Прашина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Рударско-геолошком факултету у Београду.
Датум уноса: март—јун 2017.
Википедијанци: Ова група студената ће уређивати у ГИП-у и молимо вас да не пребацујете овај чланак у друге именске просторе Википедије.
Позивамо вас да помогнете студентима при уређивању и допринесете да њихови уноси буду што квалитетнији.

Прашина је уопштен назив за сићушне постојане комадиће произвољне материје пречника мањег од 500 микрона или, ако се посматра још шире, за сваку фино издељену материју. На Земљи прашина у атмосфери има разне изворе: земна прашина ношена ветром, вулканске ерупције и ваздушно загађење су неки од примера. Прашина у ваздуху представља аеросол и има снажно, локално радиоактивно дејство на атмосферу и значајно утиче на климу. Ако се у њеном саставу налази и нека запаљива супстанца (нпр. флуор), прашина може изазвати експлозију. Прашина је одговорна за плућну болест познату под називом Pneumoconiosis, као и за црну плућну болест од које најчешће оболевају рудари. Да би се умањило штетно дејство, донете су бројне законске одредбе којима се прописују стандарди који морају бити испуњени у радној средини.

Опште особине[уреди]

Физичке особине прашине покоравају се природним законима који нису идентични онима који важе за чврста и течна тела. Тако, на пример, притисак на зидове кутије пуне прашином не мора бити једнак у свим тачкама. Прашина је штетна из више разлога, јер може да изазове здравствене проблеме не само код радника који имају свакодневни контакт са њом већ и код становништа у широј околини. Ерозије које се догађају на депонијама и то под утицајем ветра су једни од главних извора прашине. Сам рад на депонијама такође доводи до емисије прашине. Управљање депонијама је сложен процес и често захтева константан саобраћај на и око депоније где се такође јавља емисија прашине.

Фактори који утичу на емисију прашине[уреди]

Јачина, односно интенѕитет, издвајања прашине зависи од неколико фактора:

Одређивање створене прашине зависи од једног кључног фактор а то је количина влаге. Влага која се налази у депонијама јесте последица падавина, процеса прања угља итд.

Климатске прилике утичу на то колика је величина емисије прашине.

Превенција емисије прашине[уреди]

Редовна контрола емисије прашине на депонијама је важна због:

Најповољнији моменат за иѕбор система који служе ѕа заштиту од прашине јесте у фази планирања депоније. На крају се испостави да је ово много исплативији начин него накнадно предузимање мера. Основне методе сузбијања прашине су:

  • контрола ветра
  • средства за прекривање депонија
  • системи за спречавање емисије прашине квашењем
  • ограђивањем депоније

Средства за сузбијање прашине[уреди]

Тренутно постоји много средстава који су доступни за контролу и сузбијање прашине на депонијама. Постоје она која укључују воду, средства за влажење, пене као и хемикалије за прекривање депонија. Хемијска средства имају двоструку намену, смањују емисију прашине али доводе до спречавања оксидације угља. Ова средства наравно имају одређена ограничења а то су:

  • цена
  • ограничења заштите животне средине

Мониторинг и методе испитивања[уреди]

Ниво запрашености на депонијама може довести до зона угрожености прашином. "Мониторинг" нивоа запрашености може индетификовати зоне угрожене прашином. Свакако успешан мониторинг запрашености ваздуха захтева добар избор мених места.

Кућна прашина[уреди]

Прашина која се скупља у кући је комбинација атмосферске прашине и прашине људског порекла, коју чине углавном изумрле ћелије коже и влакна са одеће и покривача. Може се уклонити метлом, крпом или усисивачем.

Гриње, организми који се често срећу у влакнима тепиха и на душеку, користе органске компоненте кућне прашине за своју исхрану. Њихов измет, заузврат, постаје део кућне прашине и може изазвати алергијске реакције код људи.

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]