)[в] напустили су окупирани Београд и прешли на ослобођену територију западне Србије, где су од 21. септембра боравили у Крупњу. Одмах по њиховом доласку јавила се потреба за формирањем засебне јединице која би се бавила њиховим обезбеђењем. Током Титовог кратког боравка у селу Робаје, код Мионице, од 18. до 21. септембра, о његовој безбедности бринуо се Бомбашки вод Ваљевског партизанског одреда.[2] Како се истовремено припремало саветовање Главног штаба, одлучено је да се формира јединица за обезбеђење. Овај задатак, Александар Ранковић је 23. септембра 1941. поверио Лазару Трпковићу, политичком комесару чете Рађевског батаљона у Ваљевском одреду, који је одабрао 20 бораца и са њима дошао у Столице, где је од Команде места преузео стражарску службу. Тада је формирана Стража Главног штаба, која је обезбеђивала простор рудника, у чијој је управној згради 26. и 27. септембра 1941. одржано саветовање Главног штаба, на коме је између осталог његов назив измењен у Врховни штаб.[3] Непосредно пре преласка Врховног штаба у село Толисавац, 29. септембра 1941. извршена је реорганизација Страже Врховног штаба — борци који су се налазили на обезбеђењу рудника враћени су у своју јединицу, а у Стражу је распоређено 11 бораца из Колубарског батаљона Ваљевског одреда, које је Ранковићу упутио Стево Филиповић.[4]

Управна зграда рудника Зајача, у Столицама код Крупња, где је формирана Стража Главног штаба

Први састав Страже Врховног штаба сачињавали су командир Лазар Трпковић и борци — Томо Васић, Милорад Грујичић Мића, Ратко Ђукановић, Хасан Кумалић,[г] Драган Малинић, Богдан Марјановић,[д] Милорад Марјановић Мићија, Озрен Солдатовић, Никодин Перић, Момчило Секулић Мома[ђ] и Војислав Воја Тодоровић. Током боравка Врховног штаба у Толисавцу, Стража је 13. октобра 1941. допуњена са четворицом нових бораца — Драгољуб Продановић,[е] Милић Секулић, Живорад Ћосић и Бошко Чолић,[ж] који је изабран за Титовог пратиоца.[8] Борци који су обезбеђивали Врховни штаб у почетку нису знали кога тачно обезбеђују, сем да је Штаб који чувају виши од Штаба Ваљевског одреда, чији су борци били. Непосредно пред одлазак у Ужице, Ранковић је окупио борце Страже и рекао им да они обезбеђују највише руководство Народноослободилачког покрета Југославије — чланове Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПОЈ. Команданта Врховног штаба они су тада знали само по надимку Стари, како су га ословљавали други чланови руководства.[9]

Врховни штаб је 15. октобра 1941. преко Крупња, Рујевца и Љубовије дошао у Ужице, које је ослобођено 24. септембра 1941. и које је тада постало центар слободне територије познате као „Ужичка република”. Током боравка у Ужицу, Тито и чланови Врховног штаба боравили су у просторијама Народне банке, у чијем је трезору смештена партизанска фабрика наоружања.[10] Због потребе за већим бројем бораца, који би вршили стражарске послове у новим околностима, Стража је почетком новембра допуњена са још седам бораца — Милутин Деспотовић Омладинац, Ђорђе Драгичевић Ђуза, Радомир Дудић, Милисав Живановић Јагодинац, Панта Пантић Робајац, Драгомир Ружичић Цигић[з] и Александар Тепавчевић Енглез.[и][11] Непосредно пре њих, у Стражу је крајем октобра примљен политички комесар Рађевачког батаљона Живорад Јеремић Моделар, који је успео да се скоком у Дрину спаси од стрељања, на које су га повели четници, који су га заробили у Љубовији приликом једног састанка. Након што је успео да дође у Ужице, доведен је најпре у Команду месту, а потом код Тита, који га је задржао у Стражи.[12]

