Први ватикански сабор

Први ватикански сабор
Витраж у Домалену, Бретања, који приказује проглашење папске непогрешивости
Датум	8. децембар 1869 – 20. септембар 1870. (de facto; Пад Рима) 8. децембар 1869 – 5. јун 1960. (de jure)
Прихватили	Католичка црква Традиционалистичке католичке цркве
Претходни сабор	Тридентски сабор
Следећи сабор	Други ватикански сабор
Сазвао	Папа Пије IX
Председавао	Папа Пије IX
Присуство	Око 744
Теме	Рационализам, материјализам, либерализам, папска непогрешивост, библијска инспирација
Документи и изјаве	Две конституције: * Dei Filius * Pastor aeternus
Место	Ватикан
Хронолошки списак васељенских сабора

Први васељенски сабор у Ватикану, опште познат као Први ватикански сабор или Ватикан I, био је 20. васељенски сабор Католичке цркве, одржан три века након претходног Тридентског сабора који је закључен 1563. Сабор је сазвао Папа Пије IX 29. јуна 1868. године, под претећом опасношћу да Краљевина Италија заузме Папску државу. Отворен је 8. децембра 1869. и одложен 20. септембра 1870. након италијанског заузећа Рима. Његова најпознатија одлука је дефиниција папске непогрешивости.

Главна сврха сабора била је да разјасни католичку доктрину као одговор на растући утицај модерних филозофских трендова 19. века. У Догматској конституцији о католичкој вери (Dei Filius), сабор је осудио оно што је сматрао грешкама рационализма, анархизма, комунизма, социјализма, либерализма, материјализма, модернизма, натурализма, пантеизма и секуларизма.

Његова друга брига била је доктрина о примату (супремацији) и непогрешивости бискупа Рима (папе), коју је дефинисао у Првој догматској конституцији о Цркви Христовој (Pastor aeternus).

Позадина

Већ крајем 1864. године, Папа Пије IX је затражио од кардинала са пребивалиштем у Риму да му дају своје мишљење о целисходности сабора. Већина је подржала план, а супротстављени гласови били су ретки. Након марта 1865. године, сазивање сабора више није било упитно. Наводно су издате посебне буле са позивима православним и протестантским свештеницима, као и другим некатолицима, али очигледно нико није прихватио позиве.

Папа је сазвао сабор булом 29. јуна 1868. године. Прва седница одржана је у базилици Светог Петра 8. децембра 1869. године. Прелиминарне седнице бавиле су се општим административним питањима и доделом одбора. Бискуп Бернард Џон Меквејд жалио се на кишовито време, неадекватно грејање и досаду. Бискуп Џејмс Рузвелт Бејли из Њуарка, Њу Џерзи, приметио је високе цене у Риму. Када је лорд Хотон упитао кардинала Менинга шта се дешава, он је одговорио: "Па, састајемо се, гледамо се, и мало причамо, али када желимо да знамо шта смо радили, читамо Тајмс."

За разлику од претходних пет општих сабора одржаних у Риму, који су се састајали у Латеранској базилици и познати су као латерански сабори, овај сабор се састао у базилици Светог Петра у Ватикану, одакле и потиче његово име.

Папска непогрешивост

Главни чланак: Папска непогрешивост

Циљ сабора је једно време био мистерија. Прво откриће дато је у фебруару 1869. у чланку у La Civiltà Cattolica, језуитском часопису. Тврдило се, као мишљење многих католика у Француској, да ће сабор бити врло кратког трајања, будући да је већина његових чланова била сагласна, и поменуто је inter alia проглашење папске непогрешивости. Фракције око тог предлога појавиле су се широм Европе, а неки Италијани су чак предлагали да се у Напуљу сазове ривалски сабор. Међутим, пре него што се сабор састао, све се стишало због проучаване неодређености позива.

