Предраг Раковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Предраг Раковић
Predrag Raković.jpg
Предраг Раковић
Датум рођења 1912
Место рођења Пријевор
Датум смрти 15. децембар 1944.(1944-12-15) (31/32 год.)
Место смрти Миоковци
Чачак
Војска Југословенска војска у отаџбини
Године службе 1941. — 1944.
Чин капетан
Јединица Други равногорски корпус - Горски штаб 53
Битке/ратови Други светски рат

Предраг Раковић (1912, Пријевор[1] код Чачка - 15. децембар 1944, Миоковци, код Чачка), четнички мајор и војвода Љубићки.

Биографија[уреди]

Роћен је 1912. године. Основну школу и гимназију завршио у Чачку. За време гимназијских дана дошао у сукоб са комунистичком омладином.

По одласку у Београд, уписује Војну академију.

Други светски рат[уреди]

Устанак у Србији[уреди]

За време Априлског рата био је на службовању у жандармеријској станици у Чачку. Избегао је заробљавање и повезао се са групом пуковника Драже Михаиловића.

На Равну гору је дошао почетком јуна 1941. Ту је добио инструкције да организује Љубићки срез са поручником Радишом Чековићем. Раковић је формирао први четнички одред у Пријевору и околним селима.

По појављивању првих партизанских одреда у Љубићком срезу, Предраг Раковић води преговоре у селу Губеревцу 21. јула 1941. са партизанским представницима које је предводио Момчило-Моле Радосављевић око заједничке борбе са Немцима.

Учествовао је са партизанским одредима у освајању Чачка.

Борбе против партизана и легализација код Недића и Немаца[уреди]

Предраг Раковић у разговору са Драгољубом Михаиловићем. Аутор фотографије Александар Симић

По повлачењу главнине четничких снага из Србије крајем 1941, Предраг Раковић остаје са једним делом својих снага у Србији и добија овлашћење да се легализује под командом генерала Милана Недића како би прикупљао оружје од српских добровољачких јединица. Раковић се легализовао и учествовао у уништавању заосталих партизана и бивших припадника партизанских јединица.[2]

По наређењу пуковника Косте Мушицког, командант Петог добровољачког одреда, капетан Марисав Петровић је легализовао Раковићев одред 1. маја 1942. под именом Самостални четнички Љубићки одред Танаско Рајић, а седиште му је било у Чачку.

Након неуспелог атентата који је организовао Војко Чвркић на Дражу Михаиловића, поручник Раковић је изведен пред Војни Суд због небудности. Ипак је пресуда донета у његову корист и он је ослобођен кривице.

По организацији ЈВуО у Црној Гори у лето 1942, поручник Раковић је унапређен у чин капетана и дата му је улога команданта Другог Равногорског корпуса који се налазио у Србију. Недалеко затим, по указу југословенске владе у Лондону, капетан Раковић је унапређен у чин мајора и дат му је орден Карађорђеве звезде.

До пред крај 1942. године Раковић је био командант Чачанског четничког одреда, легализованог код Недића и Немаца. Успоставио је контакт са немачким пуковником Фрикеом, командантом окупационих трупа у Чачку и, уз његову подршку, водио борбу против симпатизера НОП у срезовима љубићком, трнавском и жичком. Под Раковићевим обезбеђењем скривали су се и поједини виши функционери Михаиловићеве организације, међу којима су били Драгиша Васић и у то време Михаиловићев командант Србије Драгослав Павловић, коме је Раковић, у лето 1942. године, организовао састанак са Фрикеом у манастиру Никољу. После одлуке окупаторских власти да се разоружају легализовани четнички одреди у Србији, Раковић је успео да повуче свој одред у илегалност, а кратко време после тога Михаиловић га је поставио за команданта Другог равногорског корпуса.[3]

И поред тога што се налазио као легализовани командант у Србију, Немци су у лето 1943. спалили родну кућу капетана Раковића у селу Пријевору код Чачка. Његова мајка и најмлађи брат су на време успели да побегну. Исте године, Раковић је од старог Илије Бирчанина добио и титулу четнички војвода.