Током боравка у Ужицу, борци Страже и курири Врховног штаба почели су са политичким радом и изучавањем Историје СКП(б). Борци који су били чланови Комунистичке партије, распоређени су у партијску ћелију Врховног штаба, која је формирана још у Толисавцу, а чији је секретар био Иван Мачек, један од учесника бекства робијаша-комуниста из затвора у Сремској Митровици.[13] На једном од састанака ове партијске ћелије на Титов предлог у чланство КПЈ примљен је Хасан Кумалић, металски радник из Ваљева.[14] У пратњи групе од пет бораца Страже, међу којима је био Бошко Чолић, као и Сретена Жујовића и Митра Бакића, Тито је 26. октобра 1941. отишао у Брајиће на други састанак са командантом Војночетничких одреда пуковником Драгољубом Михаиловићем.[15] Приликом прославе годишњице Октобарске револуције у Ужицу, 7. новембра 1941. у војном дефилеу учествовало је око 20 припадника Страже као коњички ескадрон. Како већина бораца никада пре није јахала коње, њиховом припремом је руководио командир Лазар Трпковић, а увежбавао их је Богдан Марјановић, који је војни рок служио у коњичкој јединици Југословенске војске.[16] Приликом експлозије у партизанској фабрици оружја 22. новембра 1941. страдало је око 120 радника и цивила, који су се нашли у некадашњем трезору Народне банке. Међу погинулима је био Драгољуб Продановић, први погинули борац пратеће јединице Врховног штаба, док су рањени Ђорђе Драгићевић, Хасан Кумалић и др.[17]

Немачке акције извођене крајем новембра 1941, у склопу Прве непријатељске офанзиве, све више су биле уперене према центру партизанске територије, па је Врховни штаб 29. новембра 1941. напустио Ужице и прешао на Златибор. Услед продора немачких снага, партизанске снаге су се морале повући јужније и прећи у италијанску окупациону зону, па је даљи пут Врховног штаба настављен према Дренови, код Пријепоља, где се задржао десетак дана.[18] Приликом боравка у Доњој Дренови, Тито и група бораца, која га је обезбеђивала, били су 14. децембра 1941. изненађени од стране једне италијанске јединице, али су успели да се на време склоне.[19]

Пратећи вод Врховног штаба[уреди | уреди извор]

На путу од Дренове према Рудом, Врховни командант НОПОЈ Јосип Броз Тито се 15. и 16. децембра 1941. задржао у Новој Вароши, која је ослобођена 4. децембра и у коју су претходно дошли остали чланови Врховног штаба. У Новој Вароши је 16. децембра извршена реорганизација Страже и формиран Пратећи вод Врховног штаба, који је допуњен са седам нових бораца — Војо Бјековић, Илија Велимировић, Драгољуб Драго Грујичић,[ј] Гавро Дотлић, Миодраг Јовановић Корчагин, Раша Поповић[к] и Џокеј,[л] након чега је укупно имао 25 припадника.[11] Командир Пратећег вода и даље је остао Лазо Трипковић, а вест о реорганизацији јединице борцима је саопштио Иво Лола Рибар.[19] После краћег задржавања у Рудом, где је 21. децембра 1941. формирана Прва пролетерска ударна бригада, Тито и чланови Врховног штаба су пошли на Романију, где су у околини Соколца боравили до половине јануара 1942. године. Потом су прешли у Горажде, а одатле 25. јануара дошли у Фочу, која је постала центар нове ослобођене територије у источној Босни.[20]

Тито предаје ратну заставу борцима Првог батаљона Прве пролетерске бригаде у Фочи априла 1942.