Папа Пије је 1854. године прогласио догмом Безгрешно зачеће Марије, мајке Исусове. Међутим, предлог да се сама папска непогрешивост дефинише као догма наишао је на отпор, не због сумњи у садржај предложене дефиниције, већ зато што су неки сматрали да је нецелисходно предузети тај корак у то време. Ричард Мекбрајен дели бискупе који су присуствовали Ватикану I у три групе. Прву групу, коју Мекбрајен назива "активним инфабилистима", предводили су Хенри Едвард Менинг и Игнац фон Зенештрај. Према Мекбрајену, већина бискупа није била толико заинтересована за формалну дефиницију папске непогрешивости колико за јачање папског ауторитета и, због тога, били су вољни да прихвате агенду инфабилиста. Мањина, око 10% бискупа, каже Мекбрајен, противила се предложеној дефиницији папске непогрешивости из црквених и прагматичних разлога, јер је, по њиховом мишљењу, одступала од црквене структуре ране хришћанске цркве. Из прагматичне перспективе, страховали су да би дефинисање папске непогрешивости отуђило неке католике, створило нове потешкоће за јединство са некатолицима и изазвало мешање влада у црквене послове. Они који су заступали ово гледиште укључивали су већину немачких и аустроугарских бискупа, скоро половину Американаца, трећину Француза, већину Халдејаца и Мелкита и неколико Јермена. Чини се да је само неколико бискупа имало сумње у саму догму.

Dei Filius

Главни чланак: Dei Filius

Дана 24. априла 1870. године, догматска конституција о католичкој вери Dei Filius усвојена је једногласно. Нацрт представљен сабору 8. марта није изазвао озбиљније критике, али је група од 35 бискупа енглеског говорног подручја, која се плашила да би се почетна фраза првог поглавља, "Sancta romana catholica Ecclesia" ('Света римска католичка црква'), могла тумачити као да фаворизује англиканску теорију гране, касније успела да издејствује уметање додатног придева, тако да је коначан текст гласио: "Sancta catholica apostolica romana Ecclesia" ('Света католичка апостолска римска црква'). Конституција је тако изнела учење "Свете католичке апостолске римске цркве" о Богу, откривењу и вери.

Pastor aeternus

Главни чланак: Pastor aeternus

Католички црквени великодостојници из разних земаља окупљени у Риму поводом сабора

Постојало је јаче противљење нацрту конституције о природи цркве, која првобитно није укључивала питање папске непогрешивости, али га је већинска странка на сабору, чији је став по том питању био много јачи, изнела. Одлучено је да се одложи расправа о свему у нацрту осим о непогрешивости. Декрет није прошао без контроверзи; кардинал Филипо Марија Гвиди, надбискуп Болоње, предложио је да се дода да папи помаже "савет бискупа који износе традицију цркава". Пије IX је одбацио Гвидијево гледиште о бискупима као сведоцима традиције, тврдећи: "Ја сам традиција."

Дана 13. јула 1870. године, на генералној конгрегацији одржано је прелиминарно гласање о одсеку о непогрешивости: 451 је гласао једноставно за (placet), 88 против (non placet) и 62 за, али уз услов неке измене (placet iuxta modum). Тиме је постало јасно какав ће бити исход, те је око 60 чланова опозиције напустило Рим како не би били повезани са одобравањем документа. Коначно гласање, са избором само између placet и non placet, одржано је 18. јула 1870. године, са 533 гласа за и само 2 против да се као догма дефинише непогрешивост папе када говори ex cathedra. Два гласа против дали су бискупи Алојзио Ричо и Едвард Фицџералд.

Догматска конституција наводи, у поглављу 4:9, да папа има "потпуну и врховну власт јурисдикције над целом Црквом" (поглавље 3:9); и да, када:

говори ex cathedra, то јест, када, вршећи своју службу пастира и учитеља свих хришћана, на основу свог врховног апостолског ауторитета, дефинише доктрину о вери или моралу коју цела Црква треба да прихвати, он поседује, уз божанску помоћ која му је обећана у блаженом Петру, ону непогрешивост којом је божански Искупитељ желео да његова Црква буде обдарена у дефинисању доктрине о вери или моралу.

Ниједан од бискупа који су тврдили да је проглашење дефиниције нецелисходно није одбио да је прихвати. Неки католици, углавном са немачког говорног подручја и у великој мери инспирисани историчарем Игнацом фон Делингером, формирали су у знак протеста одвојену Старокатоличку цркву; сам фон Делингер се није формално придружио новој групи.