Битка за Србију[уреди]

Раковић је са својим одредом учествовао заједно са Немцима и Бугарима у борбама против 2. и 5. дивизије НОВЈ током њеиховог продора у Србију од марта до маја 1944.[4] Крајем априла 1944. у селу Трбушанима, Раковић, Мирослав Трифуновић и Живко Топаловић састали су се Миланом Аћимовићем и Рудијем Штеркером, Нојбахеровим изаслаником. Четничка страна је затражила од Немаца помоћ у оружју и муницији за борбу против партизана.[5]

По образовању националног фронта против комунистичке опасности, мајор Раковић је послат у лето 1944. послат у Београд као пуномоћник генерала Михаиловића да координира између Милана Недића и Михаиловића у ради заједничких циљева.[6] У Београду му је за политичког саветника додељен Александар Цинцар-Марковић, министар спољних послова у влади Цветковић-Мачек. Тада је у Београду уместо убијеног пуковника Милоша Масаловића, на месту шефа војног кабинета Милана Недића доведен предратни Михаиловићев пријатељ, генерал Миодраг Дамјановић, који се вратио из немачког заробљеништва. Тако је Михаиловић преко Дамјановића и Раковића искоришћавао споразум са Недићем да би од њега узимао оружје и муницију за потребе своје војске.

Главну улогу у том послу одиграо је лично мајор Раковић. Раковић је преко Недића и генерала Дамјановића успео да издејствује да се ЈВуО упути 10.000 пушака, 50.000 метака, 20.000 пари униформи и 100 милиона из Народне банке у Београду.

По одлуци Владе народног спаса да се све њене формације претопе у четничке под командом генерала Михаиловића, мајор Раковић је напустио Београд и поново се вратио у западну Србију јер је требало да се заустави партизански продор из Босне.

Раковићев комбиновани корпус се супротставио партизанској дивизији која је надирала у Србију. По уласку трупа Црвене армије у Србију крајем септембра 1944, Раковић је био притешњен око Чачка. Мајор Раковић ово није прихватио, па је покушао самостално нешто да учини. 6. октобра 1944. у сарадњи са мајорима Дујом Смиљанићем, Драгишом Пеливановићем, потпуковником Драгославом Рачићем и поручником Милутином Јевтовићем напао је Немце у Чачку, али без успеха.[тражи се извор] Ту је писао командантима Црвене армије да заједно нападну Немце закључио је с њима споразум према којем ће сарађивати у борби против Нијемаца, у замену за обећање да ће његове јединице неће бити разоружане. Раковић и његов Други равногорски корпус сарађивали су са Црвеном армијом у заузимању Чачка. Они су заробили 339 припадника Руског заштитног корпуса и предали их Црвеној армији. Такође су помагали совјетским снагама приликом извиђања. Ускоро је пристигао контигент Југословенске добровољачке бригаде пуковника Марка Месића који је захтевао да се Раковић и његови одреди хитно ставе под заповедништво Тита. Кад је Раковић то одбио, партизани су покушали разоружати једну од његових бригада, а Совјети су му дали ултиматум да положи оружје и крене у логор у којем ће његове трупе бити реорганизиране у јединице југославенске Народноослободилачке војске. Видећи да су га Руси изиграли, те да нема изгледа за задовољавајућу сарадњу или преговоре с њима, Раковић је наредио својим трупама да крену према Санџаку, али је он сам остао скривајући се у Србији.

У околини града га је сустигло потерно одељење КНОЈ-а, које га је прогонило, па је Раковић са све радио-станицом морао да бежи.

Задатак који је по одласку у Босну Дража Михаиловић поставио Раковићу тицао се да обезбеди повратак главнине четничких снага у западну Србију и да обавештава Врховну Команду о најновијим догађајима.

Мајор Раковић је чинио све на обједињавању преосталих четничких снага у Србију, наступајући у име Врховне команде. Почетком децембра 1944, Раковић се са радио-станицом сместио у селу Миоковци близу Чачка. На Светог Николу је послао последњу поруку Дражи Михаиловићу.

15. децембра 1944. у јутарњим часовима, батаљон из састава Друге пролетерске дивизије је дознао где се крије мајор Раковић и одмах је блокирао село и кућу где се Раковић са својим пратиоцима сместио.

Командант батаљона је позивао Раковића на предају.

Да не би жив пао у руке партизана, мајор Раковић је извршио самоубиство, док се његова пратња предала.

Заробљена је и радио-станица, а у торби мртвог Раковића пронађене су и шифре за радио-станицу.

Тело мајора Раковића је тога дана било изложено на пијаци у Чачку.

Мајор Предраг Раковић је био познат и као најригорознији четнички командант. Поред тога, као командант Другог равногорског корпуса због недисциплине и самовоље казнио је смртном казном потпуковника Милутина Јанковића и пуковника Јеврема Симића-Дршку.[7]

Најмлађи брат мајора Раковића који је побегао испред Немаца 1943, Живорад Раковић догурао је до места професора Београдског универзитета, а једно време је био и народни посланик у Савезној скупштини.

Референце[уреди]

Литература[уреди]