Прибор за писање
Прибор за писање је предмет који се користи за писање. Најстарији прибори за писање били су различити дрвени штапићи, шиљасто камење, преломљене шкољке и др.[1]
Материјали и прибори којима се писало[уреди | уреди извор]
Прибори за писање су условљени материјалом на коме се писало. Разликују се две технике писања:
- урезивање знакова у тврду површину,
- писање знакова неком врстом боје.
За урезивање су се користили длето, чекић и шиљци, док су се за писање по неком мекшем материјалу (нпр. глинене или воштане плочице) употребљавале различите писаљке, односно стилуси.[1]
Длето и чекић[уреди | уреди извор]
Египатски хијероглифи су се првобитно клесали на стенама храмова, великих грађевина, надгробним споменицима оштрим металним длетом и чекићем. Такође су се длетом или ножем усецали хијероглифи у дрво.[1]
Четкице[уреди | уреди извор]
Стари Египћани су сликали малим штапићима од рогоза, направљених у виду четкица. Са њима су наносили на камен или неки други материјал различите обојене течности. Такође, од 3. века п.н.е., Кинези су употребљавали четкице (проналазач Менг Тиен) од длака животиња. У Кини, Јапану и др. су се четкице и данас задржале као прибор за писање.[1]
Стилуси[уреди | уреди извор]
Стилуси (лат. stilus) су прибор за писање израђивани од метала (бронза, гвожђе) или слоноваче. У ретким случајевима су се користили драгоцени метали. Највише се користио за писање на воштаним таблицама. Писало се заоштреним врхом, док се тупи део користио за глачање воска или исправљање текста.[1]
Стилуси су коришћени највише у средњем веку и израђивани су у дужинама од 15 до 20 центиметара.[1] Ђаци у средњем веку у Европи су користили стилусе да пишу на дрвеним таблицама обложеним црним или зеленим воском, остављајући беле трагове са оштрим крајем стилуса који су могли да буду обрисани тупим крајем.[2]
Каламус[уреди | уреди извор]
Каламус је прибор за писање направљен од цевастих стабљика биљака (нпр. трска) и косо исечених на врху. Њима се писало на папирусу тако што би се каламус прво умочио у мастило.[1] Мастило се правило од чађи, смоле и воде којима је касније додаван прах дрвеног угља.[1]
Користили су га Египћани, Грци, Римљани, Арапи, а такође је познат и Србима, Турцима и другим народима.[1]
Перо[уреди | уреди извор]
Птичје перо је коришћено на почетку средњег века у Европи. Направљено је од репова или крила великих птица. Неки историчари сматрају да их је први употребљавао Теодорик Велики (455-526). Најчешће су била дужине 30 центиметара и подрезана на врху.[1]
Метално перо је употребљавано још у Риму пре 1800 година. Оваква пера су откривена у рушевинама Херкуланума и неким римским гробовима из 1. века н.е.[1] Прво модерно челично перо је направљено 1789. године, а за његовог творца се сматра Алојз Зенефелдер, творац литографије.[1] Наливперо је конструисано у Америци 1884. године, а у Европи се проширило после 1900. године.[3]
Оловка[уреди | уреди извор]
Оловка је у употреби од 1790. године, мада је њен најважнији део, графит, откривен још 1564. године код Боровдала, у енглеској грофовији Кумберланду. Оловку од графита је усавршио 1790. године Француз Никола Конте.[1]
- Примери неких прибора за писање
-
Длето (скроз лево) из Месопотамије. -
Прибор за писање из 3-4. века н.е., пореклом из Грузије. -
Патент за наливперо из 1867. године
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Фуруновић, Драгутин (1999). Историја и естетика књиге. Нови Београд: Д. Фуруновић. стр. 123—131.
- ^ „Stylus | writing implement”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-30.
- ^ Бараћ, Драган (2004). Општа историја писма. 2004: Академска издања. стр. 122. ISBN 86-7113-107-6.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Кратка историја писања (A Brief History of Writing)
- Историја прибора за писање (History of Writing Implements - Tools for Writing)
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
