Приватна библиотека

С Википедије, слободне енциклопедије

Приватна библиотека је врста библиотеке која се налази у приватном власништву. За разлику од јавних библиотека успоставља се за употребу мањег број људи или једне особе. Као код јавних библиотека, поједини власници библиотека категоризују, каталогизују и стављају жиг који указује на власништво књига и других публикација. Неки власници приватних библиотека продају или даривају своје библиотеке већим јавним библиотекама

Кроз историју ране библиотеке су припадале храмовима и административним телима, слично модерним архивима, и обично су били резервисани за племство, академике или теологе. Примери најранијих приватних библиотека су пронађени у античким градовима Угарит (датирана око 1200. године пре Христа) и Ниниви (седмо столеће пре Христа).

Историја[уреди | уреди извор]

Месопотамија[уреди | уреди извор]

Месопотамија је била простор на којем се налазио велики број приватних библиотека, од којих су многе имале значајне колекције са више од 400 таблица.[1]

Египат[уреди | уреди извор]

Док приватне библиотеке у старом Египту нису биле уобичајене, оне су постојале у одређеној мери. Један од проблема у препознавању потенцијалних појединачних библиотека је то што је често тешко разликовати личну библиотеку и библиотеку у склопу храма.[2] Пронађено је неколико археолошких налаза који сугеришу да су писари, лекари и врачеви имали своје библиотеке, које су садржале и списа са тумачењем снова, чинима, писања о астрологији, личну коренсподенцију.[2][2][3][3]

Грчка[уреди | уреди извор]

У 600. Пре Христа постојале су многобројне библиотеке у античкој Грчкој.[4] Током наредна три века, култура писане речи је заузела примат. Иако су јавне библиотеке постојале у појединим градовима и биле доступне свима, већина грађана је била неписмена. Приватне колекције и библиотеке у власништву елита су расле, заједно са луксузним кућама и намештајем у који су били смештане књиге.[4] Приватне библиотеке нису поседовали само богати, већ и стручњаци којима су требале информације "на дохват руке", попут лекара и учењака. Знамените личности академског света свог доба, попут Аристотела (који је уступао своју библиотеку колегама и студентима на коришћење),[4] Еурипида, Херодота и Платона, имали су своје приватне библиотеке са великим колекцијама.

Кина[уреди | уреди извор]

У античкој Кини су постојале неизмерне приватне библиотеке и део власника је своје колекције уступао јавности на коришћење.[5]

Ове институције су се на кинеском језику називале „кућа за прикупљање књига“, што је било широко прихваћено од династије Сонг.[6] Под утицајем схватања малих сељака, патријархалног система, недостатка књига и других чинилаца, било је заступљено „скривање књиге“.[7]

Рим[уреди | уреди извор]

Најраније приватне библиотека у Риму формиране су од ратног плена. На пример, римски генерал Аемилус је након победе над македонским краљем Персеусом 168. Пре Христа једино опљачкао његову приватну библиотеку.[8]

Готово свака племићка кућа је имала библиотеку, које су увек биле подељене у два сегмента, један за дела на Латинском и други за дела на Грчком, што се практиковала ов Октавијана Августа.[9][8] Претпоставља се да су у Риму први пут установљене пецијализоване библиотеке, медицинске, правне и друге. У петом веку пре нове ере, на острву Kос изван града Пергамума, у светилишту Асклепијус изграђен је медицински комплекс са библиотеком. Ово је прва медицинска школа за коју се зна да постоји, па се према томе може сматрати и првом библиотеком овог типа.

Прибављање књига за личну употребу и самообразовање је било веома заступељно и популарно у римском свету, што су практиковали и римски владари, који су неретко били писци.[9]

Римски суверен Хадријан имао је наклоност према свим врстама литературе; његова приватно уточиште и вила имала је своју библиотеку,[9] већински сачињену од дела на грчком и латинском. Тешко је проценити колико је рукописа садржала библиотека, једна процена тврди да је један дрвени орман могао да садржи барем 1,500 дела.[9]

Током владавине Нерона свака грађена вила је садржала библиотеку и оне су изједначене по важности са купатилима.[9] Забележено је и да император Гордијан II наследио библиотеку од 62,000 рукописа од свог учитеља.[10]

Ренесанса[уреди | уреди извор]

Ренесанса у Европи носила је са собом обновљено интересовање за књиге и стварање личних библиотека, што је било уобичајено за владаре и богате грађане из овог периода.

Колонијална Северна Америка[уреди | уреди извор]

Приватне библиотеке су биле карактеристичне за прве колонисте у Северној Америци.[11] Записи из периода 1720−1770 из државе Мериленд показује да натполовична већина народа поседовала барем Библију у својим кућним библиотека. У Вирџинији је постојао близу 1000 проватних библиотека.[11]

Знамените личности и оснивачи САД имали су велике приватне библиотеке, попут Џорџа Вашингтона, Џона Адамса, Бенџамин Френклин и Томаса Џеферсона.[12][12][13][14][15] [11][11][11][11]

Србија[уреди | уреди извор]

Прве приватне библиотеке у српској историји имали су средњовековни владари, властелини, поједини интелектуалци, као и средњовековни манастири као центри духовности и писмености.[16]