Током боравка у ослобођеној Фочи, где се налазилио и део чланова Врховног штаба НОП и ДВЈ и Централног комитета КПЈ, Тито је најпре боравио најпре у хотелу „Герстл”, у центру града, док су борци Пратећег вода били смештени у просторијама поште, која се налазила преко улице. Од краја фебруара 1942. преко дана је одлазио на железничку станицу, а ноћу је одлазио у хотел, да би се почетком марта 1942. у потпуности преселио на железничку станицу у објекат називан „Дупла стража”, који је пре рата служио за становање железничког особља.[21] Организација живота у Фочи, била је слична оној у Ужицу, па су при Команди места биле организоване кројачка, обућарска, пекарска и друге радионице, а борци из Пратећег вода су били одређени за старешине у тим радионицама. У Фочи је била формирана партизанска болница, која је касније прерасла у Централну болницу Врховног штаба. У болницу су почетком фебруара 1942. дошли рањени и промрзли борци Прве пролетерске бригаде (учесници Игманског марша). Након сазнања да је 10 бораца Словеначког вода, који се налазио у саставу Петог шумадијског батаљона, страдало у борби у Пјеновцу, 21. јануара 1941, Тито је наредио да се преостали борци из овог вода (Павле Жаухар, Иван Манфреда, Антон Милич, Албин Пиберник,[љ] Феликс Хрчек, и Оскар Шалви Силво) уђу у састав Пратећег вода Врховног штаба. Пиберник је тада постављен за политичког делегата вода.[м][22] Словенци из пратеће јединице Врховног штаба, заједно са Словенцима из других партизанских јединица (укупно њих око 30), окупљени су августа 1942. током боравка Врховног штаба на Цинцару и заједно са куририма, који су донели пошту из Словеније, упућени у Словенију.[23] Током фебруара 1942. Пратећи вод је допуњен и другим новим борцима, међу којима су били — Ђуро Вујовић,[н], Марко Поповић Пипер и Милан Чубрило.[24] Као искусан борац, који је ратно искуство стекао у Шпанији, Вујовић је одређен за личног пратиоца Врховног команданта.[њ] Приликом обиласка оближњег села Брод, на молбу једног сељака, коме су четници убили жену, сина и ћерку, Тито је у Пратећи вод примио његовог петнаестогодишњег сина Сафета Дедовића.[25]

Након што се почетком марта 1942, Тито са делом чланова Врховног штаба, у потпуности преселио у део града на десној обали Дрине, Пратећи вод је подељен на два дела. Командир Трпковић је са 15 бораца отишао да обезбеђује Врховног команданта, док је преостало људство, са политичким делегатом Пиберником остало у центру Фоче, са задатком обезбеђивања другог дела руководства Народноослободилачког покрета. Како су задаци обезбеђења били све сложенији, Пратећи вод је почетком марта допуњен са око 50 нових бораца, углавном старешина из Ваљевског и Мачванског одреда, који су непосредно пре тога успели да пређу Дрину и пребаце се из западне Србије у источну Босну.[26] Међу борцима који су тада ушли у састав јединице били су — Димитрије Бајалица, Милан Беливуковић Дева, Владан Бојанић, Ђуро Дулић, Момо Ђурић, Петар Јовановић Комирићанац, Сава Керковић, Богосав Митровић Шумар, Радојица Ненезић, Раде Ристановић, Мића Станојловић, Лука Стевић и др.[24]

Пратећа чета Врховног штаба[уреди | уреди извор]

Албин Пиберник (1905—1942), политички делегат Пратећег вода и први политички комесар Пратеће чете

Убрзо након што је допуњен новим борацима из западне Србије, Пратећи вод је 16. марта 1942. реорганизован у Пратећу чету Врховног штаба НОП и ДВЈ, која је имала 82 борца. За командира чете постављен је Момчило Момо Ђурић, адвокатски приправник из Ваљева, док је његов заменик постао дотадашњи командир Пратећег вода Лазар Трпковић. За политичког комесара чете именован је Албин Пиберник, а за његовог заменика Владан Бојанић, студент права из Белотића, код Осечине. Чета је била подељена на два вода, чији су командири били — Мића Станојловић, комадир Првог вода и Живан Димитријевић Гија, командир Другог вода.[24] Крајем априла 1942. Пратећа чета је нарасла на око 100 бораца, а почетком маја је допуњена са седам бораца-инжењераца из Команде места, од којих је формирана Инжењеријска десетина, чији је командант био Владимир Смирнов, начелник Техничког одсека Врховног штаба.[27]

