Превоз у Паризу
Париз је центар националног, а са ваздушним саобраћајем, међународног, сложеног транспортног система. Савремени систем је постављен на сложену мапу улица и широких булевара који су постављени на својим садашњим трасама у 19. веку. На националном нивоу, он је центар мреже путева и железница, а на више локалног, прекривен је густом мрежом аутобуских, трамвајских и метро сервисних мрежа.
Улице и саобраћајнице[уреди | уреди извор]
Париз је познат по нелинеарности мапе улица, јер је то град који је „природно“ растао око путева који воде до приградских и удаљенијих дестинација. Векови овог демографског раста створили су град скучен, налик лавиринту и нехигијенски, све док урбана обнова касног 19. века, коју је надгледао Жорж-Евгеније Хаусман, није резултирала широким булеварима које видимо данас. Ово је остало релативно непромењено све до 1970-их и изградње попречних градских и периферних брзих путева.
У скорије време, град је почео са реновирањем да би дао приоритет системима јавног превоза, и створио је „наменске“ траке намењене аутобусима, таксијима и, однедавно, бициклистима, сужавајући пролазе резервисане за аутомобиле и доставна возила. Иако смањује проток саобраћаја унутар самог града, ова модификација саобраћаја често доводи до загушења саобраћаја на главним саобраћајницама.
Јавни превоз[уреди | уреди извор]
Локално, најфреквентнији јавни превоз у Паризу је метро: преко 16 линија његове блиско распоређене станице[1] (око 500 метара између њих на било којој линији) омогућавају везу између било ког главног града и било које друге, а протеже се неколико линија прилично далеко у предграђе. Ово је надземно допуњено прилично сложеном мапом аутобуских рута од 347 линија[2], а од 1992. године трамвај се поново појавио у осам линија на периферији главног града. Париз је такође чвориште Réseau Express Régional-а (РЕР), мреже надземних и подземних возова са већом брзином и ширем размаком која повезује главни град са удаљенијим приградским регионима. Трансилен, у железничкој мрежи која зрачи од престоничких железничких и РЕР станица, допуњује ово заузврат са још више приградских дестинација.[3]
Превозну тарифу у Паризу диктирају зоне, са зонама 1-2 које покривају главни град и његову непосредну периферију, а зонама 3, 4 и 5 које покривају све удаљеније дестинације на Ил-де-Франс;[4] месечне или недељне 'Навиго' пропуснице; покривају све облике јавног превоза унутар Ил-де-Франс (зоне више не важе за пропусницу од септембра 2015. године[5]) уз паушалну накнаду. Они који немају месечну карту могу купити једну карту или књиге карата; једна карта омогућава путнику да прелази између аутобуске и трамвајске мреже, као и трансфер између метроа и РЕР мреже, али је трансфер једном картом између подземне и надземне мреже забрањен.
Организација[уреди | уреди извор]
За управљање јавним превозом у области Париза, основно правило је да РАТП (Régie Autonome des Transports Parisiens) управља свим транспортом унутар и шире од главног града Париза, а СНЦФ (Société Nationale des Chemins de Fer Français, државна железничка компанија чија мрежа покрива целу Француску) регулише сав транспорт ван престонице и само у њој, али постоје изузеци од овог правила. Метро, трамвај, већину аутобуских линија и неколико делова РЕР-а у унутрашњости града управља РАТП. Остатак РЕР-а, као и Трансилен, води СНЦФ.
Метро[уреди | уреди извор]
Париски метро има 14 линија (не укључујући две краће „навет“ „бис“ линије и жичару на Монмартру), а 12 од њих продире у околна предграђа (као две, линије 2 и 6, чине круг унутар Париза). Већина линија прелази град дијаметрално и само горе поменуте кружне линије у унутрашњости града служе као јединствена бочна интерконекција.
РЕР[уреди | уреди извор]
РЕР је мрежа регионалних возова великог калибра који саобраћају далеко до предграђа Париза, са мање заустављања у самом граду. Од своје прве линије А 1977. године прерасла је у мрежу од пет линија, А, Б, Ц, Д и Е: три (А, Б и Д) пролазе кроз највећу и најцентралнију метро станицу Париза Шателет-Лес-Халес. Линија Ц заузима пут некадашњих железничких пруга дуж кеја Рив Гош на Сени, а најскорије изграђена линија Е напушта железничку станицу Гаре Сен Лазар у Паризу ка дестинацијама на североистоку Париза.
Трамвај[уреди | уреди извор]
Сви париски трамваји су престали да саобраћају до 1937. године, али се овај начин превоза недавно вратио. Почев од 1992. године, две линије (Т1 и Т2) су изграђене паралелно са спољним границама главног града. Линија Т3, отворена 2006. године, заузима травнату стазу која пролази дуж већег дела париске границе на левој обали.
Аутобус[уреди | уреди извор]
Париске аутобуске линије повезују све тачке главног града и његових најближих приградских градова. У Паризу саобраћа 58 аутобуских линија које имају терминал у границама града.
Аутобусни систем главног града је добио велики подстицај током протекле деценије. Почевши од почетка 2000. године, главне артерије у Паризу су разређене како би се резервисала експресна трака резервисана само за аутобусе и такси, обично означена знаковима и ознакама на путу. У скорије време, ове аутобуске траке су изоловане од остатка редовног саобраћаја кроз ниске бетонске баријере које формирају „кулоаре“ (коридоре) и спречавају све друге облике париског саобраћаја да чак и привремено уђу у њих.
Постоје електрични аутобуси.[6] Аутономни аутобуси се такође експериментишу у Винсену од новембра 2017.[7]
Вожња бициклом[уреди | уреди извор]
Бициклизам постаје популаран начин превоза у Паризу иако је инфраструктура још увек веома оскудна. Велиб шема изнајмљивања бицикала уведена је средином 2007. године са преко 20.000 бицикала доступних на местима за изнајмљивање широм града.
Статистика париског јавног превоза[уреди | уреди извор]
Просечно време које људи проведу на путу до посла јавним превозом у Паризу, на пример на посао и са посла, радним даном је 64 минута. 15% возача јавног превоза вози се више од 2 сата сваког дана. Просечно време чекања на станици или станици јавног превоза је 12 минута, док 14% возача чека у просеку преко 20 минута сваког дана. Просечна раздаљина коју људи обично возе у једном путовању јавним превозом је 10.8 км, док 29% путује више од 12 км у једном правцу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „The Metro: a Parisian institution”. Архивирано из оригинала 2015-12-10. г.
- ^ „ratp.fr - Bus”. Архивирано из оригинала 2015-11-18. г.
- ^ „Transilien : Transports SNCF à Paris et en Île-de-France”. www.transilien.com. Приступљено 2022-06-28.
- ^ „Page d'accueil”. Île-de-France Mobilités (на језику: француски). Приступљено 2022-06-28.
- ^ „Forfaits Navigo Mois et Semaine”. Архивирано из оригинала 2016-01-03. г.
- ^ „BE Green inaugure une nouvelle ligne de bus électriques à Paris”. AVEM - Association pour l'Avenir du Véhicule Electro-Mobile (на језику: француски). 2013-10-16. Приступљено 2022-06-28.
- ^ à 11h53, Par Marion Ducrocq Le 13 août 2019; À 15h15, Modifié Le 13 Août 2019 (2019-08-13). „Vincennes-Paris : les navettes autonomes bientôt prolongées”. leparisien.fr (на језику: француски). Приступљено 2022-06-28.