Пређи на садржај

Привремене институције самоуправе

С Википедије, слободне енциклопедије
Привремене институције самоуправе
енгл. Provisional Institutions of Self-Government
Преглед
Успостављена15. мај 2001.
ДржаваСрбија
Веб-сајтАрхивирани веб-сајт

Привремене институције самоуправе (енгл. Provisional Institutions of Self-Government; алб. Institucionet e Përkohshme të Vetëqeverisjes; скраћено ПИС) органи су регионалне и локалне самоуправе на Косову и Метохији, које је успоставио УНМИК доношењем Уставног оквира за привремену самоуправу од 15. маја 2001. године.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација (1999), подручје Аутономне Покрајине Косово и Метохија стављено је, по завршетку рата на Косову и Метохији, под управу Уједињених нација.

Резолуцијом 1244 установљена је Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову (УНМИК) са задатком да надгледа развој „привремених, демократских институција самоуправе” на Косову и Метохији. УНМИК је већ 1999. године успоставио Полицију Косова, под надзором међународне заједнице. Заједничка привремена административна структура (ЗПАС) успостављена је у мају 2000. године. У мају 2001. године УНМИК је прогласио Уставни оквир за привремену самоуправу којим су успостављене привремене институције самоуправе (ПИС). Исте године су одржани и први избори за представнике у привременим институцијама. После избора, УНМИК је почео да преноси разне административне надлежности на ПИС.

Резолуција 1244 из 1999. године дефинисала је Косово[а] као део територије Савезне Републике Југославије, која је 2003. године трансформисана у Државну заједницу Србије и Црне Горе, а чији је континуитет 2006. године наследила Република Србија. Исте године отпочели су и нови међународни преговори о политичком статусу Косова и Метохије.

У периоду од 2001. до 2008. године, питање о учествовању или неучествовању у изборима и раду органа ПИС било је једно од најзначајнијих политичких питања за косовско-метохијске Србе. Упркос обавезама КФОР-а, УНМИК-а и разним формално проглашеним правима, Срби су на том подручју били изложени константном насиљу и систематском прогону, што је кулминирао мартовским погромом (2004).[2]

Посланици албанске народности у Скупштини Косова једнострано су 17. фебруара 2008. године прогласили независност и стварање Републике Косово,[б] а потом је усвојен и Устав Републике Косово који је ступио на снагу 15. јуна 2008. године, чиме је албанска страна престала да примењује првобитни Уставни оквир из 2001. године.[3]

Иако су поменуте одлуке биле у супротности са Уставним оквиром, реакција УНМИК-а је изостала. Упркос трансформацији органа ПИС у органе самопроглашене Републике Косово, државне власти Србије су наставиле да третирају новостворене органе као део претходно успостављеног правног поретка који је дефинисан Уставним оквиром.[4]

Структура[уреди | уреди извор]

Према Уставном оквиру из 2001. године, привремене институције самоуправе су чиниле:

  • Председник Косова (енгл. President of Kosovo), једини орган ПИС у чијем се званичном називу помиње Косово.
  • Скупштина (енгл. Assembly), коју чини 120 посланика, од којих је 10 мандата намењено за Србе и 10 за друге етничке мањине.
  • Влада (енгл. Government), са председником Владе кога именује Председник и одобрава Скупштина.
  • Судови, односно правосудни систем чији састав именује шеф УНМИК-а са листе коју је усвојила Скупштина након што је предложи Судски и Тужилачки савет.[5]

Избори[уреди | уреди извор]

На основу Уставног оквира из 2001. године одржана су три изборна циклуса за привремене институције самоуправе:

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Уједињене нације су избациле реч „Метохија” из назива, оставивши само „Косово”
  2. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]