Одлагање и последице

Цртеж Првог ватиканског сабора

Расправа о остатку документа о природи цркве требало је да се настави када се бискупи врате после летње паузе. У међувремену, Француска је објавила рат Пруској, али је убрзо почела да губи територију. Брзим напредовањем пруских и савезничких јужнонемачких снага у августу, што је довело до заробљавања цара Наполеона III код Седана почетком септембра, француске трупе које су штитиле папску власт у Риму повукле су се из града. Италија је окупирала Рим 20. септембра 1870. године, али су се снаге држале подаље од Лавовог града, а папа Пије IX сматрао се заробљеником у Ватикану.

Дана 20. октобра 1870. године, месец дана након што је новооснована Краљевина Италија окупирала Рим, папа Пије IX издао је булу Postquam Dei munere, одлажући сабор на неодређено време. Иако су неки предлагали да се сабор настави у белгијском граду Мехелену, никада није поново сазван. Различите шеме (документи у процесу израде и расправе) остале су недовршене, као што су две шеме о природи Цркве: Supremi pastoris, коју је припремила Теолошко-догматска припремна комисија Сабора, и Tametsi Deus, коју је саставио немачки теолог Јозеф Клојтген SJ.

Медаља у знак сећања на Ватикан I

Као реакција на политичке импликације доктрине о непогрешивости на суверенитет секуларних држава, неке европске краљевине и републике предузеле су брзе мере против Католичке цркве. Аустријско царство поништило је Конкордат из 1855. У Краљевини Пруској, одмах након тога избила је антикатоличка Културкампф, а у Трећој француској републици синод је толико нагласио моћ ултрамонтанизма (нагласак на моћи папе), да је републиканска Француска предузела кораке да га обузда опозивањем Конкордата из 1801., и стога потпуним одвајањем Цркве од државе.

Контроверзе и противљење

Сатирични цртеж Џона Тенијела и Џозефа Свејна, који приказује папу како води поворку католичких свештеника дуж даске положене на танак лед. Група англо-католика лево такође разматра да крочи на опасан лед.

Догма о папској непогрешивости изазвала је значајно противљење у неким либералним теолошким круговима у Холандији, Аустрији, Немачкој и Швајцарској; најистакнутији теолог који се противио формулацији догме био је Игнац фон Делингер, кога је 1871. екскомуницирао надбискуп Грегор фон Шер из Минхена и Фрајзинга, због одбијања да прихвати одлуку сабора.

Старокатолички раскол

Након одлуке сабора, мањина свештенства и лаика који су се противили новопроглашеној догми ујединила се са јансенистима, који су одржавали донекле несигурну егзистенцију у одвојености од Рима од 18. века, али су сачували епископско наследство које је Рим признавао као ваљано иако недопуштено. Прва консекрација новог реда била је консекрација Јозефа Х. Рајнкенса, кога је за бискупа у Немачкој посветио симпатизерски јансенистички бискуп Јоханес Хајкамп из Утрехта. Ова нова група себе је назвала Старокатоличка црква (или Хришћанска католичка црква Швајцарске у Швајцарској). Старокатолици у Европи ујединили су се у Утрехтску унију 1889. године, која је ушла у пуно заједништво са Англиканском заједницом 1931. путем Бонског договора.

Утрехтска унија постоји и данас и укључује Старокатоличку цркву Холандије, Католичку бискупију старих католика у Немачкој, Старокатоличку цркву Аустрије, Старокатоличку цркву Чешке Републике, Пољско-католичку цркву Републике Пољске и Хришћанску католичку цркву Швајцарске. Скрантонска унија, коју су формирали теолошки конзервативнији старокатолици, основана је 2008. и тренутно укључује Пољску националну католичку цркву и Нордијску католичку цркву.

Масонски анти-сабор

Радикални демократа Ђузепе Ричарди, уз помоћ слободних зидара, спириста и феминисткиња, организовао је Антикончилио слободних мислилаца који је требало да се одржи у Напуљу у исто време кад и Ватикан I. Овај скуп распустила је италијанска полиција након само два дана.

Види још

• Други ватикански сабор

Литература

• Burton, Ivor F.; Woodruff, Douglas (2014). „Pius IX”. Енциклопедија Британика. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2. 3. 2018. 
• De Mattei, Roberto (2004). Pius IX. Превод: Laughland, John. Leominster, England: Gracewing. 
• Duffy, Eamon (2014). Saints and Sinners: A History of the Popes (4th изд.). New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11597-0. 
• „First Vatican Council”. Енциклопедија Британика. Encyclopædia Britannica. 2014. Приступљено 2. 3. 2018. 