Немањићи нису имали династијску библиотеку и мало је записа о приватним библиотекама због бурне историје, ратова и честих промена престонице.[16] Записано да је угледни чиновник српске државе који је водио латинску канцеларију, Которанин Никола де Архилупис имао приватну библиотеку у којој су се нашла дела римских класика и италијанских хуманиста.[16]

Сматра се да је краљ Стефан Радослав Немањић вероватно имао своју библиотеку, пошто је био изузетно образован. Дубровачки историчар Саро Цријевић писао је да је цар Душан желео да оснује библиотеку у Дубровнику у које сврхе је купио неколико скупих зборника. Царица Јелена Страцимировић Немањић имала је приватну библиотеку.[16]

У модерној српској историји прве приватне грађанске библиотеке имају Срби који су живели на простору Аустро-Угарске. Сава Текелија и Стефан Стратимировић имали су обимне приватну библиотеке.[16]

Деспот Стефан Лазаревић је поседовао приватну библиотеку и улагао значајна средства и време у преписивање књиге и просвећеност. На његовим књигама пронађена је и ознака власништва као претеча ex libiris.[16]

Деспотска породица Бранковић наручивала је књиге и имала приватну библиотеку (за коју се претпоставља да је била наследна), од које су одређени рукописи сачувани у њиховој задужбини манастиру Крушедол.[16]

Средњовековне библиотеке нису биле, према модерних схватањима, библиотеке са богатим фондом и грађом. Није остао ни један директан опис или визуелно представљање српске средњовековне приватне библиотеке.[16]

Један од најдуговечнијих породичних библиотека у Србији је Библиотека Лазић, која је формирана почетком 18. века а отворена за јавност 1882. у Банату.[17] Девет генерација је континуирано баштинило и развијало библиотеку, која чини основу Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Адлигат поседује једну од водећих приватних библиотека у Србији и на Балкану, са приближно два милиона библиографских јединица, од чега преко милион књига.[18] Из фонда библиотеке је поклoњено преко милион књига у оквиру акције „Милион књига за Србију”.[19]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Simo Parpola (јануар 1983). „Assyrian Library Records” (PDF). Journal of Near Eastern Studies. University of Chicago Press. 42 (1): 1–29. JSTOR 544744. doi:10.1086/372983. Приступљено 29. март 2013. 
  2. ^ а б в Webb, Kerry (2013). „"The House of Books": Libraries and Archives in Ancient Egypt”. Libri. 63 (1): 21—32. ISSN 1865-8423. doi:10.1515/libri-2013-0002. 
  3. ^ а б Dollinger, André. „Libraries”. An introduction to the history and culture of Pharaonic Egypt. Архивирано из оригинала 9. 2. 2018. г. Приступљено 24. 11. 2014. 
  4. ^ а б в Murray, Stuart A.P. (2009). The Library: An Illustrated History. New York, NY: Skyhorse Publishing. стр. 84. ISBN 978-1-61608-453-0. 
  5. ^ Ma, Yanxia (2011). „The characteristics and impact of the private collection open open to public in ancient China”. Journal of Academic Libraries. 29 (6): 113—118. 
  6. ^ Jiang, Xiaodong (2011). „Study on the book collection house as a terminology on Song Dynasty's literature records”. Journal of Academic Libraries. 29 (6): 108—112. 
  7. ^ Huang, Youfei (2011). „Ancient Library is the Matrix of Modern Library in China —— Comment on the Closeness and Openness of Ancient Library in China”. Library Development (6): 1—6. 
  8. ^ а б Jerry Fielden (2001). „Private Libraries in Ancient Rome”. Приступљено 29. март 2013. 
  9. ^ а б в г д Bruce, Lorne (1986). „Palace and Villa Libraries from Augustus to Hadrian”. The Journal of Library History. 21 (3): 510—552. ISSN 0275-3650. JSTOR 25541713. 
  10. ^ Bruce, Lorne D. (1981). „A Reappraisal of Roman Libraries in the "Scriptores Historiae Auguste"”. The Journal of Library History. 16 (4): 551—573. ISSN 0275-3650. JSTOR 25541223. 
  11. ^ а б в г д ђ Kraus, Joe W. (1974). „Private Libraries in Colonial America”. The Journal of Library History. 9 (1): 31—53. ISSN 0275-3650. JSTOR 25540549. 
  12. ^ а б Parker, Lonnae O'Neal (25. 5. 2012). „Mount Vernon replicates George Washington’s personal library”. Washington Post. ISSN 0190-8286. 
  13. ^ „Shadwell”. Thomas Jefferson's Monticello. 26. 4. 1989. Архивирано из оригинала 09. 03. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2015. 
  14. ^ Malone, Dumas (1948). Jefferson the Virginian. Jefferson and His Time. 1. Boston: Little, Brown. стр. 32. OCLC 401236656. 
  15. ^ „Jefferson's Library”. Library of Congress. 24. 4. 2000. Архивирано из оригинала 22. 3. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2015. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж „Приватне библиотеке код Срба у средњем веку | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]”. www.spc.rs. Архивирано из оригинала 28. 01. 2022. г. Приступљено 2020-12-11. 
  17. ^ „Историјат” (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-11. 
  18. ^ „Znate li da u beogradskom Muzeju knjiga i putovanja postoji knjiga čije je korice oslikao slon?”. National Geographic Srbija (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-11. 
  19. ^ „Projekat ‘’Milion knjiga za Srbiju’’ za opremljenije biblioteke – Studio B” (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-11. 

Литература[уреди | уреди извор]