Прва интернационала

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Међународно удружење радника, или Прва интернационала, је прва међународна револуционарна организација пролетаријата, основана 28. IX 1864. на иницијативу француских и енглеских радника на великом митингу у Сент Мартинс Холу у Лондону. Њено стварање је резултат појачане активности радничке класе почетком ' 60. год. XIX в, сазнања o потреби међународне солидарности у штрајкачкој борби и потреби обједињавања њених снага у међународним размерама ради утицања на спољну политику (иступање енглеских и француских радника против интервенције на страни Југа у грађанском рату у САД 1861-65, a нарочито подршка пољском устанку 1863, што је и био непосредан повод за њено стварање.

На освивачком састанку, уз учешће и представника немачких радника, изабран је Генерални савет у који је ушао и Карл Маркс. Схватајући да је њен основни циљ да замени социјалистичке и полу-социјалистичке секте правом борбеном организацијом радничке класе, Маркс је израдио њен Статут и Оснивачки манифест, a потом постао први организатор и душа целе њеве делатности.

У тим документима садржана су сва освовна начела Комунистичког манифеста, али тако да је Интервационала била довољно широка и еластична организација која је у своје редове могла окупити тада идејно и организационо различите покрете и групе радничке класе појединих земаља и да упорном идејном борбом обезбеди њихово постепено превођење на позиције марксизма.

Постојеће организације у појединим местима претварале су се у њеве секције, a више њих у оквиру једне земље сачињавале су федерацију на челу са Федералним саветом или централним комитетом. Секције су биле основане у свим земљама западве Европе и САД, a присталице је имала и међу Русима, јужним Словенима и др. Присталица и активан дописник био је и Светозар Марковић.

Највиши руководећи орган Прве интенационале био је конгрес, а према Статуту, одржавао се сваке године обично у септембру, a Генерални савет као руководећи орган између два конгреса заседао је сваког уторка. У току њеног постојања одржаве су 2 конференције (1865. и 1871) у Лондону и 6 конгреса: у Женеви 1866, Лозани 1867, Бриселу 1868, Базелу 1869, Хагу 1872. и Филаделфији 1876.

На Петом конгресу Прве интернационале је одлучено да се седиште Интернационале премести у САД, где су постојали услови легалног деловања.

На свим конгресима и конференцијама, као и кроз рад Генералног савета, разрађена су многа основна програмска и тактичка питања пролетерског покрета; o политичкој борби, o значају и улози синдиката, националном питању, улози задруга у национализацији земље, значају укључивања жена у индустрију и сл, a на примеру Париске комуне, коју је Интернационала првхватила као своје најважније дело, показана је улога револуције, став пролетаријата према рату и држави, пронађен је и испитан облик власти радничке класе и нарочито је истакнута улога и значај самосталне партије у револуционарној борби радничке класе.

Кроз разраду ових и сличних проблема, Маркс, Енгелс и њихове присталице борили су се у њеном оквиру против разних ситнобуржоаских струја (прудонизма, ласалијанства, тредјунионизма, и при крају постојања I интернационале, против струје тзв. бакуњинизма). Она је уједно помагала све штрајкове и друге акције радничке класе у низу земаља и износила ставове пролетаријата o свим важнијим политичким, друштвеним, културним и сл. проблемима тог доба, чиме је прокрчила пут марксизму у редове радничке класе и олакшала стварање самосталних масовних социјалистичких партија у националним оквирима, у чему је њен основни значај за историју међународног социјалистичког покрета.

Због фракцијских борби, на конференцији у Филаделфији 15. јула 1876, донета је одлука о распуштању те прве масовне међународне организације радничке класе.