• Hales, E. E. Y. „The First Vatican Council.”. Studies in Church History. 7.  (1971): 329–344. online
• Hennesey, James (2009). „First Vatican Council”. Енкарта. Microsoft. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 2. 3. 2018. 
• Hennesey, James. "National Traditions and the First Vatican Council." Archivum Historiae Pontificiae (1969): 491–512. online
• Hughes, Philip (1961). The Church in Crisis: A History of the General Councils, 325–1870. Garden City, New York: Hanover House. Приступљено 3. 3. 2018. 
• Kirch, J. M. Konrad (1912). „Vatican Council”. Ур.: Herbermann, Charles G.; Pace, Edward A.; Pallen, Condé B.; Shahan, Thomas J.; Wynne, John J.. Catholic Encyclopedia. 15. New York: The Encyclopedia Press (објављено 1913). стр. 303—309. 
• Lacoste, Jean-Yves (2004). „Vatican I, Council of”. Encyclopedia of Christian Theology. New York: Routledge. ISBN 978-1-57958-250-0. 
• McBrien, Richard P., ур. (1995). The HarperCollins Encyclopedia of Catholicism. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-06-065338-5. 
• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Mirbt, Carl Theodor (1911). „Vatican Council, The”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 27 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 947—951. 

• Nobili-Vitelleschi, Francesco (1876). The Vatican Council: Eight Months at Rome during the Vatican Council. London: John Murray. Приступљено 3. 3. 2018.  This contains a detailed account of the course of the council, and some commentary on the immediate political impact.

• O'Malley, John W. Vatican I: the council and the making of the ultramontane church (Harvard University Press, 2018).
• Tanner, Norman P., ур. (1990). „First Vatican Council (1869–1870)”. Decrees of the Ecumenical Councils. Приступљено 2. 3. 2018 — преко EWTN. 
• „Vatican Council, First”. The Columbia Encyclopedia (6th изд.). New York: Columbia University Press. 2001. Архивирано из оригинала 18. 6. 2001. г. Приступљено 3. 3. 2018. 

Додатна литература

• De Cesare, Raffaele (1909). The Last Days of Papal Rome. Превод: Zimmern, Helen. London: Archibald Constable & Co.. 
• Hales, E. E. Y. (1958). The Catholic Church in the Modern World: A Survey from the French Revolution to the Present. Garden City, New York: Doubleday. 
• Hales, E. E. Y. Pio Nono (1954) biography of Pope Pius IX; online
• Hasler, August Bernhard (1981). How the Pope Became Infallible: Pius IX and the Politics of Persuasion. Garden City, New York: Doubleday. ISBN 978-0385158510. 
• Hoppen, K. Theodore. "First Vatican Council, 1869–70" History Today (Oct 1969), Vol. 19 Issue 10, pp. 713–720 online
• Kadić, Ante (1971). „Bishop Strossmayer and the First Vatican Council.”. Slavonic and East European Review. 49 (116): 382—409. . online; he played a major role.
• Noether, Emiliana P (1968). „Vatican Council I: Its Political and Religious Setting.”. Journal of Modern History. 40 (2): 218—233. . online.
• Portier, William L (2020). „The First Vatican Council, John Henry Newman, and the Making of a Post-Christendom Church.”. Newman Studies Journal. 17 (1): 123—144. . excerpt
• Prusak, Bernard P. (2004). The Church Unfinished: Ecclesiology through the Centuries. New York: Paulist Press. ISBN 978-0-8091-4286-6. 
• Raymond, John. "The First Vatican Council 1869–1870." History Today (Nov 1962) 12#11 pp 759–767. online.
• Verhoeven, Timothy (2014). „Transatlantic Connections: American Anti-Catholicism and the First Vatican Council (1869–70).”. Catholic Historical Review. 100 (4): 695—720. . Anti-Catholics were outraged. excerpt
• Wallace, L. P. The Papacy and European Diplomacy, 1869–1878 (U North Carolina Press, 1948)

Спољашње везе

• Текст одлуке сабора