После преко три месеца проведена у Фочи, Врховни штаб је услед све јачег притиска непријатељских снага, током Треће непријатељске офанзиве, одлучио да се из источне Босне повуче према Црној Гори. Након што је Врховни штаб увече 9. маја напустио Фочу, део бораца Пратеће чете је остао у граду, као обезбеђење док се не повуку остале јединице, после чега је Инжењеријска десетина порушила мостове на Дрини и Ћехотини. Врховни штаб је потом кратко боравио у Шћепан Пољу, на Црном језеру и у Плужинама, одакле је почетком јуна 1942, под новим налетом офанзиве, поново прешао у околину Фоче. Ту је 19. јуна 1942. донета одлука о походу пролетерских бригада у Босанску крајину, који је започет 24. јуна преко Зеленгоре и Трескавице.[28] Током боравка у Плужинама, група бораца из Пратеће чете добила је задатак да обезбеђује делегацију Врховног штаба (Сретен Жујовић, Лола Рибар и Милева Планојевић) на путу у Херцеговину, где су имали разговореа са Штабом НОП одреда за Херцеговину и Штабом Прве пролетерске бригаде.[29] У све сложенијој ситуацији, када су сви чланови руководства партизанског покрета, непрекидно били изложени опасности, Александар Ранковић је половином јуна 1942. одредио Радета Ристановића, бившег борца Ваљевског одреда, за још једног личног пратиоца Врховног команданта. Истовремено је борац Марко Поповић Пипер одређен за курира Врховног штаба, а како је ускоро примљено још курира, он је постао њихов командир. Тих дана, у Врховни штаб је из Централне болнице стигла Олга Милошевић, лекарка и супруга Симе Милошевића, која је одређена за лекара Врховног штаба и његове Пратеће чете. Одмах по доласку, она је борцима Пратеће чете одржала неколико предавања и показала им које су шумске биљке за јело, а које нису, пошто је у исхрана бораца у то време исхрана била доста слаба.[30]

Јосип Броз Тито, септембра 1942.

Приликом поласка на поход у западну Босну, главнина партизанских снага подељена је у две колоне — леву колону чиниле су Прва пролетерска и Трећа санџачка бригада, а десну Друга пролетерска и Четврта црногорска бригада. Врховни штаб је такође био подељен, па су Тито и део Врховног штаба кренули са десном колоном, у којој је била и Централна болница, а док је други део Врховног штаба ишао са левом колоном. Борци Пратеће чете обезбеђивали су оба дела Врховног штаба.[31] Након прелска преко Бјелашнице, партизанске снаге су почетком јула 1942. избиле у околину Коњица, одакле су даљи пут наставиле према Прозору, који је ослобођен 13. јула. Потом је поход настављен преко Макљена, Радуше и Цинцара, где је Врховни штаб боравио двадесетак дана, а успут су вршени напади на усташке гарнизоне у Ливну и Купресу.[32] Током боравка на Цинцару Пратећа чета је попуњена са неколико бораца из Петог крајишког одреда, који су повучени са положаја из околоне Дрвара.[33] Након заузимања Ливна, почетком августа 1942. Пратећа чета је из ратног плена добила већу количину наоружања и друге војне опреме.[34]

Са Цинцара је Врховни штаб 16. августа кренуо према Гламочу, у чијој је околини боравио месец дана, а потом је прешао у Млиниште, код Мркоњић Града, где је остао до 8. октобра. Након тога је до 25. новембра 1942. боравио у Оштрељу, а потом наизменично у Бихаћу и Босанском Петровцу, све до почетка јануара 1943. године.[35] Током боравка у Гламочу, Тито је био смештен у две виле, које су се налазиле у шуми Бусија. При Команди места у Гламочу организоване су кројачка, обућарска и друге радионице, којима је руководио економат Врховног штаба. Кројачка радионица сашила је тада од заплењене италијанске ћебади прве партизанске униформе које су додељене члановима Врховног штаба и борцима Пратеће чете.[33] Приликом напада на италијанско-усташке гарнизоне у централној и западној Босни, а посебно приликом заузимања Прозора, заплењен је већи број моторних возила — путничких аутомобила, теретних камиона, аутобуса и мотоцикала, која су сва довежена у Гламоч. По наређењу Врховног штаба, из пролетерских бригада скупљени су возачи (њих 29), од којих је средином августа 1942. формирана Аутомобилска чета Врховног штаба,[о] чији је командир био Владо Секулић, подофицир Југословенске војске. За потребе Врховног команданта издвојено је неколико возила,[п] па су заједно са њима четворица возача пребачена у попуну Пратеће чете — Лазо Бећовић, Раша Дуканац, Никола Никица Прља и Перо Убовић. Прља је одређен за личног возача Врховног команданта и тако постао његов четврти лични пратилац.[36]

Ратни пут Пратећег батаљона 1942—1944.[уреди | уреди извор]

