Прва интернационала

С Википедије, слободне енциклопедије

Међународно удружење радника, или Прва интернационала, је прва међународна револуционарна организација пролетаријата, основана 28. IX 1864. на иницијативу француских и енглеских радника на великом митингу у Сент Мартинс Холу у Лондону. Њено стварање је резултат појачане активности радничке класе почетком ' 60. год. XIX в, сазнања o потреби међународне солидарности у штрајкачкој борби и потреби обједињавања њених снага у међународним размерама ради утицања на спољну политику (иступање енглеских и француских радника против интервенције на страни Југа у грађанском рату у САД 1861-65, a нарочито подршка пољском устанку 1863, што је и био непосредан повод за њено стварање.

На освивачком састанку, уз учешће и представника немачких радника, изабран је Генерални савет у који је ушао и Карл Маркс. Схватајући да је њен основни циљ да замени социјалистичке и полу-социјалистичке секте правом борбеном организацијом радничке класе, Маркс је израдио њен Статут и Оснивачки манифест, a потом постао први организатор и душа целе њеве делатности.

У тим документима садржана су сва освовна начела Комунистичког манифеста, али тако да је Интервационала била довољно широка и еластична организација која је у своје редове могла окупити тада идејно и организационо различите покрете и групе радничке класе појединих земаља и да упорном идејном борбом обезбеди њихово постепено превођење на позиције марксизма.

Постојеће организације у појединим местима претварале су се у њеве секције, a више њих у оквиру једне земље сачињавале су федерацију на челу са Федералним саветом или централним комитетом. Секције су биле основане у свим земљама западве Европе и САД, a присталице је имала и међу Русима, јужним Словенима и др. Присталица и активан дописник био је и Светозар Марковић.

Највиши руководећи орган Прве интенационале био је конгрес, а према Статуту, одржавао се сваке године обично у септембру, a Генерални савет као руководећи орган између два конгреса заседао је сваког уторка. У току њеног постојања одржаве су 2 конференције (1865. и 1871) у Лондону и 6 конгреса: у Женеви 1866, Лозани 1867, Бриселу 1868, Базелу 1869, Хагу 1872. и Филаделфији 1876.

На Петом конгресу Прве интернационале је одлучено да се седиште Интернационале премести у САД, где су постојали услови легалног деловања.

На свим конгресима и конференцијама, као и кроз рад Генералног савета, разрађена су многа основна програмска и тактичка питања пролетерског покрета; o политичкој борби, o значају и улози синдиката, националном питању, улози задруга у национализацији земље, значају укључивања жена у индустрију и сл, a на примеру Париске комуне, коју је Интернационала првхватила као своје најважније дело, показана је улога револуције, став пролетаријата према рату и држави, пронађен је и испитан облик власти радничке класе и нарочито је истакнута улога и значај самосталне партије у револуционарној борби радничке класе.

Кроз разраду ових и сличних проблема, Маркс, Енгелс и њихове присталице борили су се у њеном оквиру против разних ситнобуржоаских струја (прудонизма, ласалијанства, тредјунионизма, и при крају постојања I интернационале, против струје тзв. бакуњинизма). Она је уједно помагала све штрајкове и друге акције радничке класе у низу земаља и износила ставове пролетаријата o свим важнијим политичким, друштвеним, културним и сл. проблемима тог доба, чиме је прокрчила пут марксизму у редове радничке класе и олакшала стварање самосталних масовних социјалистичких партија у националним оквирима, у чему је њен основни значај за историју међународног социјалистичког покрета.

Због фракцијских борби, на конференцији у Филаделфији 15. јула 1876. година, донета је одлука о распуштању те прве масовне међународне организације радничке класе.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10][11][12][13][14][15][16][17][18][19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Milošević, Divna. „Prvo Međunarodno udruženje radnika” (PDF). arhiva.unilib.rs. Приступљено 28. 1. 2021. 
  2. ^ „Prva internacionala”. znanjesveta.com. Приступљено 28. 1. 2021. 
  3. ^ „Internacionala”. enciklopedija.hr. Приступљено 28. 1. 2021. 
  4. ^ Johnson, Michael. „1864: the First International”. workersliberty.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  5. ^ „The First Socialist Schism: Bakunin vs. Marx in the International Working Men's Association - Wolfgang Eckhardt”. libcom.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  6. ^ „First International”. globalsecurity.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  7. ^ „Organizational History of the "International Working Men's Association". marxisthistory.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  8. ^ E. Devreese, Daisy. „The International Working Men's Association (1864-1876) and Workers Education”. dialnet.unirioja.es. Приступљено 28. 1. 2021. 
  9. ^ „INTERNATIONAL WORKINGMEN'S ASSOCIATION”. self.gutenberg.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  10. ^ MUSTO, MARCELLO. „The First International Is Still Relevant Today”. jacobinmag.com. Приступљено 28. 1. 2021. 
  11. ^ Høgsbjerg, Christian. „Karl Marx and the First International”. socialistreview.org.uk. Приступљено 28. 1. 2021. 
  12. ^ Мusto, Мarcello. „The History and Legacy of the International Working Men’s Association”. marcellomusto.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  13. ^ Eichhoff, Wilhelm. „The International Workingmen's Association”. marxengels.public-archive.net. Приступљено 28. 1. 2021. 
  14. ^ „CFP: 150 years ago, the First International (International Workingmen’s Association)”. thpts.fi. Приступљено 28. 1. 2021. 
  15. ^ „PROVISIONAL RULES London, October 1864”. international-communist-party.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  16. ^ Gryzanovski, E. „On the International Workingmen's Association; Its Origin, Doctrines, and Ethics” (PDF). jstor.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  17. ^ „First International (International Workingmen’s Association)”. marxists.org. Приступљено 28. 1. 2021. 
  18. ^ „International Workingmen's Association (First International)”. spartacus-educational.com. Приступљено 28. 1. 2021. 
  19. ^ „Role In The First International”. britannica.com. Приступљено 28. 1. 2021.