Крајем новембра 1942. године чета је реорганизована у Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ, у чијем су се саставу налазиле две пешадијске и једна инжињеријска чета са укупно око 180 бораца. Пратећи батаљон је имао нарочито важну улогу током Четврте и Пете непријатељске офанзиве. Његове пешадијске чете успешно су обезбеђивале Врховни штаб, Извршни одбор АВНОЈ-а и разне друге установе, а инжењеријска чета је извршила бројне задатке у рушењу и постављању мостова и обезбеђивању прелаза на Рами и Неретви, Пиви, Тари и Сутјесци. Пратећи батаљон је био ангажован у борбама током битке на Сутјесци и истакао се у борбама: на Пресјаци, под Маглићем, 3. јуна; Милинкладама, 9. јуна; у рејону Лучких, Врбничких и Мрчин колиба на Зеленгори, од 10. до 12. јуна.

У другој половини јуна 1943. године батаљон је реорганизован - издвојена је инжењеријска чета, која је реорганизована у инжењеријски батаљон, а због губитака, уместо три, остале су само две пешадијске чете. Августа 1943. године у саставу Пратећег батаљона формиран је коњички ескадрон и посебан вод за обезбеђење америчке и британске Војне мисије при НОВЈ. У пролеће 1944. године батаљон је имао и противавионску митраљеску чету, а вод за обезбеђење мисија је преформисан у чету.

Пратећи батаљон се нарочито истакао у одбрани чланова Врховног штаба НОВ и ПОЈ током немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године. Заједно с Официрском школом и деловима првог инжењеријског батаљона, имао је одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару, а касније и у обезбеђивању заштите и евакуацији централних установа НОП-а и савезничких мисија.

После евакуације из Дрвара батаљон је раздвојен - његов коњички ескадрон прешао је на острво Вис, а пешадијске чете су стављене под команду Штаба Првог пролетерског корпуса и под борбом прешле из западне Босне у Црну Гору, где су стављене под команду Другог ударног корпуса и остале све до октобра 1944. године, водећи борбе с четницима и Немцима. Октобра 1944. године Пратећи батаљон је прешао у ослобођени Београд и ушао у састав Гардијске јединице.

Командни састав[уреди | уреди извор]

Приказ командног састава свих пратећих јединица Врховног штаба, од формирања Страже септембра 1941. до формирања Гардијске бригаде, новембра 1944. године.

Стража Врховног штаба (24.9 — 16.12.1941):

  • Лазо Трипковић, командир

Пратећи вод Врховног штаба (16.12.1941 — 18.3.1942):

  • Лазо Трипковић, командир
  • Албин Пиберник,[љ] политички делегат вода, од фебруара 1942.

Пратећа чета Врховног штаба (18.3 — 4.11.1942):

Пратећи батаљон Врховног штаба (4.11.1942 — 4.11.1944):

  • команданти:
  • политички комесари:
    • Живорад Јеремић Моделар, од формирања до јула 1943.
    • Ђуро Бошковић,[р] од јуна до новембра 1943.
    • Драго Божовић, од новембра 1943. до новембра 1944.
  • заменици команданта:
    • Милорад Мића Јанковић, од формирања до новембра 1943.
    • Раде Ристановић, од новембра 1943. до новембра 1944.
  • заменици политичког комесара:
    • Бранка Савић, од формирања до јуна 1943.
    • Велимир Радичевић, од јуна до новембра 1943.
    • Радован Грковић, од новембар 1943. до фебруара 1944.
    • Бранко Вучинић, до фебруара до септембра 1944.
    • Јово Марчета, од септембра од новембра 1944.

Народни хероји[уреди | уреди извор]

Осам бораца пратећих јединица Врховног штаба, од њеног формирања септембра 1941. до формирања Гардијске бригаде, новембра 1944. проглашено је за народне хероје.

Орден народног хероја
  • Погинули борци:
    • Ђуро Вујовић Шпанац (1911—1943) лични пратилац Врховног команданта и борац Пратећег вода, Пратеће чете и Пратећег батаљона (децембар 1941 — јун 1943). Као југословенски добровољац борио се у Шпанском грађанском рату. Након напада на Пљевља, децембра 1941. постао је борац Прве пролетерске бригаде, али је убрзо потом, као један од бољих бораца, пребачен у састав Пратећег вода где је заједно са Бошком Чолићем одређен за личног пратиоца Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Погинуо је 9. јуна 1943, за време битке на Сутјесци, када је приликом немачког бомбардовања рањен Јосип Броз Тито. За народног хероја проглашен је 4. јула 1946. године.[38]
    • Петар Јовановић Комирићанац (1911—1944) борац Пратеће чете и Пратећег батаљона (март 1942 — фебруар 1944). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. У Пратећем батаљону био најпре борац Прве чете, а од марта 1943. командир Треће чете. Фебруара 1944. пребачен у тада формирану Трећу српску пролетерску бригаду, на дужност заменика команданта батаљона. Погинуо је 1. новембра 1944. у борбама за ослобођење Чачка. За народног хероја је проглашен 6. јула 1953. године.[39]
    • Владо Миклавц Хенрик (1918—1944) пратилац Едварда Кардеља и борац Пратећег батаљона (новембар 1943 — мај 1944). Као Кардељев пратилац, на путу од Кочевја до Јајца, новембра 1943. распоређен је у Коњички ескадрон Пратећег батаљона. Погинуо је током десанта на Дрвар, 25. маја 1944. приликом борби за одбрану пећине у којој се налазио Врховни штаб. За народног хероја је проглашен 20. јула 1951. године.[40]
    • Милорад Мића Станојловић (1919—1942) борац Пратеће чете (март — септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. Налазио се на дужности командира Првог вода. Погинуо је 30. септембра 1942, приликом упада у четничку заседу, која се налазила у непосредној близини места боравка Врховног штаба НОП и ДВЈ, у Млиништу, код Мркоњић Града. За народног хероја проглашен је 7. јула 1953. године.[38]
Партизанска споменица 1941.
  • Преживели борци:
    • Ђуро Дулић Лала (1912—2006) борац Пратеће чете (март—септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. Септембра исте године упућен у Дванаесту славонску бригаду, где је преузео дужност команданта Првог батаљона. Крај рата дочекао на дужности команданта 12. славонске дивизије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1973. у чину генерал-потпуковника. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.[41]
    • Радован Грковић (1913—1974) борац Пратећег батаљона (август 1943 — фебруар 1944). Након завршетка партијског курса, августа 1943. распоређен је у Пратећи батаљон, где је крајем новембра исте године од Веце Радичевића преузео је дужност заменика политичког комесара. Ову дужност обављао је до фебруара 1944. када је по партијском задатку послат у Топлицу на дужност инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Крај рата дочекао је на дужности руководиоца Другог одсека Одељења за заштиту народа (ОЗН) за Србију. Након рата био активни друштвено-политички радник СР Србије. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[42]
    • Радојица Ненезић (1921—1995) борац Пратеће чете (март—септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Мачванског партизанског одреда, чији је био борац. Септембра 1942. послат је у Славонију, на дужност команданта батаљона Првог псуњског одреда. Крај рата дочекао на дужности команданта 28. славонске дивизије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1981. у чину генерал-пуковника. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.[42]
    • Велимир Радичевић (1914—2017) борац Пратећег батаљона (јун — август 1943). У састав Пратећег батаљона дошао је после завршетка битке на Сутјесци, јуна 1943. са дужности заменика политичког комесара Четвртог батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде. По доласку је од Бранке Савић преузео дужност заменика политичког комесара Пратећег батаљона. Ову дужност вршио је до Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, крајем новембра 1943. када је упућен у Далмацију на дужност заменика политичког комесара Девете далматинске бригаде. Крај рата дочекао је на дужности заменика политичког комесара Пете српске дивизије Корпуса народне одбране Југославије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1971. у чину генерал-потпуковника. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.[38]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Приликом формирања батаљона[1]
  2. ^ а б Приликом формирања батаљона
  3. ^ Остали чланови Главног штаба налазили су на терену — Милован Ђилас у Црној Гори, Едвард Кардељ и Франц Лескошек у Словенији, Раде Кончар у Хрватској, Светозар Вукмановић у Босни и Херцеговини и Сретен Жујовић у Србији.
  4. ^ Погинуо 30. новембра 1941. на Златибору, након повлачења из Ужица.[5]
  5. ^ Погинуо 20. јуна 1943. током битке на Сутјесци.[6]
  6. ^ Умро 1945. или 1946. од последица рањавања у борби са преосталим четничким групама.[7]
  7. ^ Први је погинули борац пратеће јединице Врховног штаба, који је страдао 22. новембра 1941. приликом експлозије у партизанској фабрици оружја у Ужицу
  8. ^ Лични пратилац Јосипа Броза Тита био је од 1941. до 1949, а након рата је имао чин мајора ЈНА. Ухапшен је крајем 1952. у Нишу, под оптужбом да подржава Информбиро, након чега је осам година провео у затвору на Голом отоку.
  9. ^ Погинуо 11. августа 1942. у нападу на Купрес, као борац Друге пролетерске бригаде.
  10. ^ Погинуо 25. маја 1941. приликом немачког десанта на Дрвар.
  11. ^ Погинуо 1942. у Босни.[5]
  12. ^ Погинуо у пролеће 1942. у Фочи.[5]
  13. ^ Непознатог имена. Погинуо маја 1942. на реци Тари, код Шћепан Поља, током Треће непријатељске офанзиве.[5]
  14. ^ а б Погинуо 16. октобра 1942. у Долењској, као члан Штаба Прве словеначке бригаде.[23]
  15. ^ Функција политичког делегата вода била је попут функције политичког комесара, која је постојала само у јединицама већим од чете
  16. ^ Погинуо 9. јуна 1943. на Зеленгори, током битке на Сутјесци.[5]
  17. ^ Поред Вујовића, лични пратилац Врховног команданта био је и Бошко Чолић.
  18. ^ Аутомобилска чета Врховног штаба постојала је до фебруара 1943. када су у току Четврте непријатеске офанзиве сва возила уништена бацањем у Неретву.[36]
  19. ^ Возила која су коришћена за превоз Јосипа Броза Тита, других чланова Врховног штаба и бораца Пратеће чете, у периоду од августа 1942. до фебруара 1943. била су — БМВ 326, Опел капитен 39, Опел кадет и неиндефиковани Фиат.[37]
  20. ^ Погинуо 2. маја 1945. у Београду, у акцији против једне четничке групе, као мајор ОЗНЕ

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Leksikon NOR 2 1980, стр. 884.
  2. ^ Prateći bataljon 1987, стр. 66.
  3. ^ Mladenović 2006, стр. 38–39.
  4. ^ Mladenović 2006, стр. 40–42.
  5. ^ а б в г д Prateći bataljon 1987, стр. 920.
  6. ^ Kučan 1995, стр. 50.
  7. ^ Kučan 1995, стр. 61.
  8. ^ Mladenović 2006, стр. 44.
  9. ^ Mladenović 2006, стр. 45–46.
  10. ^ Karović 1987, стр. 18.
  11. ^ а б Prateći bataljon 1987, стр. 898.
  12. ^ Mladenović 2006, стр. 48.
  13. ^ Karović 1987, стр. 17.
  14. ^ Karović 1987, стр. 19.
  15. ^ Mladenović 2006, стр. 51.
  16. ^ Mladenović 2006, стр. 52.
  17. ^ Mladenović 2006, стр. 53.
  18. ^ Karović 1987, стр. 25.
  19. ^ а б Mladenović 2006, стр. 60.
  20. ^ Karović 1987.
  21. ^ Karović 1987, стр. 41.
  22. ^ Mladenović 2006, стр. 69.
  23. ^ а б Mladenović 2006, стр. 71.
  24. ^ а б в Prateći bataljon 1987, стр. 899.
  25. ^ Mladenović 2006, стр. 72.
  26. ^ Mladenović 2006, стр. 74.
  27. ^ Mladenović 2006, стр. 75.
  28. ^ Karović 1987, стр. 49—73.
  29. ^ Mladenović 2006, стр. 80.
  30. ^ Mladenović 2006, стр. 81—83.
  31. ^ Mladenović 2006, стр. 84.
  32. ^ Karović 1987, стр. 82—90.
  33. ^ а б Mladenović 2006, стр. 91.
  34. ^ Mladenović 2006, стр. 88.
  35. ^ Karović 1987, стр. 90—120.
  36. ^ а б Mladenović 2006, стр. 94.
  37. ^ Milutinović 2015, стр. 56—.
  38. ^ а б в Narodni heroji 2 1982.
  39. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 343.
  40. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 542.
  41. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 210.
  42. ^ а б Narodni heroji 1 1982.

Литература[уреди | уреди извор]